Duda Alapača: Trač naš nasušni

Čitam nešto ovih dana, pa sve mislim – Karađorđe nije digao na noge ovaj narod koliko je jedna penzionerka od 65 plus. Krenula žena na engleski, neko je snimio, osvanula na društvenim mrežama. Što kažu – postala viralna. I to se lome koplja, jedni viču – baba je kraljica, drugi – šta ima da šeta, zbog nje će nam produžiti policijski čas, treći tvrde da je dementna, bez igde ikoga… Uglavnom – komentarišu svi do reda. I nije mi za ove benigne, što okače poneki smajli, napišu “pravda za babu“, ali da je fejsbuk kakav zakon, i da se pitaju ovi drugi – babu bi već odavno svezali konjima za repove.

Pa dobro, ajd’ sad – otkud toliko zlo..? Šta nas je to napalo..? Kada smo se to tako osilili, pa bi svima da kažemo sve i jednom za svagda, skrešemo u brk..? Da sudimo, bogati..!? I nije to od juče. Ono što je nekada bila čaršija, danas je fejsbuk, Tviter, instagram, šta god… Zašto smo takvi, čemu to vodi i hoće li nas čaršijske priče ikada napustiti, ne znam.

Znam samo da svetu ne možeš ugoditi. Pa ako si plava, a lepše bi ti stajala crna kosa. Ako si crna, možda ipak crvena..? Ako se ne udaješ, a šta čekaš?

Ako se udaš, a mogla si vala i malo škole završiti, ne bi ti ništa falilo. Ako završavaš škole – au vidi što se pomamila, gospođa bi da bude. Ako si gospođa, šta se praviš važna, znaš li ko si i odakle si. Ako nisi gospođa, a mogla bi vala biti, ne priliči jednoj doktrorici da se tako ponaša. Ako si doktrorica, a ako ćemo pravo i nisi neka, moj mi je doktor vazda recept davao, nisam morala ni da dolazim. Ako i prepšeš bez da dolaze, a bome je i to sumnjivo, ona to biće deli šakom i kapom. Ako radiš do četiri, a vala si mogla i malo duže.

Ako ostaneš duže, sigurno ne znaš svoj pos’o, jer svi drugi za osam sati završe, samo ti ne možeš. Ako kažeš da žuriš kući zbog dece, pa ako si znala da ćeš da radiš, kome si ih rađala?

Ako ih ostaviš kod majke, uvaljuješ decu. Ako ih ne uvališ, što mi ne dovedete dete, i ja sam neka baba valjda. Ako odvedeš kod majke a ne odvedeš kod svekrve – opet ne valjaš. A bila vam je dobra kad je trebalo učešće za kredit davati. Ako ih i vodiš, nemoj u toj suknji, ne ide, šta će svet reći. Ako svet i ne kaže, reći će njegova mater. Ili komšinica. Ili zaova. Ako obučeš pantalone, nisi nikakvo žensko. Ako nisi nikakvo žensko, što te ženio. Ako te oženio, to je zato što si bila trudna. Ako si i bila trudna, pa mog’o je vala samo priznati dete. Ako je priznao dete, mog’o bi nekad dati i tu alimentaciju.

Ako daje alimentaciju, ne znači da je otac. Ako je otac, ne bi mu kruna s glave pala da ne izvede malog u park. Ako ga izvede u park, eto vratio mi dete znojavo.

Ako je znojavo, prehladiće se. Ako se prehladi, ja ću ga vodati po doktorima, ne ti. Ako ga ja vodam po doktorima, ti bi bar mog’o na kolače. Ako ga odvedeš na kolače, a nije baš moralo pre ručka, sad neće jesti supu. Ako ne pojede supu, svezaće mu se creva. Ako mu se svežu creva, ja ću ga vodati po doktorima. Ako se ponudiš da vodiš, jel’ to zbog one medicinske sestre na prijemnom? Ako nije zbog sestre, a onda je doktorice. Ako nije do doktorice, što sam tolike škole završavala…? A možda ipak da se ofarbam, a…?

Elem, psiholozi kažu da je u pitanju projekcija. Da nam kod drugih smeta ono što bismo želeli da budemo. I da uvek polazimo od sebe. Pa lopov misli da su svi oko njega lopovi. Onaj što vara ženu, da su sve oko njega švaleri. A hajde malo za promenu da budemo dobri, pa da poverujemo da je i onaj do nas dobar. Pa da pomognemo kad možemo. Ne odmažemo ako ne moramo. Mi bismo bili bolji ljudi. A čaršija – mnogo lepše mesto za život.

Tekst: Daniela Bakić