Preporuka glavne urednice LiZ: Kako iskoračiti iz prošlosti i učiniti sadašnjost boljom

Iskoračite iz prošlosti – centralna je tema aktuelnog broja magazina Lepota i zdravlje. Zašto baš ova tema i kako sprečiti da prošlost definiše budućnost – otkriva glavna urednica, Lidija Ćulibrk

Kada sam bila studentkinja psihologije, a osobito, kasnije, novopečena psihološkinja, bila sam uverena da ću negativne asprekte svoje prošlosti lako ostaviti iza sebe. Ako ne baš lako, ali biće to, sasvim sigurno, definitivno, pa možda i uz muku i napor. U svakom slučaju, imala sam i znanje i alate da se obračunam sa njom. Na kraju krajeva, mislila sam, sigurno mi prošlost neće diktirati život. Ali, ispostavilo se da to nije onako kako sam mislila da će biti, kako piše u knjigama ili kako, danas, propovedaju evanđelisti nju ejdž psihologije.

Istina do koje sam, u međuvremenu, došla jeste da se prošlost, tokom života, javlja ponovo i ponovo te da postoje faze (kao što su roditeljstvo, raskidi, odrastanje i odlazak dece, promena karijere) kada se prošlost povampiri i traži – krv. Eh, da, tada je važno znati da sa njom možete izaći na kraj i da nikako ne morate niti smete da iskrvarite.

U našem letnjem dvobroju dotakli smo se ove, ne baš lake teme, koju je izuzetno teško obraditi u celosti. Razgovarali smo sa psihološkinjom Anom Vlajković i nekoliko poznatih ličnosti koje su bile otvorene i spremne da sa nama i vama podele iskustva teških trenutaka i načine koji su im pomogli da ih savladaju.

Nakon što se broj pojavio na kioscima i već smo započeli da radimo na novom, ja sam nastavila da proučavam temu prošlosti, a pre svega temu traume i da promišljam o ovim saznanjima.

Letnji dvobroj Lepote i zdravlja donosi novi koncept: Evo koje teme vas očekuju!

Koliko prošlost utiče na nas?

Dakle, “pričanje svoje lične priče” o traumi iz prošlosti nosi svojevrsne rizike. Kao prvo, takva priča može biti činjenično netačna. Put od ranog iskustva do ishoda kod odraslih nije ni direktan ni jasan. Ako vas je rana trauma dovela do navike da konzumirate alkohol, pitanje je da li su vaši trenutni problemi uzrokovani ranim nevoljama ili posledicama pijenja? Specifična rana iskustva ne mogu lako da objasne trenutno ponašanje, a tome u prilog govori i to da slične rane okolnosti nemaju slične profile simptoma u odraslom dobu. Pored toga, traumatska iskustva se dešavaju u kontekstu, a ti konteksti obavezno uključuju i druge faktore rizika, što otežava utvrđivanje jedinstvenog doprinosa traumatskog događaja u kasnijem ishodu.

Štaviše, ideja da su trenutni problemi uzrokovani traumom iz prošlosti može da izazove traganje za traumom u prošlosti. Stoga rizikujemo da dodelimo oznaku traume bilo kom uznemirujućem ili razočaravajućem iskustvu. Proširivanje oznake traume na opšte životne izazove ili čak trivijalne negativne događaje predstavlja oblik razvodnjavanja značenja ovog termina. Ako su svi bili traumatizovani, onda konstrukt traume gubi svoju korisnost u opisivanju značajnih varijacija u proživljenom iskustvu.

Pored toga, fokusiranje na traumu u proceni našeg (ili tuđeg) života znači uokviravanje postojanja u prvenstveno u okvir njegove ranjivosti i osetljivosti. Ranjivost postoji u svakom životu, ali sama „priča” usredsređena na traumu može otežati njeno prevazilaženje. Vezivanje nečijeg identiteta za traumu iz prošlosti pruža olakšanje i usidrenje našeg unutrašnjeg osećanja u koherentnu priču usred oluje postojanja, ali ako priča o „mojoj traumi“ postane priča o „meni“, život može krenuti u veoma destruktivnom pravcu.

Mi smo jake!

Stoga, prevazilaženje problema iz prošlosti često zahteva promenu u tome kako sebe doživljavamo. Konkretno, moramo prebaciti fokus na sebe, na svoje prednosti, na svoje potencijale. Ovo nije čin poricanja prošlosti ili „izlet u pozitivno razmišljanje“, već korisna i pravedna ispravka.

Prvo, što moramo imati u vidu jeste da je osobina ljudskog bića otpornost, a ne krhkost. Naše šanse da prevaziđemo nevolje generalno su veće od naših izgleda da njima podlegnemo.

Drugo, uokviravanje identiteta u smislu naših snaga je psihološki osnažujuće. Na intervjuu za posao prvo govorite o svojim prednostima, jer uobličavanje priče sa pozicija vrlina povećava šanse da će vas tako percipirati i  drugi.

Treće, kao što su istraživanja pokazala, priznavanje naših snaga poboljšava našu sposobnost da se nosimo sa slabostima; fokusiranje na mentalno zdravlje rezultuje njegovim poboljšanjem.

Pored toga, prelazak sa prošlih nevolja često zahteva od nas da promenimo način na koji doživljavamo samu nevolju. Iskustvo traume je subjektivno. Ono što obuzima jednu osobu možda neće uticati na drugu.

Istraživanja pokazuju da naše subjektivne percepcije događaja, a ne sami događaji, objašnjavaju iskustvo traume. Kao što Set Polak i Karen Smit primećuju: „Varijabilnost u percepciji događaja pojedinaca objašnjava kako se nevolja ’uvlače pod kožu‘, utičući na dugoročne neuralne i bihejvioralne ishode.“

Letnji dvobroj L&Z – The Women

Kako ostaviti prošlost iza sebe?

Kako doživljavate ono što se dogodilo to utiče na to kako ono što se dogodilo utiče na vas. Ovo je dobra vest, jer iako ne možete da promenite ono što se dogodilo, možete pak promeniti način na koji to doživljavate.

Koristan prvi korak jeste da se oslobodimo pogrešne percepcije – uobičajene karakteristike narativa usredsređenih na traumu – da je ono što je izazvalo pojavu problema u prošlosti ono što ga održava u sadašnjosti. Možda ne verujete ljudima zbog svog problematičnog detinjstva i odnosa sa svojim nestabilnim roditeljima, ali ipak – vaše nepoverenje prema ljudima u sadašnjosti nije podržano odnosom sa roditeljima.

Uopšteno govoreći, sadašnje poteškoće koje su možda nastale u nedaćama od ranije najčešće se održavaju u sadašnjosti lošim navikama kao što je izbegavanje, otkriva istraživanje. Ono što vas sada sputava nije vaša trauma iz prošlosti, već navike izbegavanja koje ste usvojili da biste se nosili s posledicama traume. Takve navike, za razliku od samog iskustva iz prošlosti, mogu da se promene. Put koji vas vodi od traume je suočavanje u sadašnjosti sa onim što vas je prošlost naučila da izbegavate.

Naučite da upravljate emocijama

Konačno, suočavanje sa traumatskim uspomenama često znači bavljenje neprijatnim emocijama. Lavina takvih emocija jeste nešto što može da preplavi vašu dušu. Upravljanje emocijama je, međutim, veština koja se može savladati. Generalno, to uključuje proces u tri koraka:

Prvo, moramo prepoznati da su neprijatne emocije uvek deo našeg iskustva, a nikada čitavo iskustvo. Vaše emocije su vaše, ali one niste vi, na isti način na koji talasi nisu okean.

Drugo, moramo naučiti da prihvatimo svoje emocije. Prihvatanje ne označava saglasnost ili dopadanje. Umesto toga, to je stav pažljive radoznalosti. Naime: i pažljivo slušanje nekoga ne zahteva od nas da se slažemo sa onim što on govori. Emocionalno prihvatanje jeste pažljivo slušanje sebe.

Treće, moramo shvatiti da su informacije koje prenose naše emocije često iskrivljene ili nepotpune. Činjenica da se osećate loše ne znači da ste vi loši ili da je vaša situacija loša. Dakle, ne treba se slepo pokoravati svojim emocijama. Umesto toga, možemo naučiti da konsultujemo druge dostupne izvore podataka – našu moć, iskustvo drugih, smislene ciljeve, lične vrednosti, te da dođemo do promišljene odluke, a ne one emocionalno vođene.

A vi?

Kretanje napred od prošlih nevolja ka boljoj sadašnjosti i budućnosti ne dešava se samo od sebe. Ono zahteva usmeren i uporan rad. Potreban je uravnotežen pristup koji priznaje teške događaje i okolnosti iz prošlosti, ali ih ne priznaje kao stubove identiteta i usmerava nas da steknemo veštine mišljenja potrebne za tačnu procenu, uspešno suočavanje sa nasleđem iz prošlosti i na kraju – njegovo prevazilaženje.

Na koji način ste se vi suočavali sa svojom prošlošću? Kako ste razrešili svoje traume?