Duda Alapača: Osmi mart ili bilo koji drugi dan

Osmi mart je običan dan. Molim vas, nemojte opet o tome kako smo se izborile za nekakva prava, recite muževima da ne troše novce na ciklame, sladunjave parfeme sa sniženja i one sitne znakove pažnje koje će učiniti ovaj jedan posebnijim od ostala tristašezdesetičetiri dana u godini. Običan je i biće običan.
Zbog onih koje nisu imale sreće.

Zbog one koju je majka još u trbuhu nekako teško nosila, znajuči da je ’’opet žensko’’. Zbog one čijem su ocu nerado cepali košulje na dan kad je rođena. Zbog oca koga su pripiti prijatelji udarali po ramenu, tešeći ga kako će iz sledećeg puta sigurno uspeti da dobije sina, naslednika. Zbog one čiji muž nije doneo cveće u porodilište. Zbog one koju je svekrva urokljivo gledala, jer zašto zaboga već jednom ne ostaje trudna..? Zbog one čiji je brat uvek dobijao nove cipele, knjige, veće parče mesa, poljubac, pažnju, kamion – muško je, treba mu. Zbog one koja je oduvek učena da bude tiha, povučena, skromna, poslušna. Da klima glavom, recituje pred gostima. Ne govori ružne reči. Ne jurca. Ćuti kad tata spava. Bude fina, jer znate, devojčice treba da budu fine.
Ovaj dan je običan zbog one koju nisu dali na škole.

Zbog one koja je pre mraka ulazila u kuću. I one koja nikada nije igrala klikera. Zbog one koja se udala sa šesnaest. Zbog one koja nije imala kad da postane Neko, zato što je već bila Nečija. Zbog apsolventske ekskurzije u Španiji na koju nikada nije otišla. Zbog one koja ni nakon deset, dvadeset godina ne zna koliku platu joj muž prima. Ni otprilike. Ni šta to tačno On radi kad nije kod kuće. Zbog one koja je morala da moli za dinar. Da pravi ni od čeg nešto. Da smiruje decu kad je On nervozan. Da krpi. I trpi. I ćuti. Da ne odgovara kad je se ništa ne pita. Da ne pokušava da bude pametna, kad nije. Da se ne meša u muška posla, muške razgovore. Da sinu brani da plače, jer samo devojčice cmizdre. Da sakriva cipele ispod kreveta, da On ne vidi. Zbog one koja nema prijateljice. Koja se svakog dana vraća kući s posla u isto vreme, istim autobusom. Koja kroz život gazi sitnim, odmerenim koracima. Zbog one čija kolena nikada nisu videla sunca i čiju suknju drugi kroje. Zbog one kojoj su rekli kako je ’’najlepše prirodno’’ i kako šminka, štikla i duga kosa nisu za poštene žene. Zbog one koja je potpisala da se odriče svog dela kuće zbog brata. Jer ona je žensko, šta će njoj imanje…?

Ovo je običan dan za one koja nikuda ne ide bez muža. One koje će u sumrak ovog običnog dana odsutnog pogleda skupljati mrve po stolu, u nekom restoranu, gde ju je izveo, eto, da pokaže kako je voli. Zbog one koju je koliko juče nazvao glupačom jer je supa bila hladna. Ili vrela. Ili nedovoljno slana. Ili sve skupa. Zbog one koju nikada nije sačekao ručak. Ni čista kuća. Ni opeglan veš. Kamoli buket cveća, bez ikakvog povoda. Zbog one koja krišom čita jeftine ljubavne romane, nikada ne spava popodne i plače uz serije u kojima ljubav pobeđuje. Gasi televizor kad se On pojavi na vratima. Skače da postavi sto. Zbog one koja više nema ni sopstvenog mišljenja ni svoga glasa. Zbog one koju niko ne uzima za ozbiljno i koja se ni za šta ne pita. Koja se ne razume ni u šta i koja živi na transverzali šporet-sudopera-veš mašina. Krevet, ako ga zasluži. Ovo je običan dan zbog one koja noću leži budna i pita se je li to – to…? Je li zaslužila bolje? Ili barem boljeg?
Ovo je običan dan za onu koja se ne usuđuje. Da povisi ton. Stavi tačku. Ode.

Krene ispočetka. Za onu koju ni rođena majka neće primiti u kuću. Znaš šta tata misli o tome, reći će. U svakom braku ima problema. Mora ponešto da se pretrpi. A i ti, pogan jezik imaš. Uostalom, šta će svet reći..? On je ipak otac tvoje dece. Progutaj nešto. Razmisli. Razmisli opet.
Ovo je tako običan dan za onu kojoj je gutanja preko glave. Onu koja je mnogo puta ’’pala niz stepenice’’, ’’nije videla one’’… Onu koja se mnogo puta ’’okliznula u kupatilu’’. Onu čije godišnjice zaudaraju na jeftinu rakiju i obećanja. Onu koja veruje da će se On promeniti. Da će prestati da pije. Da kocka. Juri druge žene, nimalo bolje od nje. Da nikada više neće dići, ama ni pomisliti da digne ruku na nju… Za onu čija deca pamte i ono što nijedno dete ne treba da zapamti.

Za onu koja ne sme da se zaključa u kupatilo. Ni ode sama u bioskop. Za onu koja ne ide na pet, deset, dvadeset godina mature. Onu koja je skoro pa zaboravila svoje devojačko prezime. Ona koja sve češće govori Mi i Moj čovek, iako to zapravo ne misli. Onu za koju je trpno stanje glagola biti, jedina ’’gramatika’’ koju uistinu poznaje. Onu koja sa zebnjom čita crnu hroniku i nada se da će zlo jednog dana možda prestati, samo od sebe. A ne prolazi. I zato, manite se sladunjavih parfema sa sniženja, ciklama i sitnih znakova pažnje – neka ovo bude jedan sasvim običan dan. Dan sećanja na one koje nisu imale sreće.