Duda Alapača: Skidam se sa belog!
Od svih načina da upropastim sopstveni život, ja sam izabrala najlakši – navukla sam se na belo. Na bele zavese, belu posteljinu, bele peškire, bele čarape, bele tanjire, beli šećer, belo brašno… I sve mi je do jednog došlo glave.
Prvo, kupila sam belu posteljinu. Nakon par pranja, izgledala je nekako muljavo, tamnobelo. Skoro sivo. Ista priča se ponovila i s peškirima. Otkuvavala sam ih, otkuvavala i ništa. Peškire i posteljinu sam nekako i mogla da zamenim, ali ganc nove pločice u kupatilu – nikako. A svaka se flekica na njima videla. Malo po malo, moj se život pretvorio u beskonačno ribanje. Jer kuhinja je takođe bila bela. Na belim tanjirima su se ubrzo pojavili sivkasti tragovi noža. Čarape su bivale bele, ali samo prvih pola sata. I belo me je činilo beskrajno nesrećnom. Bele košulje koje su u radnji delovale tako privlačno, posle nekoliko pranja postajale su, poput posteljine i peškira – mutne. Možda je do praška, pomislila sam. Ili je voda pretvrda? Dodavala sam izbeljivače i čuda, ali nije pomagalo. Za utehu, okrenula sam se belom brašnu i belom šećeru i nakon nekog vremena nabacila par kila, te sam opet bila najnesrećnija osoba na belom svetu. A onda su se pojavile i sede, znate, one bele dlačice koje opazite u kosi, što je opet potvrdilo moju tezu da belo unesrećuje. I od tada ja i bele stvari nekako ne idemo u paketu.
Beli auto sam imala jednom i nikad više. Svaka kap kiše se videla na njemu. Dobar deo perionica u ovom gradu je živeo zahvaljujući meni jer sam ga vozila na pranje svaki drugi dan. A onda sam odustala i prešaltala se na automobile u boji. Onda je pao sneg te je i on, tako beo i nikakav, došao glave pragovima mog sledećeg, metalik sivog auta. Kada sam prestala da brinem o voznom parku, moj muž je, preventive radi, počeo da se kljuka lukom. Belim, dabome. Smrdeo je kao otrov, izbijalo je kroz kožu, štipalo za oči i svi su to, u krugu od pet kilometara osećali. Svi osim njega. Na kraju je dobio zabranu prilaska i ultimatum – ili ja ili beli luk. S belog je prešao na crni, koji je takođe uzrokovao isparavanja epskih razmera, ali se s tim nekako i moglo živeti.
Posle belog luka je na red došla bela tempera. Zbog bele tempere koja se uvek po pravilu prva trošila od svih dvanaest tempera, se u našoj kući često plakalo. Naročito nedeljom uveče, kad nijedna knjižara na svetu ne radi, a ponedeljkom je pritom likovno bilo prvi čas. Odmah iza belih tempera, bile su bele majice za fizičko, koje su po cenu ukora, morale biti ganc bele, bez ijedne jedine šare, pruge, etikete ili bilo čega što je u boji.
Duda Alapača: Prezervacija i ostale boljke
Kada sam sa svim navedenim nekako izašla na kraj, okrečili smo celu kuću, ponovo u belo. Malo je falilo da jedno metar ipo od poda opalim neku masnu farbu, onako k’o u domu zdravlja, jer mi fleke tako te tako ne ginu, pa kad bar moram da perem – da ne perem do maltera, nego onako k’o čovek – samo površinski. No, moj muž i majka mu su me nadglasali dvotrećinskom većinom. Onda su, da me obraduju, skinuli zavese i svuda stavili bele venecijanere. Venecijaneri su se nekako i držali prvih mesečak dana a onda je ono konopče požutelo, pa sam ih skinula, potpila u kadu vrele vode, nasula praška za veš, varikine i posle toga – bacila u kontejner, jer mi je izbeljivač potpuno uništio koncepciju. Kada sam pomislila da ništa više ne može da mi se dogodi – kupili smo belu garnituru za dnevnu sobu.
Članak se nastavlja posle reklama
Mislim, ok, beli nameštaj stvarno izgleda lepo. U časopisima za uređenje prostora. I na filmovima. I u katalogu iz Ikee. Ali život nije časopis i nije film. U životu, ljudi sedaju na trosed u odelima u kojima su proveli veći deo dana. U životu, ljudi prosipaju koješta. Deca pogotovo. Onog trenutka kada sam rešila da oplemenim svoj životni prostor i odvojim dobar deo ušteđevine za belu sobnu garnituru, nisam ni sanjala da će u roku od dvadesetčetiri sata zaraditi fleku. I to ne bilo kakvu fleku – već po pravilu onu koja se teško ili nikako uklanja.
U teoriji, nasela sam na priču da se navlake skidaju, peru na trideset, suše u mašini, i da ih pritom ne moram ni peglati. U praksi, imala sam pune ruke posla. Nakon nekog vremena, nerado sam pozivala prijatelje u goste, a one koji se odvaže da dođu nepozvani, posluživala isključivo vodom, sve iz straha da kafa, čaj, crno vino ili sok od ribizle ne završe na mom trosedu iz snova. I, da, fleke od crnog vina se ne skidaju belim vinom, soda bikarbona ne uklanja fleke od kečapa. Ništa ne uklanja fleke od kečapa. Ne pitajte me kako znam, ali – znam.