Duda Alapača: Nije mi ništa i druge priče

Ovo je kratak flešbek na period od pre godinu dana, kada je sve počelo.
U međuvremenu, dogodilo nam se toliko toga, neki su se izborili, a neki su nažalost iskusili depresiju, anksioznost i možda i nešto gore. Zato što su ćutali.
Elem, priča kaže ovako:

“Ne znam da li ste primetili, ali već neko vreme živimo u svetu u kome je sramota biti tužan, ljut ili prosto neraspoložen. Daleko bilo, depresivan. I dok se sve oko nas raspada – mi stojimo postojano… Ako su mogli partizani na minus trideset sedam, preko Igmana – možemo i mi, jelte..? Baš lepo. Zbog toga nam statusi na društvenim mrežama pršte od samopouzdanja. Zbog toga smo svi, preko noći, postali motivacioni govornici. Svi vibriramo isto. Pozitivno. Nikoga nije strah. Niko nije zabrinut. Svi smo dobro. I upravo to me i brine.

U nenormalnim okolnostima, jedina pogrešna reakcija je ona normalna.

A ne sećam se da mi je mnogo ljudi priznalo da nije dobro. Manje više, svi se ponašamo kao oni muzičari s Titanika. Sviramo, dok voda nadire. Foliramo da smo okej. Da smo neki snažni ljudi koji su već toliko toga preturili preko glave i pred kojima je samo jedan zadatak – da prežive i ovo bez mnogo gunđanja. A posle ćemo videti šta i kako.

Pročitajte i… Duda Alapača: Nikad nemoj da dozvoliš da tapkaš u mestu

Četiri pune nedelje sam bila skroz okej. Eto, kod nas je sve super, pa ništa, samo smo malo više u kući, ali to je to, imamo da jedemo, i deca su dobro, hvala na pitanju. Četiri nedelje, sam kuvala i prala i preslagala zimsku i letnju garderobu i čitala i sparivala čarape, bila angažovana na svim frontovima i pratila preporuke struke. A onda je pre neko veče moj muž slučajno pustio “Odnesi me“ i ja sam se raspala pre nego što je Vlada stigao do “…čekao sam neku toplu noć“. I nije to bilo zbog Vlade, ni zbog Idola, stužilo mi se jer sam tu istu pesmu, dvadeset sedmog februara, poslednji put čula na jednoj terasi na Malti. Ta ista Malta je, pre samo mesec dana bila na sat i po leta od Beograda. Danas je dalja od najudaljenije tačke u svemiru. Toliko daleko da ne smem ni da pomislim.

Zato, sledeći put kada vas neko pita kako ste, molim vas recite – nisam dobro.

I ne prija mi baš sve ovo. I pomalo gubim osećaj za vreme. Ne znam više ni koji je dan. Plače mi se. Loše spavam. Nemam apetit, ništa mi se ne jede. Ili – jedem sve što mi padne šaka. Spisak je poduži, ali – šta god da kažete, i šta god da osećate – sve je u redu, i nije do vas – do okolnosti je.

Uostalom, nema tog čoveka kome je danas dobro. Svi prolazimo kroz iste, ili barem slične priče. Svima nam nedostaju roditelji. Svi bismo napolje. Zaboravili smo kako izgleda prosečan ponedeljak koji smo do juče toliko mrzeli. Ni vikend nije što je bio. Na letovanje i ne pomišljamo. Svi smo opterećeni onim istim, ljudskim brigama. Šta ako se razbolim..? Ako se neko moj razboli..? Hoću li imati posao? Kako da vraćam kredit..? Kako ću plaćati struju..? Hoćemo li imati od čega da živimo..?

Imaćemo od čega. Ako budemo imali s kim. I ako sačuvamo ovo malo pameti. Ne morate biti ludo hrabri ovih dana. Niko to ne traži od vas. Ni partizani nisu prešli onoliki Igman zato što su bili mnogo hrabri. Niti su bili spremni za ono što ih čeka. Preživeli su zato što su znali da nema nazad, i zato što niko, na trideset sedam ispod nule, nije rekao – dobro sam.“

Dakle, kako ste…? I dalje dobro..?
Ma važi.