Duda Alapača: Kad ti mama kaže

Duda Alapača

Podne je. Presvlači se po peti put od jutros. Skida suknju. Oblači šorc. Menja majicu. Ne dopada joj se kako izgleda. Vidi kolika sam, kaže. Ne budi luda, pokušavam da je razuverim. Izgledaš baš kako treba. Pravi se da me ne čuje.

Da li da vežem kosu, pita. Veži, kažem. A možda ipak da pustim…? Pusti. Mama, ozbiljno te pitam! I ja ti ozbiljno kažem. Lepa si i s puštenom i sa vezanom. Ti to kažeš samo zato što si mi mama… Neeee. Ja to kažem samo zato što si mi dete. I zato što znam kroz šta prolaziš. (Pročitaj: Duda Alapača: Ne biva od babe…)

Znam da joj je teško da poveruje, ali i ja, njena majka, sam nekada imala četrnaest. Sećam se tih godina vrlo dobro. Sećam se pomešanih osećanja, straha, radoznalosti, iščekivanja, i tog izrastanja preko noći koje je na momente bukvalno bivalo bolno, sećam se nesigurnosti ispred ogledala, stotine pitanja – ko sam, šta sam, šta želim, kuda idem…

Gledam je danas kako korača istom stazom, pomalo bojažljivo, sitnim korakom. Ponekad je posmatram, onako iz prikrajka, slušam šta priča, kako se smeje, o čemu brine i šta je muči. Poželim da je zagrlim jako i kažem “hej, opusti se, biće sve u redu. Videćeš.“

Volela bih da mogu da iskrčim taj put pred njom. Volela bih da mogu da razvejem sve sumnje i naučim sve lekcije umesto nje. Ali ne mogu, kao što niko nije mogao umesto mene. Moraće da se izbori sama. Moraće sama da kupi kartu za ovaj divni i drski svet. I ja tu ne mogu bogznašta da učinim. Osim…

Osim da joj kažem da bude svoja. Baš takva kakva jeste. Svakog sata, svakog dana u nedelji, od sad pa do kraja vremena. Da se ne pretvara. Da ne pokušava da bude nešto što nije. Da ne dozvoli da je ukalupe kojekakvi šalabajzeri. Da mi se ne pretvori u šmizlu koja samo ume da trepće i da priča mazno. Da me ne gleda u neverici kada joj kažem kako je pametna i lepa. Da ne misli kako su svi drugi bolji. Jer nisu. Da ne misli kako je bolja od drugih. Jer nije.

Volela bih da joj kažem da lepota, prava lepota stvarno dolazi iznutra. Ne iz savršenih proporcija. Ne iz slika na instagramu. Lako je biti lep, mila moja. Probaj da zračiš. Probaj da pronađeš svoju ličnu harizmu. U tim pegama. U rupicama koje se pojave kad se smeješ. To se ne naručuje preko ibeja, ne uči na jutjubu. Tako ti je to. Ili imaš ili nemaš. A ti imaš. Iako sad ne misliš tako. (Pročitaj: Duda Alapača: Šta sam ono htela)

Znam da nije lako imati četrnaest. Znam da nije lako prihvatiti sopstveno telo koje se ponaša suprotno od onog kako bi ti želela, širi se i sužava na nekim sasvim “pogrešnim“ mestima. Ali ono je samo je pakovanje u kom dolazimo na ovaj svet. Pakovanje se menja, i promeniće se još mnogo puta. Ne znači da nije važno i da ne treba da vodiš računa o sebi, ali ne dozvoli da budeš samo prazna ljuštura koja zveči. Ne dozvoli da propustiš onaj zabavni deo. Nemoj da se odričeš kugle sladoleda da bi ušla u kupaći od prošle godine. Ne isplati se, ne vredi.

Bavi se sobom, uči i rasti. Radi stvari koje te čine srećnom. Kad završiš, pospremi za sobom. Nered na stolu je nered u glavi. Zapamti šta ti je mama rekla.

Budi dobra kad god možeš. Nikada ne znaš kada ćeš nekog usrećiti. Nikada ne znaš kada ćeš nekog rastužiti. Vidim da i ti uviđaš da ovaj svet ume da bude težak. Ali i predivan. Potrudi se da ulepšaš svoj svet. Uradi dovoljno dobrog da preguraš ono drugo.

I ne izvinjavaj se nikome za to što si. Ne opterećuj se glupostima. Šta će ko reći..? Da li će svi koje sretneš primetiti taj jedva vidljivi ožiljak na tvom kolenu? Ne. Ljudi su suviše opterećeni sami sobom da bi obraćali pažnju na druge. (Pročitaj: Duda Alapača: To je samo kafa)

Zato, ostani baš takva kakva jesi. Dobra i draga. Posvećena. Zaljubljena u život. Pomalo preozbiljna za svoje godine. Odgovorna. Tvrdoglava. Uči. Čitaj. Povezuj. Razmišljaj. Maštaj i zamišljaj. Želi. Uvek želi. Trči i smej se. Imaćeš kad da budeš velika. Imaćeš kad da brineš. Sutra još nikom nije uteklo. Danas mi budi još malo dete. I opusti se. Sve će biti u redu. Videćeš. Biće ok.
Obećavaš? Obećavam.