LJUBAVNA PRIČA: Kad je treća zaista sreća…

Udala sam se čim sam završila srednju školu. Da sam bila u zabludi, postalo mi je jasno posle nekoliko meseci bračnog života. Razveli smo se ali se ja, očigledno, nisam opametila. U drugi brak stupila sam zbog trudnoće misleći da činim pravu stvar. Rodila sam kćerku Jelenu i – razvela sam se. Siniša, asistent na fakultetu i veliki zavodnik, uvek je bio prisutan u mom životu, naročito kada su stvari kretale nizbrdo…

Kad zakuca u ritmu ljubavi, srce ne pita da li je to dobro za njega. Prilagodi ostale kretnje tom uzbudljivom osećaju, celo se posveti uzbrzanom ritmu i voli…
Meni se to desilo prerano, tek bejah krenula u četvrti razred srednje škole. Kovala sam velike planove u vezi sa karijerom i već sam sebe videla u belom mantilu sa doktorskom titulom na pločici. Tu negde, između maštanja i maturskih proslava, upoznala sam Gorana.
Bio je stariji od mene godinu dana, radio je kao električar i bio je finansijski nezavistan. Crn, markantan, privukao me je kao magnet pre nego što je progovorio. A na prvo slušanje njegovog dubokog baritona već sam bila zaljubljena… Njegova šema za zavođenje pokazala se nepogrešivom u mom slučaju. Predstavljao se kao miran, ozbiljan dečko koji je sve probleme u životu rešio, još mu samo nedostaje slatka devojka poput mene da upotpuni tu idilu. Počeli smo da se viđamo gotovo svakodnevno. Obasipao me je skupocenim poklonima na kojim su mi drugarice zavidele, šarmirao me je interesantnim pričama i ja sam se uplela u njegovu mrežu…

Venčanje nakon mature

Ludo zaljubljeni, odlučili smo da se venčamo čim maturiram. Moji roditelji sumnjičavo su vrteli glavom uzdišući, i diskretno su pokušavali da mi ukažu na to da grešim, ali ja nisam htela da ih saslušam. Želela sam svog Gogija i – gotovo.
Njegovi su, poznajući nemirnu sinovljevu narav, priželjkivali da se skrasi pa nisu negodovali, nego su me drage volje i širokih osmeha dočekali na vratima svoje dvospratnice kada smo se venčali. Za nas su opremili gornji sprat i pošto je Goran bio zaposlen, a ja upisala fakultet za koji su mi doduše, plaćali školarinu, imali smo sve preduslove za dobar početak zajedničkog života.
Iako mlada, bila sam mnogo zrelija od većine mojih vršnjakinja. Od početka prvog semestra pokušavala sam uspešno da balansiram između obaveza – pre svega, posvećenosti mužu, i u vezi s tim, vođenja domaćinstva kao i obaveza na fakultetu, moje koleginice su sa velikom pažnjom pratile i neobavezne „vannastavne“ aktivnosti iz privatnog života naših predavača. Jedno ime najčešće se pominjalo u njihovim pričama: Siniša, asistent, švaler, šarmantan i zgodan…
Morao je da se brani od nasrtljivih brucoškinja pa je jednom, da bi pokazao koliko je ozbiljan, udaljio sa vežbi dvoje studenata koji su se oglušili o njegove opomene. Pitala sam se da li se varam ili me je zaista izdvajao od ostalih studentkinja. Njegov pogled postajao je blaži kad bi se zaustavio na mom licu, ali osim te i činjenice da je među mnogima zapamtio baš moje ime, nije bilo drugih indicija.
Uz učenje i svakodnevne obaveze ostajalo mi je malo vremena za uživanje u bračnoj sreći pa sam se ponekad pitala hoću li moći da odgovorim svim obavezama koje sam postavila pred sebe. Umesto da mi pomogne, Goran je nezrelo i u braku nastavio da živi momačkim životom.
Svake večeri izlazio je sa društvom ne pokušavajući da se uklopi u moj pretrpani raspored. Tako sam trenutke predaha od obaveza, umesto u muževljevom zagrljaju, provodila pitajući se gde je. Naš preuranjeni brak sve mi se više činio kao loša ideja…
Jedne večeri kada sam došla na opusteli fakultet da pogledam datume održavanja predstojećih rokova, srela sam asistenta Sinišu. Slučajno smo krenuli niza stepenice zajedno. Uljudno sam ga pozdravila.
– Imali ste vežbe? – očigledno je želeo da započne razgovor.
– Zapravo ne, gledala sam rokove.
– Odgovaraju li vam?
– Tako-tako…
– Vi ste, rekao bih, pravi student kad i noću dolazite na fakultet.
– Ma, nisam, samo imam previše obaveza u kući pa nisam stigla ranije. Znate – iz nekog razloga otvorila sam mu dušu – ja sam u braku pa imam mnogo drugih obaveza, a tek sada vidim da nije nimalo lako balansirati…
Kako smo u međuvremenu napustili zgradu fakulteta, obreli smo se pred kafićem.
– Jeste li za kafu? – iznenada me je upitao. Prihvatila sam ponudu i u njegovom društvu provela sam sledeća dva sata. Pričali smo kao stari prijatelji. Rekao mi je da je oženjen što me je, s obzirom na reputaciju koja ga je pratila, iznenadilo. Nije se požalio na brak, nije mi čak udelio nijedan kompliment, pa sam pomislila da su priče o njemu ipak preterane. Rastali smo se kao prijatelji. Otišla sam mužu, a on svojoj ženi.

Razvod na drugoj godini studija

Posle tog susreta odnos između nas postao je nešto prisniji. Kad god bi me video, zastao bi, razmenili bismo nekoliko rečenica, i ponekad popili kafu. Posle svakog razgovora sa njim osećala sam se bolje pitajući se kako to da, pre nego što izgovori, znam šta će reći, a i on je umeo da preduhitri moje misli.
Bližila se nova akademska godina, a sa njom i konačni zaključak da je brak između Gorana i mene – propast. Ništa više osim zajedničkog krova nad glavom nismo delili, pa se kao jedino rešenje nametnuo razvod. Bez teških reči, ali sa gorkim ukusom u ustima, potpisali smo taj „papir“. Vratila sam se roditeljima i na drugu godinu studija pošla sam kao razvedena žena.
Kako je iza nas bilo leto, kolege nisam videla neko vreme pa nisam bila upućena u fakultetske tračeve, a ni Sinišu nisam srela. Već prvog dana naleteli smo jedno na drugo. Podrazumevalo se da sednemo i popričamo uz kafu.
– Razveo sam se – rekao mi je kad smo seli. Nisam to očekivala jer sam bila uverena da je u srećnom braku.
– I ja – dodala sam nasmejavši se, iako tema nije bila vesela.
– Zaista? Bio sam uveren da si srećna…
Sveže razvedena, nisam htela da dublje tumačim iskrice u njegovom pogledu kada bi mi se zagledao duboko u oči. Smatrala sam da je potreban period samoće da bi čovek posle razvoda prikupio krhotine srca. Verovala sam da i Siniša deli moje mišljenje.
Zato sam se iznenadila kad sam na kafi sa koleginicama tek nekoliko meseci kasnije čula da se Siniša ženi.
– Znaš li asistentkinju Tamaru? E, ona je srećna nevesta. Kažu da je varao bivšu ženu sa njom, zbog nje se i razveo… – pričala je najbolje informisana koleginica. – Ne znam zašto se ženi, pokazalo se da mu brak nije svetinja jer se u njemu ponašao kao pušten s lanca…
Nisam znala šta posle svega da mislim o njemu. Neko vreme nisam ga viđala, ali sam u nekoliko navrata srela asistentkinju Tamaru i videla sam da je trudna. Zaključila sam da je ovoga puta očigledno pronašao pravu i, iz nekog čudnog razloga, opravdala sam ga iako su kojekakve priče o njemu i dalje kolale fakultetskim hodnicima.
Iako nisam nameravala, i ja sam se zaljubila. Duško je bio vlasnik teretane u koju sam odlazila. Prvi put mi je dao nekoliko saveta za vežbe, onda je osmislio program samo za mene i, malo-pomalo, sve više vremena provodili smo u neobaveznom razgovoru. Izašli smo jedne večeri, nazvao me je već narednog dana, poslao mi je cveće i ja sam bila na dobrom putu da se zaljubim.
Nisam bila načisto da li je rano za upuštanje u novu vezu, ali nije bilo sumnje da mi se Duško mnogo dopada. Odlučila sam da poslušam srce zanemarujući razum, i prepustila sam se talasu nove ljubavi.

Talas nove ljubavi

Prijalo mi je da imam nekoga za razgovor, duge šetnje i maženje. Ni tri meseca nismo bili u vezi kada sam shvatila da sam trudna pa se moja veza našla na prekretnici između zaljubljenosti, više kao posledice bekstva od samoće, i mogućeg braka, jer sam smatrala sebe dovoljno odraslom i odgovornom da bih pomislila na pobačaj. Odmah sam se našla sa Duškom. Nisam znala kako će reagovati i na sve sam bila spremna. Iznenađeno je razrogačio oči ali se trenutak posle pribrao, zagrlio me i upitao:
– Da ga zadržimo?
Kako sam se u prvom momentu plašila osude, bila sam zadovoljna njegovom reakcijom, čak oduševljena što je odluka bila zajednička. Tek posle shvatila sam da se o nerođenom detetu izrazio kao o kučetu koje se nezvano ušunjalo u dvorište. Međutim, bilo je kasno, venčanje je isplanirano, a moje preseljenje u njegov stan u toku.
Znala sam da nisam luda od ljubavi za njim, da je ipak rano za tako krupan korak kakav je brak, ali nazad nisam mogla. Tek kada sam postala redovni gost na okupljanjima Duškove familije, shvatila sam da je on njihova velika žrtva.
Razvlačili su ga na sve strane, uzimali su mu zadnje pare iz novčanika i zivkali su ga kad god bi im zatrebao bez obzira koje doba dana i noći bilo. U jednu ruku razumela sam zašto ne može da ih odbije, ali sam se nadala da će sada kad je na putu njegovo dete, umeti da odredi prioritete. Zato sam se šokirala kada je odlučio da bolesnu baku sa sela dovede u naš stan, pored svih tetaka i stričeva, meni, u poodmakloj trudnoći. Tada smo se prvi put posvađali. Nije mi se dopala njegova reakcija u konfliktnoj situaciji. Vređao me je, padao je u vatru i stisnutih zuba rekao da će njegova reč biti poslednja.
Problemi su počeli kada je baka došla kod nas. Stara i nemoćna, očekivala je da trčim oko nje, a ja to nisam ni mogla ni htela. Dušku je ipak do mozga doprla informacija da sam trudna pa sam se, u dogovoru sa njim, na nekoliko meseci preselila kod roditelja.
Jednog popodneva, sa stomakom do zuba, na fakultetu sam naletela na Sinišu.
– Ti? Trudna? Ne mogu da verujem… – široko se osmehnuo uz čvrst stisak ruke. Malo je nedostajalo da me zagrli ili sam umislila… – Koliko još?
– Ušla sam u osmi mesec.
– Znaš li šta je?
– Devojčica.
– A ja sam pre sedam dana dobio sina. Da ga vidiš, prava momčina… Kad bolje razmislim, baš tebe bih želeo za priju kada dođe vreme da ženim sina.
Razmenili smo još nekoliko reči, a potom sam, osećajući čudnu prazninu u grudima, otišla svojim putem. Njegova sreća bila je gotovo opipljiva, a ja još nisam sigurna da li sam pogrešila. Nisam htela da donosim nagle odluke, rešena da pružim Dušku priliku.
Kako je baka i dalje bila slaba i bolesna, povratak na selo nije dolazio u obzir, pa tako ni moj povratak u Duškov stan. Kontrakcije sam dobila u roditeljskoj kući. Tata me je odvezao na porođaj, a Duško je došao tek pošto je nahranio baku.
Bila sam ljuta, ranjiva i nemoćna… Jedino mi je mala Jelena, kada mi ju je sestra spustila na grudi, dala nadu u bolje sutra. Verovala sam da će se i Duško, kao i ja uostalom, zaljubiti u malu princezu i da će konačno shvatiti da pripada našoj maloj porodici. Hteo je da Jelenu donesem u njegov stan, pa smo iz porodilišta otišle tamo iako je baka u njemu još boravila.

Još jedan brodolom

Pakao je tek tada počeo. Baki je bivalo sve gore pa je poželela da joj iz obližnjeg grada dođe tek malo boljeg zdravstvenog stanja, a istih godina, sestra, da se vide pre nego što umre.
Nisam bila bezdušna, ali još jedna osoba na zalasku života u istom stanu sa novorođenčetom… Molila sam Duška da bake odu kod njegovih roditelja, kod drugih rođaka… i nije vredelo. Pod stresom, uz svakodnevne svađe, izgubila sam mleko što je Jelenu činilo nervoznom i razdražljivom. Nije joj bilo ni mesec dana kad sam se taksijem, ponevši tek najosnovnije potrepštine, vratila podvijenog repa i sa detetom u rukama, kome drugom nego roditeljima.
Umesto da tada shvati da greši, Duško je, ljut što sam se drznula da ga ostavim, potpuno „okrenuo ploču“. Nije me zvao niti mi je nudio pomoć oko bebe, čak nije dolazio da je vidi. Iako su mi roditelji pružali nesebičnu pomoć i podršku, bila sam očajna. U depresiju me je bacila činjenica da ni moj drugi brak nije bio uspešan, sa izuzetkom Jelene koju ne bih menjala ni za šta na svetu.
Nemajući kud, posle nekog vremena pomirila sam se sa situacijom, svesna činjenice da moram dalje. Pazila sam dete usput učeći, jer sam htela da se vratim na fakultet koji sam u vreme trudnoće i porođaja potpuno zapostavila. Nije mi bilo lako. Duško mi se više nije javljao, ali o brakorazvodnoj parnici nije bilo govora jer se pre Jeleninog prvog rođendana po zakonu nismo smeli obratiti sudu.
Jednog dana na ulici sam slučajno srela Sinišu. Pozvao me je na kafu.
– Može, ali kratko. Nemam mnogo vremena.
Iako se nismo dugo videli, pričali smo opet kao stari prijatelji.
– Zvučaće ti ludo, ali… opet sam se razveo – dodao je sa izrazom nelagodnosti na licu.
– Zvučaće tebi ludo, ali… I ja… Nerado priznajem, ali moji razvodi rezultat su zaletanja u brak, nisam dovoljno poznavala partnere, a ispostavilo se ni sebe, jer nisam umela da procenim šta želim… A za tebe sam čula druge stvari – htela sam da se našalim. – Prve informacije koje dobiješ kad kročiš na fakultet jesu one o tvojim švalerskim podvizima…
– Zanimljivo – nasmejao se neodoljivo. – Nije to baš tako kako se priča…
– Onda su ljudi baš maštoviti… Sve to da izmisle…
– Dobro, nije baš sve… Ima istine u tim pričama, ali niko ne zna zašto sam to radio. Reći ću ti: prvi put sam se razveo zato što je moja žena imala potpuno drugačiji pogled na život od mene. Želeo sam mirnu luku, a ona izlaske i provod. Hteo sam dete, a ona nije mogla da pazi ni na kućnog ljubimca. Nije trebalo mnogo da shvatim koliku sam grešku napravio. Priznajem, još sam bio u braku kad su mi se desile afere o kojima se priča, ali je već tada bilo svejedno i meni i njoj.
– A drugi brak, pa razvod… – zvučala sam kao da ga osuđujem iako mi to nije bila namera. Samo sam bila radoznala.
– Hej! – iznenada se namrštio. – I ti me osuđuješ? Nadao sam se razumevanju… Uostalom, jesam li prema tebi nekada imao zadnje namere iako ne mogu da osporim da sam te zapamtio upravo zato što si bila lepa? Zvuči šovinistički, ali uzimao sam samo ono što mi se nudilo. U drugi brak ušao sam zato što je Tamara ostala trudna. Nadao sam se da će naša zajednica i pored tako banalnog i nedovoljnog razloga za brak, opstati. Međutim, nije nam išlo… Tek tu sam video koliki haos može da proizvede neslaganje karaktera…
Iako sam bila, posle dva loša iskustva, sklona da držim žensku stranu, ovoga puta pronašla sam opravdanje za Sinišino ponašanje. Začudila sam se lakoći kojom je priča klizila sa naših usana. Kao da smo oboje konačno dočekali nekoga ko nas razume.
– Pitam se kako sudbina ranije nije ukrstila naše puteve? – rekao je. – Čudno je koliko nam se toga sličnog dešavalo u istom momentu, ali sa drugim ljudima. I posle svakog velikog događaja, kad sve prođe, putevi nam se ukrste…

Sudbina nam je ukrtila puteve

Oblilo me je crvenilo. Zvučalo je kao nagoveštaj udvaranja, ali diskutabilan. Nikada o našim susretima nisam razmišljala na taj način, ali posle tih reči shvatila sam zašto mi je tako prijao svaki susret sa njim. Prvi put sam ga pogledala drugim očima…
Iznenada sam se prisetila uloge majke i, prekinuvši razgovor, požurila sam kući.
Ovoga puta sudbina je, kao da smo je opomenuli na onoj kafi, češće ukršala naše puteve. Sretali smo se na fakultetu, u parku sa decom… Nisam propuštala da se raspitam o njemu, jer zdravu skepsu nikada nisam gubila, pa sam htela da proverim istinitost njegovih priča. I zaista, kuloari su ovog puta šuškali da se „zamonašio“…
Dve godine, bezbroj susreta i razgovora bili su potrebni da Sinišu pustim u svoj svet. Uverila sam se da su njegovi neuspeli brakovi rezultat neopreznosti, ne teškog karaktera ili nekog poroka. Shvatila sam i da su se svi promašaji u našim životima i susreti posle kojih su se naši putevi razilazili imali svrhu, jer su nas na kraju uputili jedno na drugo, ipak ne prekasno.
Za te dve godine oboje smo formalno okončali prethodne brakove, raskrstili smo sa prošlim životima i tek potom stupili smo u novi, treći i srećniji brak. Fakultet sam postavila na čvrste osnove uz Sinišinu nesebični pomoć, a uz njegovu pomoć, pošto Duško ni danas nije nimalo više zainteresovan za nju, podigla sam Jelenu.
Sada smo srećna četvoročlana porodica pošto njegovog sina, iako živi sa majkom, rado dovodimo u naš dom. Da bi sve u našim životima bilo u znaku srećnog broja tri, nas dvoje čekamo naše treće dete, iako prvo zajedničko. Svima u okruženju pravi smo primer za izreku da posle kiše dolazi sunce…