Duda Alapača: Nedelja i svi ste tu

Zvao me Bane, reče Vlada pre neki dan. Mislio da dođe, sa onom njegovom i malom. Kad, upitah. U nedelju. Ne dolazi u obzir, rekoh. Što, Dudo..? Ti si stvarno postala asocijalna, primeti. Nisam postala asocijalna. Ali ne dam nedelju. Nedelja je samo moja, ne delim je ni sa kim. Naročito ne sa Banetom i onom njegovom šmizlom raspalom. Zlobna si, reče moj muž. Neka sam. Ne dam nedelju.

Piše: Duda Alapača

Ne želim da provedem nedelju dočekujući kojekakve goste. Da mi je neko drag, pa i ajde, al’ da slušam tri sata o holističkom pristupu vaspitanju dvogodišnjeg deteta, ajurvedskoj ishrani i njenom ličnom zen učitelju – pa stvarno ne mogu. Nemam ja stotinu nedelja sedmično, nego tu jednu jedinu. I zato ne dam.

Baš si… – zausti moj muž i pokuša da nađe dovoljno adekvatnu reč da me opiše. Sebična, upitah. Samoživa…? On klimnu glavom i otpi gutljaj kafe. Uostalom, zaboravio si kako su oni nas dočekali, onda kad smo išli..? Ona se nije udostojla ni da izađe iz spavaće. Znam, ali to nije razlog… – reče Vlada. Jeste razlog. I ako će ti biti lakše, evo – jesam sebična i samoživa i svašta još nešto. Ali nedelja je dan koji moj mikrokosmos održava u ravnoteži. Petkom mogu da ostanem duže na poslu, mogu da zaglavim u prevozu sat više nego inače, subotom mogu da brišem prašinu i peglam i prostirem veš i perem zavese, mogu da dočekujem goste i sve mogu zato što znam da je nedelja – moja.

Volim nedelju.

Zbog onog trenutka u kome se, po navici, probudiš u šest i shvatiš da ipak možeš da nastaviš da spavaš. Zbog skoro pa letargičnog izležavanja u krevetu. Zbog jutra koje se šunja na prstima. Zbog navučenih zavesa. Zbog sunca koje se slije niz spuštene roletne. Zbog tišine. Zbog ptica koje jedine imaju legitimno pravo da je naruše nedeljom ujutro. Zbog prve kafe zbog koje se iskradam iz kreveta, da je popijem na miru, ćutke, dok Beba i Vlada još spavaju. Zbog bosih nogu u plišanim papučama. Zbog dva broja većeg sivog bade mantila koji miriše na omekšivač i bečke salonce. Zbog novina od petka i tmurnih naslova koje preskačem. Zbog vesti koje ne gledam, jer mi se nedeljom mozak baždari samo za lepe stvari. Jer, nedeljom se sluša radio. Bisera Veletanlić i Dragan Stojinić. Nedeljom se lakiraju nokti bez bojazni da se neće sasvim osušiti. Čitaju se knjige i gledaju filmovi sa srećnim krajem.

Nedeljom se kosa ne kroti kao drugim danima već podiže u nehajnu punđu. Nedeljom se nose izbledele pocepane farmerke i bele majice s razdrljenim okovratnikom. Nedelja uživa u plitkim starkama, i to na bosu nogu.

Nedelja je tu da zamiriše na prženice, mleko i puter. Na jaja sa slaninicom koja cvrči u tiganju i hrskavi tost. Na pecivo s cimetom i vanilom. Na pijacu. Na žamor i barice među tezgama. Na rosu. Na čistu posteljinu. Nedelja podseća na seljačke ispucale ruke i široke osmehe. Na vezu zeleni. Mladi sir i kajmak. Rotkvice. Na đevreke posute krupnom solju. Na domaću supu koja se polako kuva na jedinici. Jer nedelja je kao tako neka dobrodržeća dama lepih manira i prijatne boje glasa, sa slamnatim šeširom širokog oboda, koja sitnim i odmerenim korakom odmiče niz Skadarsku. Nikuda ne žuri a svuda stiže.

Zato i nedeljom se sve ulagani. Nedeljom i reči postanu mekše, pokreti lelujavi a misli nekako paperjaste i sve od oblaka. Nedeljom mislim na more i masline. Na zrikavce, velike, meke peškire za plažu i kremu za sunčanje. Na hladan nes u velikoj, orošenoj čaši i sladoled s prelivom od karamele. Na škripave izbledele drvene ležaljke. Na velike suncobrane i so koja ostavlja beli trag u kosi posle kupanja.

Nedeljom mi misli lutaju u jednu letnju kujnu sa žutim kredencom, stolom sa izbledelom mušemom i šporetom na drva. Nedeljom mi nedostaje bakin domaći džem od šljiva. I sok od višanja u teškom staklenom bokalu. Nedeljom mi se sedi ispod neke vinjage, dok se letnje popodne lenjo proteže kao kakav debeli žuti mačor. I je li ti sad jasno zašto je ne dam nikome..?

Dobro, reče moj muž. Napisaću da nismo kod kuće. Jesi sad srećna…? Jesam. Vrlo.

Pročitajte i…Duda Alapača: Tehnički (ni)smo pali