Duda Alapača: Dosta je bilo

Bili pre neko veče u gostima kod Vladinih i sad – zadesi se tamo neki stariji bračni par, rodbina neka dalja, šta li – uglavnom, čovek i žena. On, u godinama, ali vidi se da je nekada bio velik’. Onako baš – gromada od čoveka. Otvoren, pričljiv, srdačan čičica, malo mezi, malo nazdravlja. Ona, malena, ama ne znam dal’ ima metar ipo u njoj, punačka i – neprijatna. Kako on krene za onom čašicom, tako ona na njega kidiše. Te nemoj, te dosta ti je, te to ti je treća – a on ništa, ne zarezuje je, lepo mu. I što je njemu lepše, to ona više peni. Na kraju mu ote onu čašu iz ruke, reče “diž’ se, Miroljube, dosta je bilo“ i onako pred svima odvuče od stola. Ne može ona što mu neće sve i jednu prebrojati, primeti moj svekar. A pedeset godina u braku… Znam je otkad je bila ovolika, reče i pokaza rukom negde ispod stola. Lepo dete bilo. Umiljato. A vidi sad. U mnogo je gadnu babu porasla, reče moj muž i pogledi nam se ukrstiše.

Piše: Duda Alapača

Znam. Isto tako i ja njemu brojim. I kad jede i kad pije i kad spava i kad diše i kad sve. Moram ja da progovorim, pa makar na lakat. E mislim se, Dudo, nećeš vala više. Ni jedne. Neka ga, nek’ živi, i on je živ stvor. Neka ga, na primer, ako voli te igrice, pa neka igra. To nije bilo kad je on bio mali, pa mora čovek da provede svoje, da ga mine želja. Neću mu reč reći.

Al’ da me nervira – nervira. Svaki mi živac moj u meni proradi. Rek’o bi čovek – zajedno smo tolike godine, navikne se čovek vremenom…. ma jok, brale moj… čovek se možda vremenom navikne, al’ žena nikada. Još sto godina da živim – isto će da me nervira. Eto, recimo, kad se nešto pokačimo pa se on umusi. Ćuti. Ili kad lepo postavim sto, sve onako po redu i bontonu, a on stavi nož na ignor i krene da se rve s onom šniclom samo viljuškom. Tačno k’o da mi bije kontru, namerno! Ili kad ostavi čarape ispod stola! Pa kome si ih ostavio, kad ih nećeš sutra obući…? Četiri para sam jednom izvukla kad sam usisavala… Ili kad otvori šerpu i onako stojećki, kutlačom, krene da srče, a nema ni pola sata kako smo ručali. I kad mi ostavi tri lista kupusa da plivaju u onoj čorbici, samo da ne mora da opere šerpu, i onda to tako danima stoji u frižideru… I ono kad mi ostavi tri kapi mleka u tetrapaku, kao “pa nije prazno, ima još“… e pa mislim se, eto tebi to što “ima još“… i kad gleda tv po celu noć pa ne mogu da zaspim… sanjam po celu noć one njegove boks mečeve što gleda… I nije to normalno što on gleda, ja da vam kažem… čuj – voli boks…? Kako iko normalan i pri sebi može da voli boks…? Poubijaše se tamo, duša im u nosu, a on navija kao… Mislim, sačuvaj bože… Ili kad ja zagalamim na Bebu a on je brani, kao “ ne da tajo sunce svoje“… jeste, eto kao on je dobar a ja ne valjam… Uh kako me to nervira… posle mu dete krivo što ne sluša… pa naravno da neće da sluša kad zna da se uvek izvuče s dvotrećinskom većinom, a ti luda Dudo samo rondaj, niko te ni za suvu šljivu ne zarezuje u ovoj kući… Ili kad me ne sluša šta pričam, nego samo klima glavom i izusti poneko mhhhh. Šta – mhhhh…?! Imaš li usta, čoveče?! Pa progovori…!

A tek što moram po šest puta da mu kažem da uradi jednu te istu stvar… Uuuuu, tu ospice dobijem! Vlado, plati struju. Mhhh. Vlado, jesi platio struju…? Mhhhh… Vlado, iseći će nam struju, ako ne platimo… Mhhhh… I onda kad dreknem, “šta te je spopalo“?! Mislim, bože me prosti, moram da stanem pored njega, da uspostavimo dobar kontakt očima, taman k’o da nije sav svoj, da kažem “pogledaj me, jel me gledaš, trepni dvaput ako me čuješ… e…pla-ti-sut-ra-stru-ju..!“ Pa ponovim još koji put, da budem sigurna da me je razumeo. I stiker mu ostavim na vratima, da ga podsetim, i on opet zaboravi… I kad mi zaspi u dnevnoj, pa tačno bih ga udavila! Da nemamo tu mučenu spavaću sobu, pa ajde. A ovako… do ponoći na trosedu, od ponoći u krevetu. Al’ da on nastavi da spava kad pređe kod mene, nego uzme onaj daljinski i aj zdravo – što sam spavala – spavala sam. Kad on konačno zaspi, onako sve s daljinskim u ruci, krene da hrče. Al’ nije to da hrče k’o čovek… on hrče neljudski, nečovečanski, prvo glasno, pa tiše, pa onda nikako, sve mislim – gotovo, udavi se čovek, ne diše. A onda ga opet izvuče iz malog mozga, da me iz pameti istera, mislim se – nisi morao ni da dolaziš iz dnevne. I što kad počnemo da gledamo neki film, on zaspe nakon pet minuta, probudi se posle sat i onda kaže “aj’ mi samo u kratkim crtama…“. Šta, bre, u kratkim crtama…?! Što ne gledaš k’o sav normalan svet… I tako, da ne nabrajam sad, opet će biti “Duda – najgora od sve dece“… Al’ sinoć mi legli, kad krenu čovek da hrče… i hrče…i hrče… Ja sve kao neću, ajde neka ga… pa ga malo munem onako u rebra, pa mu zapušim nos, stane na minut, a onda opet sve nanovo. Pogledam na sat, pola jedan. A u šest mi valja ustati. Skočim, otkrijem ga, odnesem onaj jorgan u dnevnu, vratim se da ga probudim. Šta je, pita me on onako bunovan, pa sve pipa okolo gde mu je jorgan. Šta – šta je…!? Diž’ se, Miroljube, dosta je bilo…!