Duda Alapača: Za kim zvona zvone

Četvrtak je. Jedan od onih dana kad ne znam gde ću pre. Gužva na mostu, kolona kilometarska, milim deset na sat. Spržiću lamelu, vidim već. Stiže mi poruka. Tata. Svrati na kafu, piše. Otkako je Milanka u banji, dosađuje se. Nemam mnogo vremena, kuckam mu. Ali svratiću. Ako ikada izađem iz ove glupe kolone.

Zvonim na vrata. Šest, sedam, osam puta. Ne vredi. Čujem, s druge strane vrata – televizor pojačan do daske. Zovem ga na mobilni. Pa na fiksni. Pa opet na mobilni. Otvara mi posle pet minuta. Jel’ dugo zvoniš, pita. Ma jok, samo što sam stigla. A i ja, pojač’o ovaj televizor, k’o da sam gluv, pravda se. Pa i jesi gluv, kažem. Jesi rekla nešto..? Ništa, ništa, odmahujem rukom.

Kako je bilo na poslu, pita. ‘Nako, sležem ramenima. Jesi se umorila? Jesam, nisam, ne znam ni ja više, tata. Jesi gladna…? Kuv’o sam kupus, govori kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Ti kuvao kupus..?! Ja, što…? Jel’ piše negde da je zabranjeno…? Ne piše, al’… Ih, vi žene napraviste nauku od tog vašeg kuvanja, a prosto – k’o pasulj. Kad smo kod pasulja, kupi suvih rebara, ako nađeš neka lepa, mesnata na pijaci. Kad, pita. Šta znam kad, tata, kad naletiš… ti si penzioner, imaš više vremena od mene. Jeste, smeje se, imam vremena. Sad kad imam vremena, nemam para, a kad sam imao šta da trošim, nisam imao kad. Dobro, tatić, da udružimo snage – ti odeš na pijacu a ja ti uletim neku kintu za koske, može…? Može, kaže. Uzmi, sipaj, dok se nije oladilo… Nisam gladna, kažem, samo ću kafu na brzaka. E moja Dudo, ti uvek sve na brzaka… A kako drugačije, moj tata…? Ne znam, sleže ramenima. Ne znam, al’ ništa mi se ne sviđa to kako vi danas živite… Muža ti nisam video – ne pamtim. Nisam ni ja tata, ako ćeš iskreno, samo ga napipam uveče u krevetu, kažem “aha, dobro je, tu je“, ujutro posrčemo onu kafu i svako na svoju stranu. I svakog dana tako… A šta ćeš, kaže tata i pali cigaretu. Ništa, kažem i rukom rasterujem dim. Kako bi bilo da malo prozračimo, ovde je malo… zagušljivo. Zračio sam ja, kaže. Kad..? Prekjuče..? Jutros. Vidim, zavese začadile od tog tvog duvana, ima Milanka da se šlogira kad dođe iz banje. Zračio sam, bre, šta ti je… Dva minuta nije zračenje, tata. Moraš da napraviš promaju, požutećeš od ovog dima. Ne beri ti brigu, kaže i pali već drugu.

Srčemo kafu, on polako, ja brže, k’o da pijem na normu. Bio sam kod staklara danas, kaže. Da uramim onu sliku. Koju…? Onu što sam lep i mlad na njoj, znaš onu kad smo išli u Bajnu baštu..? Tata, ti si i sad lep i mlad. Nisam, kaže, sad sam samo lep. Smeje se dok pali treću, i ja baš tu, baš tad, za trpezarijskim stolom boje kestena, dok neka uvodna špica dreči iz druge sobe, a cela kuća miriše na kupus, pomislim koliko volim tog čoveka preko puta, tu brkatu, proćelavu, stariju, pomalo gluvu i prilično mušku verziju same sebe.

Jesi probala kupus…Moraš da probaš, ubeđuje me. Jel’ s mesom…? Jeste, naš’o sam nešto zaleđeno u zamrzivaču pa sam ubacio. Zna li se šta je – to “zaleđeno“, pitam. Slutim da je piletina neka. Kako, tata, kiseli kupus – s piletinom…? Što, šta fali, pa i podvarak ide s ćuretinom… Znam, tata, ali podvarak je podvarak, a kiseli kupus je kiseli kupus…Ajde, ajde, meso je meso, kakve veze ima..? Ne znate vi, deco, šta je glad, kad sam ja bio dete – nije bilo mesa svaki dan, k’o danas. A još smo bili među imućnijim… Nego, lepo, popara za doručak, ako ima kajmaka, ima, ako nema, jedemo onako – klot, baba stavi kašiku masti i to ti je što ti je… Moram da idem, kažem i već navlačim jaknu. Gde ćeš, sedi još malo… Moram, tata, vidi koja su doba, a i ti taman na miru da pogledaš vesti… Šta ima da gledam vesti, gledao sam ih pet puta od jutros, sve ponavljaju jedno te isto… Pa dobro, čitaj novine onda. I novine sam pročitao. A ti lezi pa spavaj, šta da ti kažem… Spavao sam, ne mogu stalno ni da spavam, naspavaću se kad… Kad šta…?! Aj’ samo reci, ako smeš.

Javi se kad stigneš kući, kaže i maše mi s vrata. I navrati i sutra, ostaće kupusa, ima da jedem nedelju dana. Mogla si poneti. Tvoj kupus s piletinom…? Neka, hvala. Ulazi, ozepšćeš. I nemoj samo da čadiš jednu na drugu, jesi čuo…? Kazaću te kod Milanke, da znaš…!

Sedam u kola. Pokušavam da ne mislim, da iz datoteke nekako izbrišem tu sliku – njega, na vratima, u patofnama i potkošulji, njega kako mi maše onako kako mi je mahao celog života – dok me je pratio u vrtić, u školu, na ekskurzije, fakultete, mora… Ja sam porasla. On je ostao isti. Mlad i lep. Ok, možda ipak samo lep, pomislim i prestrojim se u levu traku.

Zvonim na vrata. Šest, sedam, osam puta. Ne vredi. Zovem ga na mobilni. Pa na fiksni. Pa opet na mobilni. Otvara mi posle dva minuta. Šta si sad opet zaboravila…? Ništa nisam zaboravila, kažem. Nego, daj – podgrej taj kupus, gladna sam kao vuk.