Ekskluzivna ispovest KSENIJE VUČIĆ za ALO: Kako sam preživela operaciju srca

Ljubav njene porodice daje joj snage da se s osmehom na usnama i sjajem u očima priseća agonije kroz koju je nedavno prošla.

„Nema većeg motiva nego da s njihovih lica izbrišem brigu. Milica i Danilo su mnogo mali. Trebaću im još…“ – glasom koji je na trenutke izdaje opisuje supruga drugog čoveka SNS-a.

Optimizam i životna energija sijaju iz svakog njenog pogleda, reči, gesta. Čak i kada rane zabole, blaga grimasa mine joj licem, ali je osmeh brzo smeni.

Da je bilo šest meseci kasnije
– Jednu rečenicu nikada neću zaboraviti. Posle operacije je došao glavni hirurg da me obiđe. Samo mi je smireno rekao: „Gospođo, jako mi je drago što smo se upoznali. Za šest meseci ne bismo imali ovo zadovoljstvo…“ Tada mi je sve bilo jasno – počinje svoju priču za „Alo!“ Ksenija Vučić.
Najteže joj je pao rastanak s decom, pred odlazak na ovu tešku operaciju.
– Znate gde idete i da vas čeka dug, neizvestan put, a morate da zadržite vedrinu. S osmehom na usnama sam im govorila: „Evo, ide mama da ozdravi i da više nikad ne bude bolesna, pa će opet moći da se igra sa vama….“ Jer, u poslednje vreme, bila sam uskraćena za mnoge stvari. Kada bi se Milica zatrčala u moje naručje, ja nisam mogla da je podignem, zagrlim… sada znam da ću to uskoro moći. Sada oni misle da više nikad neću imati ni grip! – uz osmeh prepričava ova hrabra žena, koja je posle operacije u čuvenoj klinici „Pitie Salpetriere“ klonula samo jednog trenutka. Dok se avionom vraćala iz Pariza, suze su samo grunule…

Mami, mami…
– Zarekla sam se da neću plakati pred decom. To nikako. A morala sam negde da se ispraznim i suze su samo potekle. Čim smo sleteli u Srbiju, osećala sam se bolje. Bila sam ponovo kući, sa decom, suprugom, majkom… – priča Ksenija, koja prvi susret sa decom neće moći da izbriše iz sećanja dok je živa.
– Milica je samo ponavljala „mami, mami“, umiljavala se i tog dana nikako nije htela na trening. Pola sata je trajalo ubeđivanje da ću ja biti tu i kada se ona vrati kući. I 10 dana posle povratka, ona svako jutro uđe u moju sobu da se uveri da sam i dalje s njima, a tek onda sledi doručak, oblačenje… Danilo je drugačiji. Kada me je ugledao, ležala sam na krevetu, a on je bacio knjige i dotrčao… Seo je pored mene, uhvatio me za ruku i samo ćutao. Kao da je sve prenosio kroz taj dodir i tek je na posletku izustio „došla si“ i nije mi ispuštao šaku – glasom koji je zadrhtao opisuje Ksenija Vučić ovaj potresni susret.

Mučna operacija
Kada danas razmišlja o operaciji i agoniji kroz koju je prošla, čini joj se da ne bi imala snage za novi pokušaj.
– Strašan je bio trenutak dok su me gurali u salu. Hodnik je delovao beskonačno dugo. Sećam se samo da sam utonula u mrak. Zatim buđenje i nesnosni, mučki jaki bolovi. Danima sam dobijala morfijum, toliko da mi je levo rame bilo svo u podlivima od silnih injekcija – pokazuje ona. Gornji deo tela joj je gotovo ceo u ožiljcima. Rez ide od leve plećke, preko struka, sve do ispod grudnog koša. Specijalnim instrumentima, hirurzi su joj razvukli rebra da bi prišli grudnoj aorti, a temperaturu tela su joj spustili na 15 stepeni da bi se vitalne funkcije usporile.
– Srce i mozak su mi radili na aparatima. Ceo zahvat je trajao punih 10 sati. Samo im je sat i po vremena trebalo da me „zatvore“… Stavljeno mi je novo, živo tkivo umesto obolelog, pa se Aleksandar sada šali da sam mlađa od cele familije! U stvari, ni on nije želeo da bude pesimista, trudio se da u svemu nađe svetlu tačku – kaže Ksenija, koja se iz dubokog sna probudila tek četvrtog dana.

Još ću im trebati…
– Prvo se sećam Aleksandrovog lika u uglu sobe i pokušaja da mu se bar blago osmehnem. Sledeći dan je bio prava noćna mora. Sve me je bolelo, grlo suvo, ne mogu da se pomerim, smeta mi intubacija, nisam mogla da govorim… samo sam bespomoćno krivila glavu i kolutala očima… – priča ova hrabra žena, kojoj su pored supruga, deca ulila najveću snagu.
– U bolnici sam izgubila tri nedelje, ali sam dobila novi život i godine s mojim najmilijima. Njih troje me teraju da se ne predajem i budem pozitivna. Da bih bila njima dobro, moram biti optimista. Još ću im trebati…

Pasulj za dobrodošlicu

Kseniju su na aerodromu bolničari iz predostrožnosti smestili u kolica, iako je mogla da hoda.
– Osećala sam se ko Broj Jedan iz „Alana Forda“, poluiskrivljena zbog rane, oni me guraju… Nisam mogla da verujem šta mi se dešava – prepričava i dodaje da je od majke za dobrodošlicu tražila da joj spremi pasulj!
– Valjda mi je proradio neki srpski gen!

TEKST: ALO.RS