Duda Alapača: Nešto malo preko

Subota je prepodne. Šetamo pijacom, Beba i ja. Svaki čas me vuče za rukav da joj kupim sladoled. Šta će ti sladoled, kažem, bolje uzmi jagode, vidiš kako su lepe. Sladoleda ima preko cele godine, a jagode još malo i gotovo. Predomišlja se. Znam da voli jagode. Ali voli i sladoled.
Daćete mi jedno kilo, kažem i preduhitrim je. Jesu slatke…?
K’o med. I nisu prskane, da znaš… – reče Ženica s druge strane tezge i raširi kesu. U koji razred ideš…? – upita.
Šesti.- odgovori Beba stidljivo.

I ona moja isto. Mnogo je težak šesti – nastavlja. Sedmi, kažu, još teži. Dođe iz škole, ništa ne zapamti, onda pita mene da joj objasnim fiziku, a kako da joj objasnim kad ni sama nisam učila…? A i šta će joj fizika, udaće se za koju godinu… – govori.
Beba me zbunjeno gleda. Udaja je od nje daleko milion svetlosnih godina.
Neka, neka ona nauči bar malo te fizike, kažem. Nikad ne znaš kad će ti zatrebati. – nastavljam jedan od onih prostodušnih razgovora za koje čovek dobije inspiraciju, vikendom, jer ne žuri nikuda, dan je dug i sve miriše na leto koje samo što nije.
Evo ga, reče Ženica i odmače se od vage. – Kilo i nešto malo preko, jel’ može?
Ma može, naravno.

Al’ dobro ih operi, padala je kiša noćas, uljoskala ih načisto….Eto… dvesta dinara i… nešto malo preko.
Dajem dvesta pedeset. Pretura po džepovima kecelje da nađe sitno.
U redu je. – odmahujem rukom.
Ma ’ajte, taman posla, kako ’’u redu’’… dođem vam tries’ dinara.
Primećujem da mi ponovo govori “vi“ i ako smo pre samo minut bile jedna drugoj “ti“, valjda čovek čim oseti da je dužan nekome nešto, pa taman to bilo i trideset dinara, kantar se pomeri, kao da nismo više oni isti. U redu je, ponavljam i odmičem se od tezge. Trči za nama i gura mi u ceger dve jabuke, velike, lepe, najlepše. Valja se, kaže. Nemojte, molim vas… U tom trenutku ja naprasno prelazim na ono isto “vi“ od malopre. Sada sam ja njoj dužna. Beba nas posmatra, vrpolji se.

Mama… a kako ti nikad ne pitaš pošto je šta…? – pita me kad smo dovoljno poodmakle.
Kako to misliš..?
Pa tako, lepo. Ja, kad hoću sladoled, ti uvek kažeš “jel’ mora baš taj najskuplji“, a sad za jagode nisi ni pitala, samo si rekla “dajte nam jedno kilo“.
Za jagode se ne pita pošto su.
Zašto…? – neumorna je Beba.
Zato…

Zato što su te jagode – njen ceo svet. Zato što te jagode hrane njenu porodicu. Zato što je ustala jutros u pet. I juče isto. I dan pre toga. Zato što čovek mora mnogo da radi i mnogo da se pomuči da bi od zemlje živeo. Zato što je žena, baš kao ja, baš kao ti, sutra, jednog dana. Mojih je godina, rekla bih. Pa opet – izgleda starije. Njeno lice priča priču drugačiju od moje. Njene ruke govore više od mojih. Njene ruke znaju koliko je težak njen život. Njeno lice takođe zna. Ali ni njena usta ni oči ne odaju ništa od toga.
Zato što je jedna od onih žena koje tiho i neosetno prođu kroz život. Jedna od onih koja se nikada ne žali, ni na vreme, ni na skupoću, ni na ukućane, svekrvu, ni na šta… Zato što je naučena da živi tako još od malena. Zato što su joj i majka i baba živele isto tako. Možda i zna da tamo negde postoji neki drugi, bolji život, ali ona ga ne traži. Ne razume se u fiziku ni u hemiju, škole nije učila, a opet – sve zna. Mirna je i spokojna. Ne saleće mušterije. Ne nudi. Ne galami. Ne vuče za rukav. Ne ume. Na njenom kantaru, kilo je stvarno kilo. Pravi mala brdašca od jagoda, slaže jednu na drugu, strpljivo stoji i čeka.

Još malo pa će kući. Nekoj kući daleko od grada, kući do koje se stiže autobusom s trocifrenom oznakom, u tamo nekom prigradskom naselju, u koji ova naša sorta zalazi samo kad mora. Jednostavnoj, praktičnoj kući, kakva je i sama, s krovom na dve vode i uredno podšišanom travom svud okolo. Odahnuće kad zamakne dovoljno od gradske vreve, daleko od betona i solitera, izduvnih gasova i đubreta, srećna što ponovo vidi svoje dvorište, svoju tarabu, muža, dete. Otići će u baštu iza kuće, sageti se i nežno razgrnuti lišće. Jagode će se pomaljati, jedna za drugom i ona će biti zadovoljna. Jer to je njen rad. Trud. Njen mali zaklon od sveta. Njen način da doprinese. Da bude korisna. Sebi. Drugima. Eto, zato nikada ne pitam pošto su jagode. Pošto su da su, neka su. I treba da budu. Jer vrede svake pare. I nešto malo preko.