Duda Alapača: Grngulez i druge priče

Znaš, čika Žiko, to što su mi malopre javili da si umro – ja ti to njima ništa ne verujem. Lažu. Nemaju pojma. Mislim, prekjuče smo se čuli. Šta radiš..? Ništa, sine, sedim, cirkam pomalo, pušim, eto. Aj dođite neki dan, samo se najavite da budemo kod kuće… Ajde važi, hoćemo.

I zato mi sporo putuje do mozga ta misao – da te kobajagi više nema. I kako to može biti – da se umre tek tako…? Niko normalan ne umire u decembru. Ostalo je toliko toga da se uradi, znam te, matori, ne bi ti tek tako zbrisao a da se ne javiš, jelda…? Čak ni na pecanje, a kamoli… Nisi ozbiljan, kaži da nisi… Preuveličavaju priču, mangupi. Kao onda kad su nam javili da su te oterali u bolnicu. Samo mali šlogić, sine, rekao si. Ne mogu mi ništa.
I ne mogu, znam.

Jednog dana, kad stvarno ostariš i stvarno budeš bolestan i stvarno, zaistinski, baciš kašiku, e onda ću da ti ispričam koliko si mi značio. Sad neću. Uzinat neću. Šta koga briga što sam te poznavala više od pola svog života..? Šta koga briga što smo živeli vrata do vrata, tamo na Medaku…? Niko ne mora da zna da ti je pravo ime Radivoje i da nikad nisam saznala zašto te zovu Žika. Niko ne mora da zna kakav si šmeker bio. I ne mora svako da zna da i dan danas imam onu jednu šerpicu što se nekad dobijala uz Začin C na poklon, i što ni ti ni ja nikada nismo bili sasvim sigurni čija je – moja il’ tvoja. Ne mora svako da zna koliko se kafa popilo za sve ove godine. Koliko puta sam ušla da i ne pokucam, nikad nisi zaključavao. Sine, šta meni ima da uzmu, govorio si. Sine, treba da pišeš, šta se akaš s tim tvojim pravom, nisi ti za pravnika, ti si, bre, persona od pera…

Jednog dana, a to nikako nije danas, reći ću ti koliko smo te voleli. Svi mi, ne samo ja. Koliko smo te puta pominjali. I koliko si nam falio, stvarno, ozbiljno falio kad smo preselili u drugi stan. Dolazićete, viđaćemo se, sine, rekao si. A onda si i ti odselio. Dalje od nas, bliže Dunavu.

Jednog dana, kad budem stara, ali baš stara, reći ću ti koliko si nam nedostajao . Ti i tvoje priče. O Zimbabveu, o Ateljeu, o Peri Kralju, Čuburi kakve više nema… Nedostajaće mi tvoja lenja pita s jabukama u koju si uvek trpao previše ruma i grožđica, za moj ukus. I tvoja domaća supa. I sva ona jela kojima si izmišljao imena, a kad bi imena ponestalo, zvao bi ih prosto “ručak“. Nedostajaće mi tvoja bordo francuzica bez koje nisi izlazio na košavu. I tvoji uvek uredno štucovani brkovi. I Politika.

I pljoska koju si nosio u unutarnjem džepu, za svaki slučaj. Nedostajaće mi tvoj pekmez od šljiva i tvoja krilca na žaru. Nedostajaće mi ono da dođem pa da sedimo i da ćutimo samo. Nedostajaće mi i ono kad te nazovem pa počnemo ko fol da pričamo po nemački, guten tag, her Šika, wie gehtz, kako ste, kako dajne familijen, aufiderzen i taj rad. Nedostajaće mi da me neko posavetuje kad ne znam gde udaram i da mi kaže dve-tri pametne, onako usput. Nedostajaće mi da me neko zagrli. Nedostajaće mi neko da mi sprema pofezne. Da se glupira sa mnom i da me zove Grngulez. Al’ to se ne važi za danas, nego za tamo – jednog dana.

I zato uopšte neću da plačem, da znaš. Ni da mislim o tome da te nema. I neću zvati tvog Miloša da pitam jel istina, jer znam da nije i da ti ne bi otišao tek tako. Uostalom, niko pri zdravoj pameti ne umire na ovu ‘ladnoću. I zato ćeš me sad nazvati i reći da si se šalio, jelda…? Samo mali šlogić, sine, kazaćeš. Ne mogu mi ništa. I ne mogu, znam.