U bračnom četvorouglu

Razveo sam se zbog naše komšinice

Moja sada već bivša žena Marija optuživala me je za stvari koje nisam činio. Ne umem da objasnim sebi zašto sam se tada osećao krivim iako to nisam bio. Danas znam zašto je Marija u meni tražila krivca i zahvalan sam joj na tome.

Prvog utorka, tačno četiri meseca po preseljenju u stan na početku tihe ulice koja se, jednosmerno, u blagom padu uliva u široki bučni bulevar, pokucao sam na ulazna vrata. Ona je neodlučno pošla da ih otvori. U grlu joj je zapelo klupko reči i nikako nije bila u stanju da se oslobodi i progovori. Onda je naglo okrenula ključ u bravi i otvorila, reči joj behu na usnama ali ih ni tada nije izgovorila. To više nije bilo potrebno. Znao sam šta misli i oseća. Bolje da prećuti.
Stajao sam na pragu osmehujući se dok je u mojim očima treperila molba za razumevanje i još jedan oproštaj što, eto, opet kasnim a da to nisam najavio. Prišao sam joj, uhvatio njene ruke, ona se opirala, trzala, otimala sevajući očima koje su plamtele od besa. U tom plamenu sagorevale su moje nade da će se sve završiti raspravom i pomirenjem.
Povukao sam ruke, namrštio se značajno i, s jasnom porukom da mi sve to ne prija, prošao pored nje i ušao u kupatilo.
– Trljaj, trljaj! Speri sve sa sebe! – jetko je dobacivala na šta nisam hteo da odgovorim. Ispalo bi da se branim, a nema razloga za to jer nisam bio s drugom ženom. Nju, svoju i jedinu, nisam varao. Siktala je, spominjala tragove, mirise, ugrize i ujede koje voda i sapunica ne mogu da uklone. Potrajalo je to dva-tri minuta. Onda je prvi napad prošao, utihnula je. Čuo sam strujanje vode u džezvi na šporetu i to je bila potvrda mog zaključka da je nalet besa prošao. Sada sledi talas kajanja zbog izgovorenih reči koje njoj, ženi od stila, svakako ne priliče čak ni kada misli da je uvređena i ponižena. Kada misli! A uvrede i poniženja nije bilo.

Pre tačno četiri meseca

Izašao sam iz kupatila, prošao pored nje ne pogledavši je, i seo u fotelju. Ona se odmah spustila na kauč preko puta mene.
– Mi smo se venčali kao čudan par – progovorila je glasom u kojem se osećala samilost, u kojem je bilo topline. – Tvoji su bili protiv našeg braka a moji nisu mogli da poveruju. Zaveo si me zahtevom da te učinim vrednim sebe. Znao si da želim takvog čoveka. Radila sam na tome i uspela. Ti više nisi čovek kakav si bio, sada si loš. Jesam li te zaista, kao veliki majstor, učinila takvim? Hajde, reci!
– Ženo, ništa te ne razumem! Ko je loš čovek? Ja?! De, bogati, navedi bar jedan moj loš postupak.
Klimnula je glavom kao da je razumela i u očekivanom odgovoru pronašla dovoljno potvrdnog za sve ono što želi da mi saopšti.
– Znam kako ti je: dosadno na poslu, dosadno u kući, i ja sam ti već dosadila. Ti bežiš!
Nisam odgovorio. Šta vredi reći da to nije istina? Ništa! Smeškao sam se na sve što je izgovarala, na svaku reč odgovorio sam po jednim ne baš veselim osmehom.
– Pa, tebe baš briga za ono što ja pričam! Smeješ se! Rugaš mi se kao da loše glumim. Još ću na kraju za trud dobiti malo aplauza!
Nikada pre nije bila ovakva.
Šta se to događa, zapitah se i počeh da tragam za odgovorom. Od kada je sve to počelo? Od dolaska u ovaj stan, tačno pre četiri meseca.
Preselili smo se u ovaj deo grada da bi ona bila bliže radnom mestu jer se zaposlila pre šest meseci i nije podnosila traćenje vremena na odlaske i dolaske s posla, koji su je zamarali više od zahteva na radnom metu, od kuhinje i razmaženog muža. Preselili smo se jer je ona tako želela, jer je ona to zahtevala. Navaljivala kao da ima još nekih ličnih razloga.
U početku su joj nedostajale nekadašnje komšije ali nije želela da opet troši previše vremena na posete. U našoj zgradi živeli su isključivo penzioneri, poneki samac u godinama pred penzionisanje, jedna skoro razvedena žena koja se vratila u stan usamljene majke i jedna koja se nije udavala a izgleda kao da je spremna da to učini u svakom trenu. Zanimljive komšije. Nikoga još nismo bolje upoznali. Nismo prepoznali radoznalost, ljubopitljivost novih komšija, koja obično prethodi upoznavanju. Nisu je ni oni prepoznali u nama.

Bračni par Marić

Posle nekoliko takvih dana gospođa Marić iz susedne zgrade pozvala nas je na kafu. Ona i Marko, njen muž, bili su naših godina, mlađi bračni par bez dece i bez prijatelja i rodbine u ovom gradu, u ovom delu zapadne Srbije. A bila je zgodna i privlačna žena zavodljivog osmeha na glatkom licu, i izazovnih, vatrenih očiju iz kojih su isijavale nepoznate želje.
Već tog prvog popodneva zadržao sam pogled na njoj. Primetivši to, uzvratila mi je osmehom koji obećava.
Njen muž Marko, samohvalisav i vrlo pričljiv, nekoliko puta iskosa je pogledao svoju ženu. Ona je svaki put zastala zbunjeno se pitajući šta to treba da znači.
Samo je moja Marija bila tiha i smirena, zadovoljna ukusom kafe i sokova kao i temperamentom komšija koji, baš kao i mi, vole priču i druženje. Na kraju je prihvatila poziv gospođe Ane Marić da ponovo dođemo i to što pre. I ja sam bio zadovoljan time što se Mariji dopalo sve jer je to značilo da ćemo nastaviti druženje s Marićima.
Sutradan jujtro probudila se pre mene, protegnula se i pozvala me da popijemo kafu. Bio je to nagoveštaj lepšeg vremena u danima našeg braka, izduvanog olujama i nepogodama.
– Sinoć si bila zadovoljna posetom Marićima? – trebalo je da to razume kao pitanje. Nije! Pretvarala se da nije dobro čula pa je uzvratila:
– Ana je vrlo privlačna žena, zar ne? – ovo nisam razumeo. Rekla je to ravnodušno, bez namere da me dotakne.
– Žena kao žena. Nisam primetio ništa posebno.
– Muškarci obično ne zapaze ono što žene odmah uoče. Neće oni dugo! Ona glumi dok on priča o svemu i svačemu. Njemu jedna nije dovoljna! Inače, izgleda da je dobar čovek, čak i s tom manom.
Nisam se snalazio u razgovorima o drugima. Rekao bih da Marija nije sasvim u pravu jer gospodinu Mariću dodaje vrline kojih nema. Možda baš kao što ja preterujem razmišljajući o privlačnosti njegove žene. Nisam znao zašto se to dešava. Nesvesno, valjda, jer mi s Marijom nije bilo kao na početku. Ne znam kako da joj ponovo priđem, a ne želim da se pravdam za ono što nisam učinio. Brzo smo popili kafu. Ona je prva izašala napolje. Ostao sam sam. Imao sam dovoljno vremena da polako popijem kafu koja mi toliko znači. Ona malopređašnja bila je promašaj.
Kada sam se kasno popodne vratio s posla, sreo sam gospođu Marić na stepeništu blizu našeg stana. Razmenili smo radosne poglede dvoje ljudi koji se poznaju i ponovo sreću. Zasvtlucaše oči i osmesi ozariše naša lica. Hteo sam nešto da kažem ali je moja žena bila brža. S vrata je pozdravila komšinicu koja odlazi.
– Doviđenja, Marija! Dođite večeras! – Ana je prošla pored mene osmehujući se.
– Dragi moj, ti si poziv već prihvatio! – dočeka me žena bez pozdrava i pitanja kako je bilo na poslu.
– Ništa nisam rekao!
– I ne treba ništa da kažeš. Vidim da ti je milo što si je ponovo video i čuo!
– Ne na taj način. Ne tako kao što ti misliš, već onako, komšijski.
– Kada je tako, onda ti idi. Ja sam suvišna!
– Ja sam, izgleda, suvišan! Ovde, u ovom stanu, i na bilo kojem drugom mestu gde si ti!

Loš tragač

Nije odgovorila. Glumeći da joj je baš svejedno šta ja mislim i osećam, vratila se u sobu i sela na kauč. Uđoh odmah za njom. Na stočiću su bile dve šoljice za crnu kafu s tragovima prstiju na dnu, u talogu koji bi trebalo da potvrdi ispunjenje želje. Kružni otisci na novinama i pepeljara puna pikavaca. Dugo su sedele i pričale – zaključio sam i radoznalo pogledao Mariju. Hteo sam da što pre čujem njene utiske i zaključke. Shvatila je u trenutku moju želju.
– Baš mi je žao što sam se juče onako radovala odlasku kod njih i ne pada mi na pamet da ponovo idem. Među njima je gotovo. Ali ti idi! Ti umeš da prikriješ radoznalost. Ja to ne umem tako vešto.
– Nije to važno. Ako me pozovu, možda ću otići.
– Budi precizniji: ako te ona pozove!
– Biću precizan: ne idem!
– Dobro, videćemo!
Nisam mogao da se uzdržim.
– Šta ćemo to videti? – podviknuo sam. Ona kao da je baš to čekala. Razoružala me je. Ostao sam bez štita i sada je lako pronalazila potvrde i dokaze za svoje sumnje. Nagoni me da se pravdam, da se branim, a ja ne osećam potrebu da to činim. Ne vidim razlog.
– Ona te privlači, vidim ja to. I sve više ćete se približavati jedno drugom. Ona je u braku koji se raspada, a ti u svom braku ne shvataš suštiniu, bežiš od nje, sklanjaš mi se s puta.
– Ma, šta ti to pričaš?! Koješta! Klasično prebacivanje ljubomorne, pomalo nezadovoljne žene. Ne znam čime si toliko nezadovoljna! Kada bi mi samo to rekla…
– Ne prebacujem, samo iznosim zapažanja. I nisam malo nezadovoljna, već mnogo! I ljubomorna sam na tebe koji to tako bezbrižno nosiš! Zato idi kod njih. Uostalom, večeras je neka važna utakmica, pravi izgovor za još jedno viđenje i malo druženja.
Poželeo sam da joj priđem, da je dodirnem. Ustao sam. Njene prekrštene ruke, zamagljene oči koje su krile istinu i odbojni, iskrivljeni osmeh stisnutih usana zaustavili su me u nameri da to učinim. Odbila je. Još se nisam zapitao zašto je takva. Tragao sam za razlogom u mom načinu života, u mom ponašanju. Bezuspešno, jer sam loš tragač. Bolje lovim, u tome je stvar. Udaljava se, beži od mene. Napušta me, pomislio sam zadrhtavši od iznenađenja. Kuda će otići? Hoće li se vratiti svojima? To nije bilo moguće. Počeo sam da sumnjam.

Iskren razgovor

Te večeri otišao sam Marićima. Lepo su me dočekali. Vidi se da su zaista bili sigurni da ćemo doći.
– A gospođa Marija? Šta je nju sprečilo da dođe? – upitao je Marko. Žena ga je prekorno pogledala, on je pocrveneo dok sam se ja saučesnički smešio pitajući se šta je to ovim ženama. Odgovorio sam da je boli glava i da to nije toliko važno jer su se ona i Ana već ispričale, a odbojka ih ne zanima. Žena je odmah prestala da ga gleda začuđeno i prezrivo od čega je crveneo. Skrenula je na mene pogled pun iznenadnog sjaja i topline. Nisam odmah razumeo, ali je Mariću laknulo.
– Samo vi uživajte uz piće dok ja još nešto pripremim! – rekla je odlazeći u kuhinju. Okrenuo sam se njoj. Baš je privlačna, a ovaj njen to ne primećuje. Ne reaguje. Zato ona mene doživljava kao svog navijača. – Brzo ću se vratiti. Volim odbojku, sport mojih srednjoškolskih dana – dobacila je uzvrativši mi osmeh preko ramena. Okrenuo sam se Marku i upitao šta misli o predstojećoj utakmici. Nešto je moralo da se izgovori, da razgovor počne.
– Ma, ne mislim na to! – odmahnuo je rukom. – Vidiš li, komšija, u kakvoj sam neprilici?
Slegnuo sam ramenima ne želeći da se mešam. Zagrnuh se plaštom ćutanja čekajući da utakmica počne ili da se Ana vrati. Bilo je nepristojno da uz izvinjenje ustanem i odem. Nije dugo potrajalo, Ana se pojavila noseći kiflice i kolačiće na tacni. Opet ćutanje. Osetio sam potrebu da nešto kažem.
– I ja sam dugo igrao odbojku, zato volim da je gledam.
– Znam to, pričala mi je Marija. I Marko se bavio sportom, rukometom.
Marko se brecnuo pogledavši je popreko, kao da je samo čekao da nešto progovori pa da ljutito ustane i izađe iz sobe. Pogledao sam za njim, a onda u Anu.
– Ne znam – prošaputala je osvrnuvši se da se uveri da li je blizu da čuje šta govori. – To mu se često dešava u poslednje vreme. Zapravo, ne često nego svakodnevno. Postaje nepodnošljivo. Kao da želi nešto da postigne pa ne pronalazi drugi način nego ovaj – rekla je glasnije.
Čula su se ulazna vrata stana. Izašao je napolje.
– Baš mi je neprijatno – uzvrteo sam se ne znajući kao da se izbavim.
– Ništa ne brini, gledaćemo utakmicu. Ionako će me napasti i optužiti da koketiram s tobom, da želim da ga prevarim, da ga varam. Lepo mi dođe da to zaista učinim, da mu nabijem rogove pa da malo pati. Sramota! On mene da optužuje i kinji zbog nečega što nikada nisam učinila. Da li možeš to da zamisliš?
– Mogu! – izletelo je iz mene pre nego što sam odlučio šta da odgovorim.
– Možeš! Zaista možeš?! – obradovala se.
– Da, mogu. I ja sam u sličnoj situaciji. Marija me kinji, optužuje i ne namerava da prekine. Ne znam šta je sledeće.
– Primetila sam sinoć kako se odnosi prema tebi.
– Kako? – upitah ne krijući radoznalost.
– Sa stilom!
– Kakvim, bre, stilom?
– Prohujalo s vihorom, dragi moj, a ti to ne vidiš! To je taj stil, dragi moj komšija!

„Ono“ neizrečeno

Progledao sam. Ne znam kako, ali stvari su se razjasnile. Lepota žene koja ih je razotkrila samo je pojačala moje uverenje da je to istina.
– Danas ste pričale o tome? – upitao sam.
– Ne. Srele smo se na ulasku u zgradu i ona me je pozvala na kafu. Kratko sam se zadržala.
Zastala je i pogledala me ispitujući koliko zapravo želim da čujem. Onda je dodala:
– Žena više prećuti nego što izgovori. Samo što ti, kao svaki muškarac, to ne znaš! Posmatraj i pažljivo slušaj! Osetićeš šta zapravo oseća i šta želi da ti kaže ali ne može, neće ili ne sme!
Znači, to je to što ja ne znam. Marija govori to što mi govori, kritikuje me, sumnja i prebacuje, ali to su sve neistine i ona zna da je tako pa ipak nastavlja. Smeši se kada ja počinjem da se branim jer joj to, zapravo, nije važno. Sve što govori služi tome da prikrije ono neizrečeno. Šta je to? Pokušaću da odgonetnem.
Utakmica je završena, naši su pobedili bez izgubljenog seta. Marko se vratio, upitao kako je bilo, zadovoljno protrljao ruke kada je čuo da su naši odbojkaši prošli u polufinale, pa ponovo upitao kada je sledeća utakmica.
– Prekosutra, u isto vreme. Red bi bio da vi dođete kod nas – brzo sam odgovorio.
Kratko su se pogledali. Ana je lažnim osmehom koji muškarci razumeju kao: „Kako ti kažeš, dragi moj“, prikrila želju da svakako prihvate moj poziv ali da on opet izađe napolje pre nego što utakmica počne. Smetao joj je. Jedva ga podnosi. Traži izlaz. Nisam li ja to naišao u pravi, zgodni čas? Izgleda da jesam. Ana mi se dopada, imamo nešto zajedničko. Toliko međusobnog razumevanja, podrške i privlačnosti u samo dva-tri dana poznanstva! Šta će se još dogoditi? Nestrpljivo, kao zaljubljeni muškarac, čekao sam te večeri nadajući se da će ona doći, ali sama. Jasno je da, na način dovoljno iskusne žene, više skriva nego što rečima kazuje. Krije da želi drugog muškarca. A želi mene. Uputila me je na takav zaključak i sada strpljivo čeka moj odgovor.

Rastanak, odlazak, razvod

– Gde je komšija Marko? – Marija je upitala dok je još stajala ispred praga, u hodniku. Ana se najpre zapitala šta to treba da znači. Pitanje pre pozdrava. A ja sam posumnjao da je moja žena znala da Marko neće doći! Osetio sam jer pazim šta govori očima, šta prećutkuje dok se njene usne pomeraju u ritmu rečenica koje zapravo više ništa ne saopštavaju. Onda je i ona osetila da je bila neumesna.
– Dobro veče! Samo izvolite, nego, moj muž je više puta spomenuo da ćete doći, kao i to da je Marko bio sportista. Pa, znaš, ti muški navijački razgovori… – pokušala je da popravi utisak, ali nije uspela.
Sve je bilo spremljeno, na stolu. Međutim, Ana je zaboravila cigarete.
– Neka, ja ću skoknuti do prodavnice da ih kupim – zaustavi je Marija u nameri da se vrati. – Ionako za sutra treba da dokupim kutiju. Brzo ću ja!
Znao sam da se neće brzo vratiti, kao što sam znao gde joj stoji kutija cigareta.
Ana i ja ostali smo sami. Bilo je to prvo veče naše ljubavi. Pronašli smo se, u pravi, u zgodni čas, pa sam i ženu lakše podnosio. Gotovo da smo se dobro razumeli. Bilo je sve manje prebacivanja, rasprava. Sve manje, dok nisu sasvim prestali razgovori. Ćutanje… do konačne odluke a sve je ka njoj išlo. Rastanak, odlazak, razvod. Bez ikakvih problema. Lepo, kako ona to reče na odlasku. Bar je dvaput bilo lepo: početak i kraj! Ispratio sam je i poželeo svako dobro u životu.
– Hvala! – iznenadila se Marija. – I tebi, takođe.
Prošlo je nekoliko meseci, možda i dva godišnja doba. Ne znam, jer sam bio na početku, a to je opet bilo lepo. Ana i ja zakazali smo venčanje.
Stajala je pred stepeništem zgrade naše opštine u blistavom belom kompletu, s buketom cveća u ruci, uzbuđena i lepa. Ja sam, zbunjen i nervozan, krio dlanove u džepovima sakoa i pantalona premeštajući kutijicu s prstenom. Oko nas nekoliko kolega s posla, rođaci i prijatelji koji su se odazvali pozivu. Neki nisu došli. Unutra, u hodniku, bila je gužva. Posmatrao sam šta se tamo događa. Čovek s kamerom u ruci koračao je unazad prateći mladence koji su silazili niza stepenice povremeno zastakujući da se fotografišu. Snimatelj je leđima otvorio vrata ne prekidajući snimanje. Prišao sam da mu pomognem, zadržao sam vrata da bi nesmetano izašli.
Mladenci su prošli bez zastajkivanja, bez pozdrava.
Marko se nadmeno smešio verujući da se svima dopada dok je Marija, držeći ga pod ruku, pokušala da se slatko nasmeje. Nije uspela. Potražio sam Anu.
– Je li, nisam te nikada pitao, gde on radi?
– Rade zajedno, u „Dunavu“. Nisi to znao?
– Ništa ja nisam znao – rekoh odahnuvši. Neko nas je pozvao da uđemo unutra. Nasmejao sam se osetivši se veoma važnim. Ana me uhvati pod ruku pokušavajući da ulovi taj osmeh. Uspela je!