LJUBAVNA PRIČA: Bajka na moj način
Napunila sam 27 godina kada sam se prvi put zapitala da li će me ikada bilo ko zavoleti. Doživela sam nekoliko ljubavnih brodoloma posle čega sam se ugojila, zapustila i povukla u sebe. A onda mi se dogodilo nešto nestvarno…
– Neka ovaj zalog, neka ovaj zalog… kaže za koga će se udati ili koga će oženiti kad odraste – rekao je Voja promešavši u ruci papiriće sa našim imenima. Svoje plave okice usmerio je na mene, na šta su se moji obrazi zažarili. Eh, kad bi izvukao mene ili sebe, pa da i ostala deca znaju da je on moja simpatija, a ja njegova…
– Nemanja – pisalo je na papiru koji je izvukao. On će izabrati Radmilu ili Tanju, mislila sam priželjkujući sledeći krug.
– Tijana – pokazao je Nemanja prstom u mene dok su se ostali smejuljili. Frknula sam od besa. Taj debeljko će moći iz desetog reda da me gleda na modnoj pisti za deset-petneast godina, verovala sam. A on sada kaže da ću se udati za njega. Ma nemoj!
– Neka je poljubi, neka je poljubi – klicala su deca jer su tako nalagala pravila, ali ovoga puta nisam nameravala da ih poštujem. Bucmasto Nemanjino lice bilo je tik uz moje kad sam dala petama vetra. Ne hajući za to što ću biti predmet zezanja sledećeg puta, pobegla sam koliko me noge nose. Kod kuće nisam imala šta da radim pa sam stala pred ogledalo uzevši maminu šminku. Obula sam štikle i, na improvizovanoj pisti koju je činila tepih-staza, zamišljala sam sebe u punom sjaju, Voju u prvom, a Nemanju u poslednjam redu.
Život me je odveo u drugom smeru
Prošle su od tada godine, nakupila sam ih dovoljno da budem manekenka, ali nemam takve predispozicije, pomislila sam dok sam se spremala za izlazak nervoznim pokretom maskare napravivši mrlju kao tod davnog popodneva pre mnogo godina. To mi je prizvalo uspomene… Život me je odveo u drugom smeru, ali uspomene na detinjstvo nisu izbledele. Tu društvenu igru nikada više nisam igrala niti sam videla svetla modne piste, ni Voju, ni Nemanju u publici. Nasmejala sam se sebi. Baš sad sam u godinama kad se ozbiljno razmišlja o udaji. Bilo bi dobro kad bi sve bilo lako kao u našim zalozima. Ma ne, ni tamo ništa nije bilo lako, opet sam se nasmejala. I tamo me nije izvukao onaj koga sam htela. I u životu je bilo tako. Za svojih 27 godina još na vidiku nije bilo Gospodina Pravog. Nije moja figura bila manekenska, ali izgledala sam sasvim pristojno. Nisam pristajala na jednovečernje varijante kojima su mladi masovno, u nedostatku prave ljubavi, pribegavali, pa je možda „u tom grmu ležao zec“. Možda bih mogla ponekad da pokušam sa nekim… Baš te večeri, dok sam spremna čekala zvuk automobilske sirene, odlučila sam da dam šansu prvom koji mi se dopadne. Ko zna šta će se iz toga izroditi, pomislila sam željna ljubavi i pažnje.
Jelena i Anja ubrzo su stigle u krenule smo u noćni provod. I ovog puta bilo je momaka oko nas pa, iako nisu bili kao iz snova, odlučila sam da ih ne otpisujem unapred. Zapričala sam se sa Jovanom, dečkom koga sam te večeri upoznala. Zapravo, sve više mi je dopiralo do mozga da je on interesantan. Kada sam se malo više udubila, shvatila sam da zaista ima „ono nešto“. Pričao mi je da živi u Beču, a trenutno je na odmoru.
– Ovde u gradu imam kuću, pa koristim svaku priliku da dođem.
Kako mi je iz minuta u minut bilo sve zanimljivije, s obzirom na prethodnu izjavu, nisam se dvoumila kada je pokušao da me poljubi. Možda se iz ovoga izrodi zgodna romansa, pomislila sam. Odvezao me je kući i bio sav po „pravilima službe“. Nije bio preterano navalentan, uzeo je broj mog telefona na odlasku i lepo me je poljubio. Sve to bilo je dovoljno da uzletim na sedmo nebo. Već sam kovala planove o njegovim dolascima i mojim odlascima njemu, uzimajući u obzir posao i godišnje odmore.
– Ništa ne fali vezama na daljinu – rekla sam devojkama narednog dana.
– Brojni su razlozi zbog kojih dvoje može da raskine vezu, daljina uopšte ne mora da bude faktor razdvajanja – složile smo se.
Bezbroj teorija
Teška srca odvojila sam se od Jovana kad mi je rekao da odlazi. Prelepi su bili dani iza nas da bi mi bilo svejedno što ga skoro neću videti. Ipak, umirili su me telefonski aparat, internet i ostala sredstva komunikacije. Samo sam čekala da se oglase…
Međutim, to se nije desilo. Nikada. Zvonio je telefon, ali sa druge strane nije se čuo Jovanov glas. Nisam mogla da verujem da mu deset dana koje smo proveli zajedno ništa ne znače. Razvila sam bezbroj teorija o tome šta je moglo da ga spreči da se javi. Možda je izgubio broj, ali sasvim sigurno ima broj mobilnog i mejl-adresu. Možda me je zvao pa me nije bilo kod kuće. Ma, ne, uvek je neko bio kući. Možda hoće da me iznenadi dolaskom… Možda, možda…
– Ima on u Beču ili ženi ili devojku – rekla je surovo realna Anja. Plakala sam kao dete, a one su me tešile. Tim suzama priznala sam i sebi istinu koje sam postala bolno svesna.
Zar baš meni da se desi takav peh, mislila sam. Baš sads kada sam odlučila da nekome otvorim srce, prvi kojem sam dala šansu zgazio ga je kao da ga je našao na putu.
Drugarice su me brojnim aktivnostima udaljile od razočarenja koje sam doživela. Ubrzo sam shvatila da nisu svi muškarci isti i da je zaista slučajnost što se baš meni „desio“ Jovan. Nisam pokleknula, već sam optimistički prionula na traženje nekog boljeg. Ivan je bio faca u kafiću u koji smo izlazile, sve su gledale u njega, ali je on nekim slučajem izabrao mene.
– Upotrebiću otrcani fazon, ali… Zašto dama sedi sama? – obratio mi se dok sam za šankom odmarala visokim štiklama izmorene pete.
– Dama se – namerno sam naglasila – umorila.
Kada se nagnuo da čuje šta pričam, jer je buka bila nesnosna, laktom je srušio paklicu cigareta sa šanka. Videla sam gde je odletela, pa sam mu pokazala rukom. Nagnuo se, dohvatio je, a onda me je nasmejao:
– Dobar ti je bio fazon da me pošalješ da ti podvirim pod suknju.
– Ma, ne… – od srca sam se nasmejala. – Da sam htela da mi viriš pod suknju, popela bih se na šank. Da samo znaš kako dobro plešem – i ja sam se šalila. Kažu da se osobe sličnog senzibiliteta za humor prepoznaju, pa sam se bez zadrške šalila. – Uostalom, trenutno na sebi imam dobre stare „bubrežanke“, pa se sasvim sigurno ne bi oduševio…
Usred šala na granici dobrog ukusa, nešto među nama je „kliknulo“ i ostatak večeri nismo se razdvajali. Videle su devojke koje su ga gutale pogledom da on ljubi baš mene, ali ih to nije omelo, i dalje su mu namigivale i mahale. Za to vreme njegove nemirne ruke istraživale su donji deo mojih leđa. Veče je bilo sjajno, međutim, iznenadila sam se što Ivan nije tražio moj broj telefona, nego me je pozvao da se i sutra vidimo na istom mestu.
– To mu dođe na isto – analizirala je Jelena, a ja sam se nadala da je tako.
Odlučila sam da nešto preduzmen
I, zaista, baš onako kako sam priželjkivala, Ivan me je čekao sledeće večeri na istom mestu. Taktično sam malo zakasnila ali me je čekalo moje mesto u njegovom naručju. I ovoga puta smo se šalili, smejali i ljubili, a ja sam rasla kao kvasac naočigled „zagorelih“ devojaka kakva sam doskora i ja bila.
Međutim, iako sam se nadala da će ovoga puta sigurno tražiti broj mog telefona, veče smo završili sa nekoliko poljubaca i predložio je da se vidimo sledećeg vikenda. Na istom mestu, u isto vreme. Isti je bio i moj odgovor. Ipak mu nisam odolela.
Situacija se „u dlaku“ ponovila i narednog petka i subote. Ništa mi nije bilo jasno. Očigledno je bilo da je Ivan zainteresovan za mene, ali izgleda nedovoljno da bi se družio sa mnom van zadimljenog prostora, bez glasne muzike i stotinak ljudi oko nas. Ipak, teško je bilo reći „ne“ onim senzualnim usnama, odbiti poziv na ples u tim sigurnim rukama…
„Krčag ide na vodu dok se ne razbije“, kaže stara narodna poslovica, a ja sam to materijalizovala u pravom smislu te reči.
Pojavila sam se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu, ali moj dragi je već nekoj šaputao na uho. Slatke reči i šale u njegovom maniru, rekla bih, jer se smejala „punim ustima“ zavodljivo zabacujući glavu i nudeći usne na poljubac. Za to vreme stajala sam neprimećena u uglu. Onda sam, pre nego što je stvar postala ozbiljna, odlučila da, za promenu, nešto preduzmem. Zašto da pustim da druga, nametljivija i napadnija od mene, zauzme moje mesto? Stala sam sa drugaricama čekajući da budem primećena. Zanimljivije su, izgleda, Ivanu bile njene oči od okoline, pa nije podizao pogled sa njih. Zato sam se poslužila krajnjom metodom, očajničkom, ispostaviće se. Dok joj je usredseređeno nešto pričao, lagano sam ga kucnula po ramenu. Okrenuo se, široko mi se osmehnuo, pa me je poljubio. Upalilo je, pomislila sam. Mali taktički potez i – stvar je rešena. Ponovo mi se posvetio, ponovo smo postojali samo nas dvoje, sve do trenutka kad sam se okrenula Anji da joj nešto kažem. Sekund kasnije moj dragi je opet prisno razgovarao sa onom devojkom. I ne znam šta bih učinila da je trenutak kasnije nije poljubio. Tad sam rekla sebi: sačuvaj bar malo dostojanstva i – idi kući. Shvatila sam da je on vladar tog prostora, čovek koji zavođenjem jedne, pa druge, obeležava svoju teritoriju i tu se oseća najsigurnije. Tim porazom izgubila sam sigurnost u sebe. Da, kažem porazom, jer je Ivan uživao u dvoboju devojaka, osećao se snažnijim kad bi video ljubomoru u očima one kojoj tog trenutka nije posvećen.
Trebam lli da odustanem od ljubavi
Iako je moje srce već bilo okrnjeno prethodnim neuspehom, ovaj sam podnela mnogo lakše, bolje reći racionalnije. Ipak, nisam mogla da se ne zapitam: zar sam tako nezanimljiva da niko nije za mene zainteresovan duže od… Moja sigurnost se svakim novim „nogiranjem“ topila kao led u vrelom čaju. U nekim trenucima pitala sam se da li treba da odustanem od potrage za ljubavlju.
– Možda postoje ljudi koji nisu rođeni da dožive ljubav – jadikovala sam devojkama.
– Ma, daj, ako tako razmišljaš, sigurno je nećeš naći – tešile su me iznenađene lošom srećom koja me je pratila.
Čak sam pomislila da dečka tražim na pogrešnom mestu, pa da mi se zato ne da… Zato mi je bilo prijatno iznenađenje činjenica da se nepoznati dečko zainteresovao za mene, a da me nije prethodno sreo u večernjem izlasku. Anja mi je pričala: neki njen bivši komšija, a moj sadašnji, primetio me je u naselju. Slatka sam, prirodna, rekao je. Pitao ju je gde idem na fitnes jer me viđa u super izdanju, sa kačketom i rancem na leđima. Sviđao mu se i moj poslovni stil… Bila sam baš razdragana kad mi je to ispričala. Očigledno je da me taj Čeda dugo gleda, a to znači da nije kratkoročno zainteresovan za mene.
– Dobar je dečko bio dok smo se družili – obradovala me je Anja. – Ipak, moraćeš sama da proveriš kakav je sada.
Primećuje detalje, to mi se dopada. Nije napadan čim me je toliko gledao pre nego što je odlučio da preduzme konkretne korake. Htela sam da izbegnem ono ukleto mesto za upoznavanje, a kako je Čeda predložio večeru, pristala sam odmah.
Veče je bilo veoma prijatno. Letnja bašta i sto za nas četvoro, pozvao je i moje prijateljice. Treća sreća, pomislila sam kad sam videla Čedu i njegove uglađene manire. Izmicao mi je stolicu kad bih ustala, pratio me je do toaleta i dolivao polupraznu čašu. Iako sam sebi obećala da ću biti opreznija, do kraja večere znala sam da mi se mnogo sviđa. Nije bio lepotan kao Jovan, niti je bio duhovit kao Ivan, ali su kod njega te osobine bile izbalansirane, baš onako kako se meni sviđalo. Možda sam grešila što sam birala upadljive, glasne tipove. Mojoj duši bio je potreban tih, miran tip poput Čede.
Kada smo se pozdravljali ispred restorana, ponudio se kavaljerski da me odveze kući, što su devojke odobrile. Sela sam na suvozačevo mesto nervozno se raspričavši kada smo krenuli. I njega je valjda stigla nervoza, odjednom nije znao šta da mi kaže kad je „knjiga spala na dva slova“, pa je ćutao.
Semafori su ostajali za nama, jedan po jedan, dok nismo naišli na crveno svetlo na jednoj raskrsnici. Čeda je zaustavio automobil, nasmešio mi se, onda se nagnuo da me poljubi i, na moje zaprepašćenje, nasrnuo je na mene. Kao rukom odneti nestali su maniri, kavaljersko ponašanje i onaj mirni, tihi momak ustupio je mesto nasrtljivcu. Ruke su mu se rezletele svuda po meni, dok je jezikom slinio po mom vratu. Što sam jače mogla, odgurnula sam ga. Pogledao me je iznenađeno.
– Molim te da me odvezeš kući – rekla sam.
– Jesi li sigurna? – upitao je čudeći se što mi se nije svideo njegov napad bez najave.
– Da, sada jesam – rekla sam u trenutku postavši nezainteresovana za njega.
Neočekivani susret
To razočarenje definitivno me je dotuklo. Nisam se više pitala da li mi je suđena ljubav, bilo je jasno da nije. Pala sam u depresiju, večeri sam provodila uz knjigu i slatkiše koji su postali moji najbolji prijatelji. Ako sam od knjige imala koristi, od slatkiša nisam jer su kilogrami munjevitom brzinom počeli da se talože na mojim kukovima. Nije mi to, međutim, smetalo. Shvatila sam da moram da naučim da volim sebe, a da ljubav ne tražim na pogrešnim adresama.
Dok sam bila u pohodu na slatkiše jednog popodneva, neko je dozvao moje ime u supermarketu. Okrenula sam se i kad sam videla visokog, atletski građenog dečka savršenog osmeha, pomislivši da je pogrešio, okrenula sam glavu.
– Tijana! – prišao mi je. – Nemanja, sećaš li me se? – upitao je i istog trena u mislima sam se vratila u dane detinjstva. Nisam mogla da poverujem da preda mnom stoji onaj debeljko od koga sam pobegla u igri zaloga. Iznenada sam se postidela svog izgleda.
– Sada ti treba da pobegneš od mene – rekla sam, a on me je srdačno zagrlio.
– Nemaš pojma koliko mi je drago što te vidim. Zašto bih pobegao? Hoćemo li na kafu?
Pristala sam.
– Zapravo, učinila si mi uslugu onog dana kad si pobegla od mene. Tada sam čvrsto rešio da smršam i, kao što vidiš, uspeo sam.
– Zato sam ja nabacila poneki kilogram…
– Lepo ti stoji – uputio mi je kompliment a ja sam pocrvenela.
Neko vreme nije bio u zemlji, zato se nismo viđali svih ovih godina, pričao je. A inače je baš hteo da me vidi.
– Zaista? – čudila sam se jer sam se ja njega setila tek one večeri kada je počeo sunovrat mog ljubavnog života.
– Nećeš verovati, ali pola svog života zaljubljen sam u tebe.
Mislila sam da se šali. Zato nisam tog puta htela da mu dam broj telefona, sledećeg nisam dozvolila da me poljubi, a u moju sobu zavirio je tek kada sam se uverila da mi je govorio istinu. Danas, tri godine kasnije, Nemanja i ja pripremamo se za venčanje, a meni je život još jednom pokazao da nikada ne treba reći nikad. Srećnije od mene samo su moje deveruše.
– Vidiš da ti je suđena ljubav – kazala mi je Jelena kada smo pre neki dan krenule u potragu za mojom venčanicom.
– U stvari, „desila“ ti se bajka – dodala je Anja zamišljeno. – Tri konja, pa princ, dobro si prošla – dodala je, na šta smo sve tri prasnule u smeh.