Duda Alapača: Luda mi kaže pa se ne ljutim

Sve misliš, porašće, opametiće se, desiće se neka promena, neki život, nešto… Ma kakvi..?! To ti je, moja Dudo, razmaženo koliko je teško. Eto. Al’ nije kriva ona, ne… JA sam kriva! Ja…! Što majka može da te upropasti, pa to niko ne može… Znaš kad se rodila, živa nisam bila od brige. Nunaj i nunaj na rukama po čitavu noć, pa gledaj jel’ diše, pa jeste podrignula, nije podrignula, pa gataj u onu pelenu taman k’o da je kakav tajni zapis, da izvineš, pa zeleno li je, žuto li je, je li retko, ovako, onako… Svaku sam njenu boljku ja prvo odbolovala. Ona kašlje – mene bole pluća. Ona padne, pa tačno k’o da sam ja pala. Tri godine nisam spavala duže od četrespet minuta u komadu, mog’o si sat po njoj da navijaš… Pa hoće mleko, pa neće mleko, pa možda je gladna, žedna, možda su zubi… I na kraju – šta…? Šta, upitam. Kaže – ti mene majko ne voliš. Ja sam zapostavljeno dete.

Ona..?! Ona – zapostavljena…? I to mi je hvala što sam od usta odvajala da ona ima…? Što je uvek bila obučena po poslednjoj modi? Što je imala najbolji telefon? I što joj se kupovalo šta prstom pokaže? I sad joj ne valjam…? Ja – ne valjam..? Pa ja ću, bre da se žalim! Da idem u centar za socijalni rad, da kažem – ljudi, pomagajte, spašavajte, ja sam jedna zapostavljena majka. Dvadeset godina ja letujem u istom mestu, dvadeset godina kuvam i kad sam na odmoru, da joj se ne svežu creva, da nešto srkne kašikom. Dvadeset godina stajem na njenu stranu kad joj otac podvikne, produžavam izlaz, ostavljam otključano kad kasni… Ja idem na roditeljske kad nešto zezne, da on ne sazna… Ja lažem da spava kod drugarice… I onda kad mu je razbila migavac, rekla sam da sam ja, da se ne ljuti na nju… Sve trpim, računam, doći će vreme kad ćemo biti najbolje drugarice, nas dve, kad ću moći da sednem i popijem kafu s njom k’o s ljudskom vrstom, da progovorimo a da mi ne skače za vrat za svaku reč koju kažem. Da mi ne koluta očima i ne izmišlja besne gliste, al’ ono – jok. Nema od tog posla ništa, moja Dudo. Ja sam jedna razočarana majka. Ja sam ništa. Pala sam na ispitu roditeljstva i tu popravnog nema. Pa se ti onda žrtvuj, a sutra neće imati ko čašu vode da ti donese. Da krepavam, preskočila bi preko mene, ja da ti kažem…

Ajde, ajde, ne budali, rekoh. To je tvoje dete. Ne može ona biti ni upola loša, kad ti nisi od kvarne sorte. Ti si to rodila, Gago, ne neko drugi. Otkud znaš, skoči Gaga. Vidiš li šta se dešava, možda su mi uvalili neko tuđe, neko levo dete. I ne liči mnogo na mene. Danas deca više ne liče na roditelje, rekoh. Pa i to što kažeš, kad se našminka pa stavi one trepavice veštačke, pa ispegla kosu, pa puder jedan, drugi, treći – to se više ne zna, Dudo, ni ko je koga tu rodio. Pa šta se sad desilo, upitah. Desilo se to da mi je rekla kako ide u Barselonu. Dobro, rekoh, to je lepo. Barselona je lep grad, svašta tamo ima da vidi, i mi smo putovali kad smo bili mladi. Jesmo, reče Gaga. Ali mi smo drugačije putovali. Autobusom. Stopom. U najboljem slučaju, četvoro u kola. A ona…? Rešila gospojica da ide al’ avionom. Dobro, reko’ , kolko je karta. Sto, kaže. Čega sto…? Sto evra. Plus takse.

Plus ako ‘oćeš kofer, doplati i to. Pa, mislim se, dete drago – ja da proizvodim pare, da ih sve štampam, ne bi’ mogla dovoljno da naštampam. Nije to samo – daj za kartu, nego valja i spavati negde u Barseloni… Pitam je – što lepo nisi išla s fakultetom kad je bilo ono povoljno, sedam dana u Istanbulu – stodevet evra i to sve uključeno – i put i smeštaj i sve. Kaže – nisam prsla da idem autobusom u Istanbul. Ko će preći toliki put…? Pa daleko je, rekoh, što jes’ – jes’. Dudoooo, skoči Gaga. Ona je mlada! Ona je student! Kako bilo šta može da joj bude daleko? Išle smo svuda, ma niko te nije pitao je li ti daleko ili nije, jele smo smoki pet dana u Pragu da nam ostane para za muzej, vatale smo neke popuste, čuda… A ovo, ko da se rodilo u avionu. To izvoljeva, to se prenemaže, to bi preko noći neke uslove posebne, komfor… Ja to nisam rodila, ja da ti kažem. Bome si rodila, rekoh. Dobro, iako sam rodila, nisam je rodila sa zlatnom kašikom u ustima. Pa dobro, šta bi ti sad, upitah. Je l’ bi bila srećna da ti ide peške do Barselone?

A što, šta bi joj falilo…? Jesi gledala onu decu što su peške išli do Niša da prikupe sredstva u humanitarne svrhe…? E to su deca, zlatna deca, ako mene pitaš. A ona, šta ona prikuplja, besplatne milje…? Besplatne, malo sutra. Svaki njen korak mene skupo košta. Ajde, Dragana, ne davi, rekoh. Uvek ti na nju drvlje i kamenje. A nije loše dete. Ne znaš ti kakve sve dece ima. Promeniće se, porašće, ima kad. Pusti je nek’ uživa dok može. Jesi moja, al’ brate i ti smaraš. Nisu to vremena k’o kad smo mi bili mladi. Sve je drugačije. Ja se smorih slušajući te, eto. Pa gde ćeš sad, upita Gaga. Idem, kući, imam i ja kuću, znaš..? Jesi kolima…? Nisam, uzeću taksi. Opa, evo je, još jedna razmažena, reče Gaga. Sad je meni jasno što ti nju braniš. Pa kad se već vozaš taksijem, mogla bi i ti da daš neki prilog za Barselonu, znaš…? Ja nisam samo zapostavljena majka, ja sam i zapostavljena prijateljica. Dođeš tu, istreseš šta imaš i onda hop – u taksi. A ti, Dragana, vidi šta ćeš. De, de, rekoh, ne mogu ja biti ni upola tako loša kad ni ti nisi od kvarne sorte. Ti si skroz luda, reče Gaga. Jesam, šta ću. A luda mi kaže pa se ne ljutim.