LJUBAVNA PRIČA: Udala Sam se za neznanca

Uživala sam punim plućima u studentskim danima kada sam neplanirano ostala u drugom stanju. Burna noć, nepoznat mladić, pozitivan rezultat testa trudnoće…
Uplašena i usamljena, nisam znala šta da radim. Roditeljima nisam smela da se poverim jer bi me izbacili iz kuće. Odlučila sam da pozovem saučesnika u ovom „zločinu“ kome ni ime nisam znala…

Moj najveći životni strah upravo se materijalizovao… Pred mojim očima druga crtica testa za rano otkrivanje trudnoće upravo je poprimala jarkoplavu boju. Istom brzinom nestala je boja iz mojih obraza i iz ogledala me je gledalo moje prestrašeno, prebledelo lice. Sada mi je bilo jasno zašto sam povraćala prethodnih dana, zašto me grudi neuobičajeno bole, a mesečnog ciklusa nema, pa nema… a ranije je bio precizan kao satić. Nisam pomislila na trudnoću jer sam je, svesna noćne more koju bi mi donela, potiskivala u najdublje kutke podsvesti. Ipak, kupila sam u apoteci test nadajući se na će biti negativan, da sam se prehladila, otrovala hranom, predozirala stresom… A proklete paralelne crte pljusnule su me u lice udarcem istine…
Suze su mi zamutile pogled i kao kroz maglu pokušavala sam da se pomirim sa istinom i da realno sagledam situaciju. Ne samo da nisam spremna za to dete i da nemam ni najmanje mogućnosti da ga odgajam, nego apsolutno ne poznajem „krivca“ koji me je doveo u ovo stanje…

Uživala sam punim plućima u studentskim danima kad se sve to desilo. Možda je bolje reći – onoliko koliko sam mogla – s obzirom na ograničene materijalne mogućnosti mojih roditelja penzionera.
Poslednju svotu iz „zlatne rezerve“ izvukli su kada sam završila srednju školu jer sam kao odličan učenik izrazila želju da studiram.
Zato sam, čim sam upisala fakultet, na sve načine pokušavala da zaradim svoj dinar.

Htela sam da proživim mladost

Radila sam kao hostesa na sajmovima, kao promoterka u kafićima ili anketar ove ili one firme i zato je trpeo fakultet. Balansirala sam između dobrih ocena u indeksu uz promaju u novčaniku i modernih krpica i noćnih izlazaka praćenih nervozom zbog činjenice da ne učim. Nisu mi bili strani poroci, pa sam tako za noćnih izlazaka umela da zapalim, da popijem koju čašicu i da se zaboravim… Mamurluk sledećeg dana išao je u „rok te službe“, pa nije bilo kajanja. Dešavalo se i da mi se zalomi neobavezni seks, ali nisam bila u ozbiljnoj vezi niti sam je priželjkivala.
Nijedan posao nisam odbijala. Promocija alkoholnih pića u zadimljenim i punim klubovima najmanje mi je prijala zato što je iziskivala najviše fizičkog napora. Podrazumevala je i mnogo zabave, smeha, muzike i flerta pa mi je bilo lakše da preguram veče.

Petak 13.

Te noći u vazduhu se osećalo ludilo.
U zahtevano vreme sam, u kratkoj haljinici i sa kačketom na glavi, bila na radnom mestu. Gužva je bila veća nego inače, pilo se preko svake mere, pevalo i ludovalo. A možda mi se to samo učinilo jer sam više od promotivnih letaka delila zavodničke poglede u pravcu plavokosog dečka koji mi se smeškao sa dva metra udaljenosti. 

Umesto da nazdravljam vodom, kako smo to na poslu radile, pila sam žestoko piće i sve otvorenije sam ga gledala. Nisam kontrolisala kusur nego seksepil koji sam odašiljala jer je postojala opasnost da neko prema kome nije usmerena moja pažnja pokaže zanimanje za mene, a zanimao me je samo on.
Brzo su, međutim, druge devojke shvatile da sam potpuno izgubljena i nezainteresovana za posao pa su mi ostatak večeri dale slobodno. 

Kao da me je neka magija terala njemu, prišla sam mu rekavši da mi je smena završena. Tek izbliza bio mi je neverovatno privlačan, svetlog tena i plavokos, a opet tako muževan i zavodljiv. Nisam se, inače, zaljubljivala na prvi pogled, ali za njim sam potpuno izgubila glavu. Podgrejana alkoholom, ali i strašću, pošla sam bez reči za njim. Nisam pitala kud me vodi, užasno mi je prijao čvrst stisak njegove ruke.
Smejući se i ljubeći usput, seli smo u automobil i odvezli smo se. Sećam se naših zagrljaja čim smo vrata stana zatvorili za sobom, užarenih poljubaca i strasti u kojoj smo se gubili kao da nam je poslednji put. Razmenili smo brojeve telefona iako smo znali da se nećemo više videti i onda me je odvezao kući. To samo pretpostavljam jer sam se probudila u svojoj sobi i krevetu ali se ni vožnje ni mnogo toga ne sećam.

Crne rupe u sećanju

Probudila sam se kasnije nego obično, sa nesnosnom glavoboljom. Znala sam da sam prethodne večeri preterala tek kada sam pokušala da rekonstruišem događaje. Crne rupe u pamćenju zaledile su mi krv u venama.
U kakvu sam opasnost mogla da zapadnem, shvatila sam kada mi je postalo jasno da ne znam ni gde ni sa kim sam bila. Pomislila sam na posledice… neka prenosiva bolest, trudnoća… Bogu sam se molila da me spase…

Kako su dani prolazili, bivalo mi je lakše ali je, kada su se javili neobični simptomi, bilo jasno da neću moći tek tako da zaboravim… Prvi strah, naravno, bio je u vezi sa trudnoćom jer, i pored naprezanja moždanih vijuga, nisam mogla da se setim da smo koristili bilo kakvu zaštitu u toj konfuznoj noći.
Strah od budućnosti spustio se na moja ramena kao teško breme i pritisnuo me je tako da sam počela da se gušim. Uspaničila sam se… Znala sam: kažem li roditeljima za trudnoću, mogu odmah da se iselim iz kuće jer su oni bili strogi i nepopustljivi. Novca za abortus nisam imala… Svesna činjenice da mi je vreme neprijatelj, potražila sam broj telefona dečka sa kojim sam doživela tu jednu noć zadovoljstva. Našla sam ga memorisanog bez imena, umesto njega stavila sam tri tačke. Javio mi se dubok muški glas. Jedva se setio ko sam. Pozvala sam ga da se nađemo i, iako nisam rekla zašto, pristao je. Delićem svesti registrovala sam da je privlačan kao i one noći ali je trema prevladala svaki prijatan osećaj pa sam se i ja tresla dok sam mu prilazila. Pozdravili smo se kratko. Pretpostavila sam da ću onim što ću mu reći izazvati i njegov najveći strah. Znao je da nema drugog razloga za moj iznenadni poziv…
Prihvatio je vest prilično dobro. Pravdao se da mu „to“ što je te večeri uradio uopšte nije svojstveno. Ćutali smo zagledani u pod kao saučesnici u zločinu. Onda je on predložio da se udam za njega. Rekao je da živi sa majkom i da će njoj biti drago…

Ni ime mu nisam znala

U trenutku kada me je zaprosio, nisam mu znala ime. Rekao je da se zove Dragiša. Pristala sam da se venčamo jer zaista nisam imala šta da izgubim.
Nimalo romantično, verili smo se te večeri. Tri sata smo Dragiša i ja razgovarali i tek smo načeli „vrh ledenog brega“. Rekao mi je da je stariji od mene tri godine i da radi kao programer. Pričao mi je o majci pa sam zaključila da je emotivan. Bavio se sportom i to je bilo objašenjenje za njegov fizički izgled. I ja sam njemu pričala o sebi. Dok smo se u jednom momentu smejali nekoj anegdoti, pomislila sam da bismo se nas dvoje možda dobro slagali da nismo startovali sa tako teške pozicije.

Rastali smo se uz dogovor da se vidimo sutra. Smislili smo plan za što bezbolnije saopštavanje novosti roditeljima. Prvo smo otišli mojima a zatim i njegovoj majci. Nekako smo uspeli da ih prevarimo da smo šest meseci u ozbiljnoj vezi. Kasnije, kada smo ostali sami, smejali smo se uspešno izvedenoj predstavi.
Narednih dana upoznavali smo se sa prijateljima zaobilazeći istinu o onome što nas je povezalo. Dragišu sam, što sam ga više upoznavala, prihvatala i činio mi se kao skroman i pošten mladić.

Uživeli smo se u uloge

U gužvi koju smo stvorili, uz ubrzano upoznavanje i zbližavanje, nismo primetili da osim teatralnog držanja za ruke u javnosti, među nama nema nikakvog fizičkog kontakta. Nije nam to smetalo jer smo oboje osećali stid jedno pred drugim iako smo čekali zajedničko dete.
Mesec dana kasnije roditeljima smo objavili da ćemo se venčati. Moji su i tada pokazali manje oduševljenja od Dragišine majke, zapravo su se plašili da li ću završiti fakultet. Dragiša im je svečano obećao da će učiniti sve da me rastereti da bih mogla da se posvetim obavezama. U tim trenucima osećala sam kao da smo pravi par. Obelodanili smo moju trudnoću a tada su svi pokazali oduševljenje. Naravno, niko nije znao da je naš brak u stvari proba bez garancije da će uspeti.
Venčanje smo obavili u uskom krugu porodice i najbližih prijatelja. Sugestija je čudna stvar, shvatila sam to kada sam po ko zna koji put tog dana čula „da se i za pedeset godina volite kao sada, da nikad ne nestane taj sjaj iz vaših očiju…“ Uživeli smo se u uloge potvrđujući to ovlašnim poljupcima, toplim zagrljajima i pogledima.

Iako sam strahovala od prve bračne noći, desilo se nešto neočekivano. Fluid među nama prostrujao je kao da smo te večeri zaista prvi put bili nasamo, povezani ljubavlju i tim „papirom“. Sudbina kao da se poigrala sa nama pa je pomešala redosled događaja u našoj neobičnoj ljubavnoj priči. Prvo smo iskusili čari telesne ljubavi, potom smo se upoznali, pa zbližili i venčali.
Naša ljubav planula je tek prve bračne noći. Nesmanjenom žestinom gori i danas, osam godina posle venčanja. Verovatno i zato što smo bili oprezniji nego ljudi koji se dobro poznaju kad stupe u brak, ophodili smo se jedno prema drugom sa mnogo pažnje i poštovanja, što nas je čvrsto vezalo. Trenutak rođenja naše Tare posebna je priča… Ona je došla kao dar sa neba, kako danas tumačim njeno začeće.
Kako je obećao, Dragiša mi je pomogao da završim fakultet. Primoran da od rane mladosti bude glava porodice, sazreo je mnogo pre mene, a ja sam uz njega, najboljeg mentora na svetu.
Nikome ne bih preporučila da učini to što sam uradila ja, govorim to iz prizme majke ženskog deteta. Ova priča treba da posluži kao podsetnik da se najbolje stvari u životu ne dešavaju uvek po klišeu, očekivano i planirano. Meni se ljubav desila kad sam joj se najmanje nadala i po scenariju koji nisam mogla da zamislim.