Duda Alapača: Mi, mimo svet

Mi smo, Dudo, po svim svetskim merilima – najobičniji luzeri, reče Gaga i sklopi novine. Kako to misliš, Gagili? Ja se ne osećam kao luzer. Pa, eto ni ja, ali vidiš – kad ovako pročitaš u novinama šta je sve trebalo da uradimo pre četrdesete, to mu nekako dođe na to. Ništa nismo uradile, Dudo, reče i uzdahnu.

Piše: Duda Alapača

Ček, ček, da vidim šta pišu te novine. Eto vidiš, ni to što čitamo novine, prave papirnate novine – ni to nam ne ide u prilog. Danas su svi onlajn. Ti i ja… mi smo obični metuzalemi, dušo draga. 

Da vidimo šta kažu, rekoh i značajno se nakašljah pre nego stadoh da čitam. Čitaj naglas, reče Gaga. Istrčite maraton. To nismo, priznadoh. Nismo, složi se Gaga. Nismo čak ni probale da istrčimo. Tako je. Kad si ti poslednji put potrčala, upita Gaga. Ne znam. Nije ni važno. Uostalom, prave dame nikada ne trče, jel’ tako? Tako je. Šta kažu dalje? Dalje kažu – probušite nos. Pih, što da bušim nos…? Meni je to bezveze. I meni, reče Gaga. Dobro, znači nos možemo da ignorišemo. I pupak i obrve i razna mesta koja se u današnje vreme buše da bi se bilo “in“. Odvedite decu u Diznilend. Jel’…? To nije neka naša pisala, sto posto. Mislim, bolje da su rekli – povedite decu na Mars. Bliže je, pa jelda..? Idite na koncert Lenija Kravica. E sad sam stoposto sigurna da ta nije naša. Naučite francuski. Ž parl fransez, rekoh. Dobro, bar nešto da smo uradile kako valja. Napravite omlet. Omlet..? Mora da se šali. Dušo, napravila sam šezdesetpetmiliona omleta i kajgana i jaja na oko i kuvano i poširano i kako god hoćeš… Mislim, šta je s tim ženama, stvarno…? “Napravite omlet“. Ma nemoj. 

Vidi, da ti kažem nešto… ta “sva svetska merila“ se kod nas ne važe. Mi nismo svet. Naša žena, da bi bila primljena u klub za četrdesete, prolazi nešto drugačiju inicijaciju. Mi omlete pravimo već sa šest godina. Sa četrdeset se  već očekuje da znamo da spremimo slavu za pedeset gostiju, a bez da kupujemo kolače, nego onako – nedelju dana unapred da kreneš da mesiš, pa dok mikser ne pregori. Al’ zato kad počnu da se otimaju o rozen tortu, a tebi milo, časkom zaboraviš i umor i otečene noge i onu opekotinu od poparenih oraha i sve. Mi, pre četrdesete, spremamo same zimnicu. I kuvamo džemove i pečemo paprike i kiselimo turšiju i sve. I to ne ono – da uzmeš odmor pa polako. Nego, petak popodne, posle posla – lansiraš se na selo, da ne smrdiš kuću, istog dana obaviš logističke pripreme, prepereš tegle, obaviš sterilizaciju u vrućoj rerni, u subotu poraniš, pa do mrkle noći ne staneš, u nedelju kontigent zimnice spreman za transport kući. U ponedeljak imaš snage tek koliko da nalakiraš nokte nekom tamnijom nijansom, da se ne vidi kako su ti nokti pocrneli od paprike i šljiva. Mi do četrdesete rodimo barem dvoje dece, od kojih prvo po pravilu na drugoj godini fakulteta. Matematički, mi do četrdesete možemo da budemo i babe, pa jel’…? A ona mi tamo piše kako treba da… Posadiš paradajz, upade Gaga. Tako je napisala. Posadite paradajz. Sestro slatka, u kojoj dimenziji ti živiš…? Pa ja sam sadila i brala paradajz kad se ona nije bila ni rodila. I to ne ove današnje paradajze, malečke, u saksiji, nego brate, baba kad ga posadi u tri leje, ima da se oteliš dok svaki ne uvežeš. Pa onda krastavac, uvezuj uz one rogodže, a sunce upeklo, one liske bockaju, izađeš iz bašte šaren, izgreban, izgoreo… Zato su mi nekako tikvice oduvek  bile najmilije. One se uzveru ako imaju uz šta, ako ne, samo nastave da pužu. Organizuj svoje fotografije, reče Gaga. Kako to misli “organizuj“…? Ono što sam izradila, to je u kutiji od cipela, ono što nisam, na mobilnom je, skupa sa tri milijarde skrinšotova, pa dok telefon izdrži – izdrži. Nema tu neke velike organizacije. Iznajmi kuću na jezeru, nastavi Gaga. Odakle mi lova za kuću na jezeru? Kad mi se stisne, odem lepo u onu babinu kuću, otvorim prozore da se izluftira, manem malo metlom, i milina. Telefon ne radi, struju i kablovsku davnih dana isključili, vode ima, al’ bunarske, vaj faj ne mo’š ukačiti, sile nema, al’ zato – privatnost zagarantovana. I to bez bukinga. Održite govor, reče Gaga. Pa, sad, govor – to ti je širok pojam, Dragana. Govor držim kako otvorim oči, pa sve dok ne zaspim, uveče. A nekad pričam i u snu. Ja zapravo ne prestajem da pričam. Mislim da nije mislila na to, već onako – više na strah od javnog nastupa, primeti Gaga. Ha..! Kad recituješ pred gostima od treće godine, nema straha od javnog nastupa. To su izmislili oni iz belog sveta. Da imaju zbog čega da idu kod psihijatra… Naučite da volite kinou, nastavi Gaga. Podigoh obrve. Kino…? Ma, kinou, znaš ono sitno, što liči na onu hranu za ptice, a nije. Aaaaa, kvinoju…! Znam. Ne, ne mogu da naučim da volim kinou…  Svet je načisto poludeo. Ma znaš šta… mi možda nismo taj “svet“, možda još dugo nećemo ni biti…al’ meni se baš sviđa što smo ovakvi. I što nismo po “svetskim merilima“. I znaš šta…? U inat svetu, idem da nam napravim čipkaste rezance s orasima, i da prekršimo sve moguće dijete, i da se onda poizvrćemo ovde kao prasići, jel’ važi…? Joj, ja ne bi’… – stade Gaga da se prenemaže. Nisi drug, rekoh.  Stvarno nisi drug. Kako možeš da nećeš rezance s orasima…? Uvaljane u šećer i prezle… Ili paziš na liniju…? Da nisi na dijeti…? Da nećeš možda jedan omlet, Dragana? Kinou, kojim slučajem…? Sok od celera, možda, madmoazel…?