Duda Alapača: Šta sam ono htela

Dragi dnevniče,

Noćas sam dvaput ustajala. Bešika mi je, u poslednje vreme, veličine graška. Jutros nisam mogla da vidim koliko je sati. Škiljila sam u onaj sat i ništa. Šestica i osmica tako liče… Na kraju sam morala da stavim naočare. Za blizinu. Biće da sam prevelika za tako male brojeve.

Pre prve kafe nisam progledala. Ni progovorila. Onda sam otišla da se našminkam. Tečni puder. Olovka za obrve. Malo boje na usta. Kraj. Toliko o mom šminkanju. (Pročitaj: Duda Alapača: Skoro pa ljubavna priča)

Na vagu nisam stajala iz principa. Ionako svaki put pokaže više. Pogledala sam one teget cipele sa štiklom, znaš one lepe. Kad sam ih kupila, bila sam ubeđena da su mi taman. I da će se razgaziti. A onda sam ponovo navukla starke. Osam sati na štiklama je postala misaona imenica. Previše mi je godina da bih se patila. Previše mi je godina za štošta.

Juče su, na sva zvona, objavili da je Spotifaj stigao u Srbiju. Ja ne znam šta je Spotifaj. Tik Tok mi nije smešan. Ne razumem ništa. Ne bih baš jasno umela da objasnim šta je podkast. Kad pričam s decom, treba mi prevodilac. Verovatno i njima. Ništa se ne razumemo. Biće da je zbog razlike u godinama. Dragi dnevniče, ja više ne znam šta je to s tim godinama.

Jutros mi je nova koleginica rekla vi. Diskretno sam se osvrnula oko sebe. Nije bilo nikog. Rekla je i to da ne ličim na sliku sa skajpa. Mlada je, oprostiću joj. (Pročitaj: Duda Alapača: Požuri polako)

U zadnje vreme kupujem čajeve. Mnogo čajeva. Zlu ne trebalo. Svakog dana progutam kafenu kašiku ulja od crnog kima. Kažu da je dobar za sve. Šta je to tačno “sve“ – ne znam, ali ne odustajem. Iz istog razloga jedem ovsenu kašu dok me ne potera na povraćanje.

Strah me je da zakažem sistematski. Znam da će mi nešto naći. Uvek mi nešto nađu. A ja ne volim kad mi nalaze. Kad god me nešto zaboli, ja pomislim na najgore. Šta ću, jače je od mene.

Inače, kupila sam papuče za po kući. I nosim ih, da zlo bude veće. Juče sam zastala pred izlogom i zagledala se u pamučnu spavaćicu. Skoro da sam joj rekla da je volim.

Znam šta znači “nazolabijalne“. Klonim se uveličavajućih ogledala. Pomalo zazirem od zajedničkih svlačionica. Prezirem kabine za presvlačenje. Kupujem stvari bez probanja, dođem kući i shvatim da su mi male. Usput, razume se, izgubim račun. (Pročitaj: Duda Alapača: Život na popravnom)

Prošle nedelje sam našla sedu dlaku na bradi. Činjenica da imam dlaku, pa još i sedu, pritom na bradi – veoma me je uzrujala.

Pre deset godina nisam znala za reči poput “integralno… bez šećera… humus…zdrave masnoće.“ Sada znam. I nema dijete koju nisam držala. Etkins, keto, kupus-dijeta, UN dijeta, autofagija, dijeta južnih ostrva, pavlaka-dijeta. Sve i jedna se završila invazijom na špajz u potrazi za bombonjerama koje čuvam za goste.

Sve moje stvari su udobne. Imam najdražu fotelju. Odbijam da idem u korak s trendovima. Ne znam šta je debovanje. Počela sam da pričam s cvećem. Brišem selfije otkako sam pročitala da nas drugi ljudi vide onako kako nas vidi prednja kamera. Ne volim prednju kameru.

Pitala sam dete šta je taj Spotifaj. Aplikacija, mama. Za skidanje muzike. Ali tebi to ne treba, ti nemaš ajfon. Po prvi put sam pomislila kako je dobro što nemam ajfon.

Na twiteru je neki lik podelio test za demenciju. Nađi leptira, patku i šišmiša, pisalo je ispod slike. Ako nađete samo jedno – nažalost imate demenciju – promene u mozgu povezane sa starenjem. Ako ste videli dva od tri lika, opustite se. Ako ste videli sve tri životinje, vaš mozak je mlad i zdrav. Par minuta sam s velikom pažnjom posmatrala sliku. Čak sam i naočare stavila. I, ima li…? – upitao je muž. Čega..? Kako “čega“…? Životinja. Životinja..? Kakvih životinja..?