Duda Alapača: Na stranu i strana i sve…

by | mart 9, 2022

I kad me pitaju na čijoj sam strani…

Kako to sad da ti objasnim, i odakle da krenem, rođeni…? Na strani sam onih, koji god da su, kojima već danima vesti stoje kao nekakva kost u grlu. Koji, ma gde da legnu, sa istom mišlju omrknu i osvanu. Kojima je svačija suza sveta. I svačiju brigu brinu.

Na strani sam onih što misle da neće njih. Da je nevolja uvek daleko. Da su nešto drugo. Da im neće zakucati na vrata. Kao da zlo ikada kuca i pita – je li slobodno…?

Na strani sam onih kojima je drag svaki kamen i svaka ulica. Kojima je žao i kad se drvo od studeni raspukne a kamoli kuća nečija… Ma čija. Ili daleko bilo – kad neko nekog svog izgubi.

Na strani sam onog ko nestane. Kome neko nestane. Na onog ko ide a da ne zna ni kud ni kome.
I ne zna kad će se vratiti. Ni šta će i koga zateći.

Na strani sam onih koji sve svoje u jednoj ruci nose. Onih kojima, kad ih ispraćaju, kažu da “neće dugo… par dana najviše“. Onih čiji se dani pretvore u godine. Onih, iščupanih iz korena i nikad sasvim sraslih s nekom tuđom zemljom, tuđom lejom.

Članak se nastavlja posle reklama

Pročitajte i… Duda Alapača- Nije ona, nisam ja, a nisi ni ti

Na strani sam onih koji ostaju bez svega. Koji ni čestite preobuke nemaju. Onih koji iza sebe ostave ceo jedan život, život o kome će pričati, a niko im verovati neće. Da su i oni nekada bili ljudi. Da su imali kuće, poslove od devet do pet, utakmice nedeljom, šetnje, omiljena mesta za ispijanje kafe, račune koji su čekali da se plate, da su imali fotografije, da su čuvali prve mlečne zubiće svoje dece u onim plišanim kutijicama za nakit, da su imali snove – one obične, ljudske, da odu na more, da promene pločice u kupatilu, iškoluju decu, ostare zajedno.

Na strani sam onih koji ni sanjali nisu da će im se životi okrenuti naglavačke. I da će ih neka nevidljiva ruka rasuti okolo kao zrna peska. Da će, umesto da predaju neke književnosti i neke fizike, kopati ulice u nekim tuđim zemljama. Da će, umesto da operišu neka srca, služiti kafe u nekim tuđim kafanama, zahvaljivati na bakšišu na nekim tuđim jezicima. Thank you, sir. Merci, madam. Dankeschon, mein damen und herren.

Na strani sam onih koji će sutra možda dati sve što imaju za šaku soli. Kilo brašna. Patrljak sveće.

Onih koji ni slutili nisu da se može spavati na minus sedamnaest. I koji će godinama nakon što sve ovo prođe – govoriti tiho, hodati nekako pogureni i trzati se na svaki šum. Onih koji će svoj život podeliti na pre i posle. Onih koji će po svetu tražiti jedni druge.I čekati u nekim redovima za neku hranu iz neke humanitarne pomoći. Nečije ćebe. Nečije cipele. Nečije nešto.

Članak se nastavlja posle reklama

Na strani sam onih koji znaju kako je ne biti svoj. Ne biti na svome. Biti svačiji. I ničiji. Onih koji noću vrte stanice. Jer možda neki UKV ili vajfaj dobaci. Možda nešto i saznaju… o onom tamo. Onima tamo.

Na strani sam onih koji ne kunu. Čak ni kad je najteže. Čak ni kad satima biraju jedan te isti broj. A niko se, s druge strane ne javlja.

Članak se nastavlja posle reklama

Na strani sam majke koja ispraća a ne zna da li će dočekati. Na strani sam mladosti koja utrne od straha. Od užasa. Od propuštenih prilika. Od pomisli na život koji je mogao biti drugačiji – a nije.

Na strani sam onih koji gaje nadu kao neku retku biljčicu koja teško uspeva. I misle – proći će. Na strani onih koji će se, kad jednom prođe, nanovo negde kućiti. I krenuti od jedne stolice. Od jednog dušeka. Od tranzistora na baterije. Poljskog klozeta i golfa dvojke. I to ako im se baš posreći.

Na strani sam onih i koji odu i onih koji ostanu, bilo gde, bilo kad. Jer nema ti tu, rođeni, ovih ni onih. Stradamo svi. I ginemo svi. I preživljavamo svi. Nemoj da misliš da je ikome u ovoj priči sad bolje. Loše je svima. I onima koji, kobajagi, žive normalno, a znaš i sam šta im kroz glavu prolazi. Isto što i meni. Isto što i tebi.

Na strani sam onih koji detetu moraju da kažu “nema“, i “drugi put ćemo“. Na strani sam onih koje niko ništa ne pita.Onih koji samo žele da se vrate, u svoje kuće, u svoje mirise, u poslove od devet do pet, u svoje kafane, dugove za struju, u svoje albume sa slikama, plišane kutijice, mora, krnjave pločice u kupatilu i skupe školarine…

Onih koji bi samo da ostare zajedno. I ovde i tamo.
Da kažu – živi smo. I da se, Hе дай Бог, ne ponovi.
Никогда.
I nikome.

Tekst: Daniela Bakić

Članak se nastavlja posle reklama