Duda Alapača: Samo da mi je

Potraga za srećom nije uopšte laka stvar i obično počinje sa “ma samo da mi je…“ Da završim školu, položim vožnju, kupim kola, da se zaposlim, udam, rodim, smršam, opet rodim, opet smršam, odškolujem decu, poženim, poudajem i sve tako redom, po principu “samo još ovo…i ovo… i ono…“ A to ume da zamori i ostavi nas da se, tako zadihani, rastržemo između želja s jedne i mogućnosti s druge strane. Šta onda..?

Ništa. Što pre čovek nauči da se raduje sitnicama, to će mu lakši i podnošljiviji život biti. Naročito ako mora da čeka da mu se nešto desi – da diplomira, nađe posao, uda se, oženi, postane roditelj, napravi kuću… (Pročitaj: Duda Alapača: Život na popravnom)

Velike stvari se, u životu, obično mogu nabrojati na prste. A onih malih, kojim se čovek može obradovati je mnogo. I te male, džepne sreće – ne treba svećom tražiti, one su već tu. Samo ih treba prepoznati, prigrliti i ne odlagati taj osećaj zadovoljstva za neka druga, bolja vremena. Jer srećan se ne biva sutra, ni za godinu, dve, pet, već sad, ovog trenutka.

Mudri ljudi bi rekli da je ta sreća u nekakvom tajnom dosluhu sa zahvalnošću i da jedno bez drugog ne idu, te da samo zahvalan čovek može biti istinski srećan. Ali za to je potrebno vreme i iskustvo. A mi ih, dabome, nemamo.

Da stvar bude gora – i resursi su nam u poslednje vreme prilično ograničeni – pa se te velike želje malo teže ostvaruju. Mislim, nije baš da je sezona svadbi, ni dalekih destinacija, ni nekih velikih, novih poslova, a ni kupovina nekretnina nam ovih dana nešto ne ide od ruke. Tako osujećeni u svim svojim namerama, pomršenih konaca, možemo samo da sedimo i plačemo nad svojom sudbom kletom. Što većina nas, na jedan ili drugi način, i čini. A čemu to..? (Pročitaj: Duda Alapača: Skoro pa ljubavna priča)

Jer, valja nam poživeti, barem još koju godinu. Zato, nađi načina da se usrećiš. Kako god znaš i umeš. Prihvati činjenicu da neko vreme ništa neće zavisiti od tebe. Ništa neće biti pod kontrolom. Ali sreća je srećom tu. U onoj novoj, neotpakovanoj posteljini koju čuvaš za ne znam kad. U escajgu koji nikako da pustiš u promet. Neka je srebrni i neka je za dvanaest osoba, ako ti se sviđa i ako ti baš leži u ruci – samo napred. Danas se u miraz ionako ostavlja nešto drugo, koga je uopšte briga za par kašika..?

Pronađi sreću, makar i u onoj posebnoj kafi koju čuvaš za kad pođeš u goste. I švajcarskim pralinama koje si dobila na poklon, pa ti sve žao, eto mogla bi nekome i ti da pokloniš. Mogla bi – za početak sebi. I ono vino, za čije babe zdravlja, čuvaš već treću godinu..? Jeste s Hvara, jeste retka sorta, ali – ima li posebnije prilike od ove..? Nema. Sad je pravi trenutak – da se sipa čaša belog, načne onaj vakumirani sir s rupicama, pre nego što mu istekne rok trajanja. Prestani da čuvaš – veš za posebne prilike, štikle za proslave, haljine za restoran, pozorište, čuda… Uostalom, otkad je odlazak kod lekara – posebna prilika…? Nije. Naročito ne u doba pandemije, kad pola grada izlazi u isti dom zdravlja. (Pročitaj: Duda Alapača: Požuri polako)

Danas je sreda. Ne čekaj petak, ni vikend, ni lepše vreme, ni nove godine, ni ništa. Opusti se. Prepusti se. Prestani da se porediš s drugima. I prestani već jednom da krojiš taj život onako kako ti misliš da treba. Nije to haljina pa da naciguješ ovde i onde, pa da skratiš dva prsta, pustiš štep, profircaš… Nije ni šnit iz Burde, moderan za sezonu ili dve. Ne stoji svakom sve isto. Ono što jednog ulepša, drugog naruži. I nema univerzalnih krojeva. Ni univerzalnih veličina. Srećom – ni mi nismo svi isti. Samo treba biti svestan sebe. I naći ono što ti dobro stoji. A život nam svima jednako dobro stoji, u svim svojim veličinama i dezenima.
Pa, živeli..!