LJUBAVNA PRIČA: Dobio sam drugu šansu

Bio sam razmaženi jedinac koji toši novac svojih roditelja, vozi skupa kola i luduje, bahati se i provodi. Nisam bio svestan činjenice da sve to može da nestane „kao rukom odneseno“ do trenutka kada mi se dogodila saobraćajna nesreća,

Nisu moji roditelji krivi što su me razmazili pruživši mi sve što bih poželeo. Problem je, međutim, u tome što, od trenutka kad je moje ponašanje izmaklo kontroli, oni nisu uveli bilo kakvu vrstu sankcija.
– Hteo bih novi „megan“ – nonšalantno sam im saopštio pred dvadeseti rođendan i taj auto je, uvezan crvenom vrpcom, parkiran pred kućom 14. aprila. Vozio sam solidan automobil od svoje osamnaeste godine, ali on nije zadovoljavao moje megalomanske apetite.

Da li zato što sam bio jedinac ili zbog činjenice da moji roditelji nisu mogli da potroše sav novac koji se mesečno slivao u našu kućnu kasu, tek, na moje „okom“, reagovali bi „skokom“. I sve bi bilo u redu da sam to uzornim ponašanjem zaslužio… Ovako, nijednim postupkom nisam bio dete za primer nego besno, bezobrazno derište zbog kakvih se govorilo da je batina iz raja izašla. Bio sam neposlušan, bezobziran, bahat i nezahvalan. Trošio sam ne pitajući, lumpovao lomeći i živeo rizikujući. Davali su mi oni savete i upućivali kritike, ali je ton glasa uvek bio isti, rečnik odmeren, a metode, samim tim – nedelotvorne.

Brza vožnja, luksuzna putovanja i kockarski aparati bili su deo moje svakodnevice. U porodični restoran navraćao sam kada sam želeo da ručam, a trsio sam se vlasništvom kada bih svoje društvo maminih i tatinih sinova i kćerkica častio. Sve što mi se dešavalo bilo je upadljivo, glasno i „bolo je oči“. Ludo i brzo – na te dve reči svodio se moj život. Smatrao sam ga idelanim i nisam pomišljao na to kako bih živeo da nije roditelja, da mi neko slučajno ograniči budžet ili me na bilo koji način udalji od dotadašnjeg načina funkcionisanja.

Noć u policijskoj stanici

Školu nisam voleo niti sam je smatrao neophodnom za svoj opstanak. Nije me zanimao rad jer sam gluvarenjem sasvim lepo umeo da ispunim dan.
– Sve do jednom, dete – uhvatio sam razočarani dedin pogled kada sam jedne večeri prenoćio u policiji zbog obesnog ponašanja i bespotrebnog vređanja službenog lica. Naime, parkirao sam te večeri auto na delu parkinga rezervisanom za invalidna lica pa, kad me je po izlasku iz kluba dočekao policajac upozorivši me da se pomerim, potpuno sam otkačio. Izvređao sam ga, pljunuo, pa sam mu i pripretio. Moj galamdžijski monolog policajac je iskoristio da u pomoć pozove još jednog kolegu a potom su me zajedno priveli. Ni u stanici se nisam smirio i nije bilo druge nego da prenoćim u policiji, a ocu sam javio da odveze automobil u garažu objasnivši mu ukratko gde sam završio provod te večeri.
Deda je živeo sa nama i nije žmureći pratio moje divljanje, nego mi je hiljadu puta, opet biranim rečima, pokušao ukazati na zablude.

– Ko brzo živi, brzo dođe do kraja životnog puta – često mi je govorio moleći me da usporim. Nikada do tog momenta nisam pomislio da bi deda mogao da bude razočaran mojim ponašanjem i priznajem da me je ta rečenica za trenutak štrecnula. Ne mislim, međutim, da je deda naslutio šta će me preokrenuti kad već saveti nisu pomogli… Pogodio me je njegov komentar, dedu sam baš voleo, kao jedini unuk ostvario sam posebnu vezu sa njim. Dok sam bio dete, svuda me je vodio sa sobom, bili smo kao drugari i vršnjaci u razgovoru. Poput sve dece, voleo sam to što me je smatrao doraslim sebi ne tretirajući me kao klinca.
Nažalost, deda narednog dana nije došao kući iz uobičajene šetnje. Vozeći brzo i nepažljivo, neka devojka ga je pregazila na pešačkom prelazu i ostao je mrtav na licu mesta. Strašno me je pogodila njegova smrt, pogotovo način na koji je skončao. Ipak, ubrzo sam nastavio obesno da se ponašam iako sam dugo žalio dedu.

Društvo je te noći došlo po mene i, džepova punih para, otišao sam u još jednu ludu noć. Pio sam, ludovao i u povratku kući brzo sam vozio. Kazaljka je pokazivala 160 km/h kada sam video da iz suprotnog pravca, u mojoj traci, munjevitom brzinom dolazi neki luđi od mene… Nije skretao, u deliću sekunde shvatio sam da mi je preblizu da bismo se mimoišli, i mahinalno sam skrenuo u desnu traku kojom je išao putnički autobus. Naleteo je na moj automobili pokupivši me s puta. To su mi kasnije rekli jer je prekid filma u mojoj svesti nastao odmah posle skretanja udesno…

Bez svesti, sećanja i osećanja

Od momenta kada sam pao u komu, gubim svaki pojam o postojanju. Nisam video, čuo, niti sam osećao bilo čije prisustvo. Oko mene nije bilo svetlosti koju inače pominju ljudi koji su preživeli to duboko besvesno stanje. U filmovima sam bezbroj puta video osobu u komi svesnu svega, ali nemoćnu da pokrene telo. Meni se to nije dešavalo. Nije bilo svesti, sećanja, niti osećanja, iako sam u takvom stanju proveo deset dana.
Prvi trenutak kad sam se opet povezao sa ovozemaljskim svetom bio je nadrealan. Stajao sam na livadi okupanoj sunčevim zracima. Tu livadu tada sam video prvi put, nije ona bila refleksija mog sećanja. Samo metar dalje od mene stajao je deda širom raširenih ruku. Ipak, taj deo livade bio je gotovo mračan zbog oblaka koji su se nadvili nad njim. I munje su sevale, a hladni vetar lepršao mu je u kosi. Deda se ipak smejao.
– Dođi, Nikola, dođi – pozvao me je sebi. Neko vreme sam ga gledao kao da sam se dvoumio, a onda sam mu ipak okrenuo leđa i laganim korakom pošao u šetnju mojim osunčanim delom livade. Tada sam se probudio iz kome.
Zaslepelo me je belilo svuda oko mene. Bolela me je svaka kost, toliko jako da nisam želeo da se pomerim. Svuda oko mene bile su raznorazne cevčice, a na nekoliko mesta i drenovi za rane. Hteo sam da vidim jesu li mi ekstremiteti na mestu, ali nisam uspeo da podignem glavu, presekao me je strašan bol. Shvatio sam da mi je i lice u zavojima. Setio sam se svega pre nesreće, i tog strašnog trenutka kada mi se pomračila svest. Daljih dešavanja nisam mogao da se setim pa sam tupo gledao oko sebe.
Nisam dugo bio sam, ušla je medicinska sestra.
– Nikola, pa ti si se probudio! – uskliknula je radosno. – Zašto me nisi zvao? – prišla mi je i pažljivo me je osmotrila opipavši mi čelo. Slabašno sam se nasmejao jer još nisam imao snage da prozborim.
– Neko jedva čeka da te vidi – rekla je i izašla iz sobe. I pre nego što se vratila, znao sam o kome se radi.
Jecajući, u sobu je ušla moja majka. Nagnula se nada mnom i počela je da me ljubi.
– Vratio si nam se, vratio si se – isprekidano je govorila. Onda sam progovio glasom koji mi je zvučao strano i promuklo.
– Šta se desilo?
Sve mi je ispričala. Pao sam u komu istog trenutka kada me je udario autobus i nisam se budio do tog, desetog dana. Plućna maramica bila mi je probijena i bilo je pitanje minuta hoću li biti spasen. Slučaj je hteo da u automobilu koji je naišao nekoliko trenutaka kasnije bude dobar prijatelj mog oca, čika Radovan, lekar po struci. Video je šta se desilo i nadljudskim naporom je, pre nego što je došla Hitna pomoć, uspeo da me izvuče iz olupine automobila čime mi je zapravo spasao život. Čitav tim lekara brzo je intervenisao uspevši da održi moje vitalne funkcije.

Nagon za preživljavanjem

Početak svesnog pakla – tako bih mogao da nazovem dane koji su usledili. Teške operacije nizale su se jedna za drugom. Desnu ruku operisali su mi čak tri puta. Previjali su me redovno, pomerali da ne bih dobio rane od ležanja, redovno sam dobijao injekcije… Desilo se ono što nisam mogao da naslutim u bezbrižnim danima. Sve se potpuno promenilo, dani su mi bili ispunjeni mnogo ozbiljnijim stvarima a one banalne, kojim sam se svojevremeno bavio, potisnute su u drugi plan. U meni se probudio novi, primitivni nagon za preživljavanjem. Odjednom sam dobio volju da se borim, možda zato što je to bila prva stvar koja mi se dešavala protiv moje volje. Tek, probudila mi se dotad uspavana snaga koja me je terala da se oporavljam, da operacije stoički podnosim, a bol junački. Roditelji su mi, uz iznenada suženi krug prijatelja, bili ogromna podrška. Njihova volja da me pridignu iz postelje bila je zadivljujuća, pravi odraz ljubavi kojom su me, i kad to nisam zaslužio, obasipali. To je popunilo prazninu nastalu iznenadnom „zauzetošću“ dojučerašnjih prijatelja koji nisu imali vremena za takoreći invalida, osobu zavisnu od njihove pomoći. Za njih više nisam bio onaj stari…
– Šta je rekao sud, policija? – pitao sam roditelje pripremljen da ispaštam zbog udesa koji sam izazvao.
– Nije još stigao poziv za suđenje, videćemo – nisu želeli da mi obećaju pomoć kao ranije, jer ovog puta nije bila u pitanju dečija igra niti bezezleno mladalačko ludovanje. Iako sam nekim čudom u nesreći jedini ozbiljnije povređen ja, u opasnosti su bili mnogi, nedužni ljudi.
Konačno je osvanuo dan mog izlaska iz bolnice. Suze su mi potekle kad sam prvi put posle bekstva od smrti stao na svoje noge. Bio sam nesiguran, plašljiv, ni senka dečka koji se razmetao samopouzdanjem i bahatošću. Prvi put u životu osetio sam miris lipe, bolje reći, obratio sam pažnju na to. Sav sam se naježio kad sam one plave oblake sa livade iz sna prepoznao na otvorenom nebu iznad mene. Poželeo sam da živim normalnim životom i požalio sam za nekadašnjom snagom u nogama, hteo sam da me nose, da hodam, da trčim i uživam. Ipak, sve je to bilo nemoguće jer mi je snaga dozvoljavala tek nekoliko povezanih koraka, uz obavezno oslanjanje na nekoga ili nešto.

Mislim da su mi roditelji jedne večeri smišljeno na sto spustili sve rendgenske snimke urađene posle nesreće, nalaze i rezultate pretraga. Čak i laiku kakav sam bio, delovali su jezivo.
– Radovan mi je rekao da gledam nalaze mrtvog čoveka kada sam ga posle nesreće zamolio za prognozu – namerno je bio surov otac. Zadrhtao sam shvativši u kakvoj sam opasnosti bio. Zabrinut, dugo u noć ostao sam nagnut nad svojim nalazima, iz minuta u minut osećajući sve veći strah. Tanka je bila linija koja me je delila od smrti. Proučavajući rendgenske snimke, uočio sam neobičan detalj: masivni zlatni krst koji sam dobio od dede za osamnaesti rođendan, bio je na svakom. Znao sam da se svi metalni predmeti skidaju pre snimanja i prisustvo moje amajlije shvatio sam kao znak sa neba, pozdrav od onog koji me je spasao. Položio sam ruku na grudi. I dalje je bio tamo. Umirila me je njegova toplina i telom mi je prostrujalo blaženstvo. Prvi put u životu razmišljao sam o Bogu, postiđen činjenicom da sam tek tada shvatio simboliku krsta koji sam dotad nosio kao modni detalj.

Poziv za sud

Sutradan sam otišao u crkvu. Proveo sam u njoj nekoliko sati i kao da sam tu umesto gore, na nebu, doživeo susret sa Bogom. Shvatio sam koliko su bila isprazna moja dotadašnja interesovanja. Iznenada sam zaključio da već nekoliko meseci nisam bio u kontaktu ni sa čim iz mog prethodnog života i da mi to nimalo ne nedostaje.
Ubrzo je stigao poziv za sud. Nisam tražio skupog i dobrog advokata niti su mi ga roditelji ponudili. Smatrao sam dovoljnim prisustvo onog po službenoj dužnosti, jer ne bi bilo pošteno da pokušam da sa sebe zbacim odgovornost za ono što sam učinio.
Suočen sa mogućnošću da ostatak života provedem kao invalid, jer lečenje još nije bilo uspešno završeno, možda iza rešetaka, počeo sam da razmišljam o smislu života. Gde su mi sada oni dani, mislio sam. Tada kad sam divljao, ništa mi nije bilo važno osim bezglave jurnjave kroz život bez smisla.
Kako bi dobro bilo da radim, da budem koristan, da zaslužim sopstvenu sreću, razmišljao sam setno.
Na sudu ništa nisam pokušao da ulepšam niti da slažem. Bio sam surov prema sebi. Ispričao sam sudiji da sam te večeri pio, nisam lagao o brzini koju sam razvio putem, nisam krio divljanju sklonu narav…
Bio sam iznenađen kada je sudski veštak dokazao da nesreću nisam izazvao ja, nego vozač automobila iz suprotnog pravca. Naravno, utvrđeno je da sam i ja delimično kriv, što po pitanju vožnje u alkoholisanom stanju, što zbog nepropisne brzine. Kažnjen sam prekršajno i uslovnom zatvorskom kaznom iako je nematerijalna i vanzakonska kazna bila pravednija od svih.

Nikakvu euforiju nisam osećao u trenutku izricanja presude. Nije bilo olakšanja niti rasterećenja. Tada je zapravo Bog pred mene postavio novi zadatak, odgovoran, ali ne i težak: zadatak da iz pepela podignem jedan posrnuli život, da pronađem izlaz sa pogrešnog puta na koji sam skrenuo…
– Volja čuda čini – rekao mi je fizioterapeut zadivljen brzinom oporavka šest meseci posle nesreće. Iznenadio sam i najveće optimiste, svi su se čudili kako je to moguće. Ćutao sam, ali sam dobro znao da Bog pokajnicima uvek daje više od jedne šanse. Ja sam odlučio da svoju iskoristim.
Ni kada sam se oporavio nisam hteo da se vratim porocima, iskušenjima i slabostima ranijeg života. Roditelji su bili presrećni kad sam im rekao da želim aktivno da se uključim u porodični biznis, ali od početne, najniže stepenice, kao konobar. Nisam želeo automobil niti bilo šta što svojom platom ne mogu da pokrijem. Na posao sam odlazio pešice, srećan što mogu da hodam bez pomagala.
Naučio sam posle nesreće koju sam doživeo to da svaki dan treba živeti kao da je poslednji, ali samo i isključivo u smislu ljubavi koju prihvatate i nudite.

Danas sam drugi čovek. Smejem se, uživam u malim stvarima i svaki dan Bogu zahvaljujem što mi je pružio drugu šansu za život. Čini mi se da mi se na najbolji način vraća to što sam šansu prihvatio obema rukama, jer mi je sudbina na životni put poslala dva garava oka od čijeg pogleda moje srce kuca brže. Adrijana zna za greške iz moje rane mladosti, ali mi ih je oprostila pokazavši tako svu svoju veličinu, nesebičnost i ljubav. Shvatio sam da mi je to adrenalin, motiv za bolje, dalje i više, a ne lažne i površne vrednosti kojima sam se nekad zanosio.

Konačno su i roditelji ponosni na mene. Njihova ljubav prema meni nikad nije bila sporna, ali želeo sam da se ponose mnome. Mislim da se sada i nebo iznad dedinog „onog“ sveta razvedrilo. Onim pozivom, danas shvatam, hteo je da mi kaže da nisam za ovaj svet ako se ne promenim. Dobro sam izabrao i munjama na nebu mog života više nema mesta.