Konačno sam pronašla pravog

Raznosač pica ulio mi je veru u ljubav

Nikada nisam bila lepotica, ali ni ružna. Ako ćemo iskreno, devojke koje su mnogo ružnije od mene imale su momke a ja… Večito sam bila sama i zaista ne znam zašto je to tako bilo. A onda sam naručila picu koju mi je na vrata dostavio on. Verujte, znala sam da mi je suđen. Kako? Pojma nemam ali sam morala da ga pronađem i da preuzmem inicijativu…

Da li vam zvuči poznato priča o devojci koja je oduvek sama, koja je celog života maštala o velikoj ljubavi, veoma je osećajna i svoju osećajnost skriva pod maskom oholosti, i koja pati i očajava? Verujem da jeste. Isto tako verujem da su nekim ljudima te priče pomalo dosadne, da su nekima čak i smešne. Verujem da mnogi kažu da je takva devojka sama kriva za svoju sudbinu, ali ja ne mislim tako. Žao mi je te devojke jer shvatam njenu tugu, razumem njen bol koji se javlja s prvim sumrakom, shvatam njenu pretprazničnu depresiju i razumem to što je bole ljubavne priče njenih prijateljica. A znate li zašto?! Zato što sam i ja nekada bila takva.

Bila sam večito sama

Nikada nisam bila lepotica, ali ni ružna. Ako ćemo iskreno, devojke koje su mnogo ružnije od mene imale su momke (i to kakve!), a ja… Večito sam bila sama.
I zaista ne znam zašto je to tako bilo. Ponekad mi se činilo da na mojoj majici piše: „Čuvaj se, ujeda!“ Umišljala sam da je neko bacio prokletstvo na moju porodicu, da sam pod crnom magijom i zato sam posećivala vračare u želji da konačno pronađem momka. I sve je bilo uzalud.
Kada mi je bilo četrnaest, šesnaest, osamnaest godina, roditelji su me tešili govoreći: „Milena, ne žuri, mlada si. Ima vremena, život je pred tobom“, ali kada sam prešla dvadesetu, pa ušla i u dvadeset sedmu, počeli su da me (uglavnom za ručkom) zabrinuto ispituju…

Tog dana sam, očajna, uletela u stan svoje najbolje prijateljice i s vrata povikala:
– Sandra, spremi se, idemo u kazino! Kažu: ko nema sreće u ljubavi, ima na kocki, što znači da ću ih opustošiti!
– Milena, a šta kažeš o tome da večeras ne odemo nikud i da tu „silnu“ ušteđevinu potrošimo na picu? – Sandra je pokušala da me oraspoloži.
– Može, pod jednim uslovom: hoću da u videoteci uzmemo „Onjegina“.
– Zar opet?! Pobogu, Milena, koliko smo ga puta već gledale? Hajde da uzmemo nešto veselo, neku dobru komediju…
– Onjegin ili kockarnica: biraj! – tvrdoglavo sam insistirala a Sandra je nemoćno slegnula ramenima i pomirljivo promrmljala:
– U redu, Onjegin.
Kada smo se vratile iz videoteke i naručile dve velike pice, sele smo da gledamo film. Udubila sam se u sudbinu nesrećne Tatjane. Plakala sam nad njenom sudbinom, nad sudbinama Onjegina i Olge, plakala sam žaleći sebe, a Sandra je za to vreme nezainteresovano turpijala nokte (njoj je bilo lako, oduvek je bila ljubimica muškog roda). I baš kada je trebalo da se Tanja i Onjegin ponovo sretnu, pred vratima se oglasilo zvono.

Prijatno lice

– Milena, idi i otvori, upravo sam nalakirala nokte.
Na brzinu sam pokušala da se dovedem u red i pošla sam da otvorim vrata.
– Ćao! – pred vratima je stajao mladić prijatnog izgleda, mirisa i (Bože mi oprosti, u tom trenutku pomislila sam: i ukusa).
Stajala sam kao opčinjena i nisam mogla ni reč da progovorim. Nervozno sam prstima nameštala kosu, smešila sam se, premeštala s noge na nogu, a mladić se zbunjeno osmehivao. Bože, u tom trenutku pomislila sam da dobijam krila. Niko, ali verujte, niko mi se dotad nije tako divno osmehnuo.
– Ohladiće se ta pica! – odjednom sam iza leđa čula Sandrin glas i istog časa pocrvenela sam kao rak.
– Izvinite – promrmljao je mladić, uručio mi narudžbinu i otišao.
Tek kada sam za njim zatvorila vrata, shvatila sam da mu nisam platila.
– Šta ti bi? – upitala me je Sandra i, ne sačekavši odgovor, navalila je na picu.
Nije mi više bilo ni do Onjegina, ni do „ženskih razgovora“, ni do pice, ni do vina… Želela sam da što pre odem kući, da legnem u krevet i da u tami sobe „premotavam“ naš susret.
– Sandra, nešto mi nije dobro. Da li bi se naljutila ako bih sada otišla kući?
– Naravno da ne bih, i naravno da ti nije dobro kad po ceo dan sediš u zatvorenom, gledaš filmove „oni se vole, pa se ne vole, pa se opet vole“ i oplakuješ svoju sudbinu.
– Sačuvaj kritike za drugu priliku, molim te. Večeras nisam raspoložena da ih slušam – molećivo sam je pogledala, a ona je odmahnula rukom u stilu „ti nikada nisi raspoložena“ i ispratila me je do vrata.
Do jutra sam razmišljala o raznosaču pica. „Koliko mu je godina? Čini mi se da je malo mlađi od mene… Pa šta! I mama je starija od tate tri-četiri godine…. Milena, smiri se…“, nervozno sam se prevrtala po krevetu očajnički pokušavajući da zaspim. Ali čim bih se „primirila“, u glavi mi se rađalo novo pitanje: „Kako mu je ime?“, „Koju muziku sluša?“, „Da li voli filmove?“, „Kako ponovo da ga sretnem?“
– Moram opet da ga vidim! – nekontrolisamo sam uzviknula i skočila iz kreveta.
Verujte, znala sam da mi je on suđen. Kako? Pojma nemam ali jednostavno sam znala i zato sam morala da ga pronađem i da preuzmem inicijativu. Znala sam da ga ne smem tek tako pustiti iz svog života.

Doterala sam se za njega

Sledeće večeri opet sam naručila picu očekujući, naravno, njega. Potrudila sam se da izgledam kao princeza. Našminkala sam se, obukla svoju jednu svečanu haljinu, nabacila najzavodljiviji osmeh na lice i mirno sela u fotelju očekujući zvono na vratima.
– Milenice, što si mi večeras lepa! – uzviknula je zadivljeno mama a potom mi je zavernički namignula i prošaputala: – S kim to izlaziš?
– Ni sa kim! I uopšte ne izlazim – besno sam odgovorila.
– Mislila sam… Pa, doterala si se – zbunjeno je mucala mama.
– Pa šta?! Da li je to zabranjeno? Bože, ne mogu ni u svojoj kući da se ponašam kako hoću!

– Ma, sine moj, radi šta god hoćeš samo… – mama se obuzdavala da ne zaplače.
Znam, njoj je moja „situacija“ padala teže nego meni, znam da je patila, da je strahovala da ću zauvek ostati sama i znam da se te večeri prvi put iskreno uplašila da joj je kćerka poludela. Ali, hajde, recite mi kako sam mogla da joj kažem: „Mama, doterala sam se za raznosača pica koga sam videla samo jednom u životu“. Kako?! Tek tada bi se zabrinula za moje mentalno zdravlje.
Posle pola sata oglasilo se zvono i sva srećna potrčala sam da otvorim vrata. Unapred sam pripremila pitanja koja ću postaviti „svome raznosaču“, čak sam nameravala da ga pozovem da uđe na piće (u znak izvinjenja što mu juče nisam platila narudžbinu), ali kada sam ga videla, reči su mi zastale u grlu.
– O, opet vi? – ljubazno mi se osmehnuo i pružio kutiju s picom. – Izvinite ako je to nekulturno, ali zamolio bih vas da mi ovoga puta platite – šarmantno se smešio.
– N… naravno da hoću – uspela sam da promucam.
– Bravo! Bravo, smotana! Nikakvo čudo što svi beže od tebe kada ne umeš da pričaš kao čovek – očajno sam povikala kada sam zatvorila vrata.
Da ne bih slušala radoznala pitanja zabrinutih roditelja, otrčala sam u svoju sobu, uključila televizor i od muke navalila na picu. Istina je da hrana smiruje tugu i nervozu, ali samo dok se žvaće. Kada se proguta poslednji zalogaj, depresija se samo pojača.

Od ljubiteljke pica do debele devojke

I tako sam sita (i presita) i, naravno, nezadovoljna, legla da spavam. Nisam čak imala snage ni da skinem šminku ni da raspremim krevet. Samo sam sklopila oči i utonula u san. Sanjala sam njega, njegov osmeh i glas. Iste te večeri, u istom tom snu, „javila“ mi se jasna slika da je moja misija da naručujem pice sve dok konačno jedno od nas dvoje ne skupi hrabrost da kaže nešto više od „Ćao“ i „Izvoli“.
Dani su prolazili, smenjivala su se godišnja doba, ekonoska situacija bivala je sve teža, a picerija „Pikolo“ radila je sve bolje zahvaljujući zaljubljenoj matoroj devojci (meni) koja je svakodnevno naručivala veliku picu. Iskreno, nikada nisam planirala da je pojedem, ali kada bi moj raznosač otišao, postajala sam toliko depresivna da sam picu gutala bukvalno u jednom zalogaju.
Više nisam bila sigurna da li svake večeri naručujem picu zbog njega ili zato što sam postala zavisna od „Mađarice“.
Moji roditelji postali su zabrinutiji nego ikad, Sandra mi je u šali predlagala da se „bacim na osvajanje nekog trenera fitnesa“, a ja sam i dalje smišljala strategije, tražila utehu u hrani, uvežbavala osmehe pred ogledalom sve dok jednog dana u odrazu nisam ugledala debelu, podbulu i neurednu devojku.
„Pa kako očekujem da on obrati pažnju na mene? Pretvorila sam se u čudovište“, uplašeno sam pomislila.
I tada sam odlučila – nema pice do daljeg, nema zatvaranja u kuću! Teškom mukom pomirila sam se sa činjenicom da mi on ipak nije suđen jer, da je želeo nešto, odavno bi napravio prvi korak. Takođe mi je bilo jasno da su njegovi ljubazni osmesi zapravo sastavni deo njegovog posla i suočila sam se sa surovom istinom da se meni tako ”posebno” osmehuje zato što sam stalna mušterija picerije za koju radi.
– Konačno si došla sebi – Sandra me je prijateljski zagrlila. – Slušaj, mala, prvo da se upišeš na aerobik, da skineš taj višak, a posle ćemo videti šta ćemo. U stvari, prvo bi mogla da promeniš frizuru…
– I to mi je uteha! – cinično sam uzvratila. – Kada ti ne ide u životu, udri po kosi!
– Dalje – nije obraćala pažnju na moje zajedljive komentare – moraćemo da te naučimo da se smeješ, da se raduješ… Doduše, to će biti težak posao, ali kada savladaš tu „životnu disciplinu“, stvari će same od sebe početi da se rešavaju!
U drugoj situaciji možda ne bih pristala na ovo, ali bila sam premorena sopstvenim strategijama, a ipak rešena da nešto promenim u svom životu.
Naredinih nekoliko meseci bili su mi veoma teški – treneri u fitnes klubu nisu bili baš ljubazni (ponekad su umeli da budu i strogi), nisu bili tako slatki i šarmantni, doduše, isključivo prema meni dok su „zategnute plavušice“ imale drugačiji tretman. Naravno, ne treba da spominjem koliko se ukus žitarica razlikovao od moje omiljene „Mađarice“. Nedostajali su mi dani kada sam iščekivala da se oglasi zvono pred mojim vratima, nedostajao mi je njegov osmeh (makar bio i poslovni), ali sam odlučila da istrajem.

Slučajni susret posle duže vremena

Posle četiri meseca napornih treninga, dijeta i „uvežbavanja osmeha“, Sandra je predložila da izađemo u grad da proslavimo moj uspeh i novi, neuporedivo bolji izgled.
– Mala, večeras ponesi sa sobom osmeh i duge noge, a glavu ostavi kod kuće. I nemoj da te vidim da se večeras ogledaš u ogledalu. Smeš samo da baciš oko pre nego što napustimo stan. Dalje, večeras nam je sve dozvoljeno: i da se napijemo, i da se najedemo, i da koketiramo, ali ne i da se zaljubimo. Večeras je naša noć, tvoja noć i bogami ćeš je iskoristiti! Jasno?! – izgovorila je u dahu.
– Više nego jasno – iskreno sam se nasmejala i pošla da se spremim za „noćni pohod“.
Te večeri prvo smo otišle u kineski restoran, tek da se zagrejemo. Čim smo sele, našem stolu prišao je konobar i zbunjeno promucao:
– Izvolite?
Moje dobro raspoloženje nestalo je istog trena. Kraj našeg stola stajao je bivši raznosač pica, sadašnji „kineski konobar“. Gledao je zbunjeno čas u mene, čas u Sandru, a onda je konačno prikupio hrabrost i uzviknuo:
– Ja vas znam!
– Ne znaš! – presekla ga je Sandra brzo naručivši vino.
– Slušaj, čim ovo pojedemo, bežimo odavde. Ne treba mi da postanem zavisna od kineske hrane – rekla sam uplašeno kada se šarmantni mladić udaljio od našeg stola.
– E, neće moći! Večeras ćeš ga „peći na tihoj vatri“. Smej se, pričaj mi gluposti i nemoj da gledaš u njega. Jasno?!
Nije mi bilo druge nego da je poslušam. Svojski sam se trudila da se koncentrišem na hranu i da ne podižem pogled kada nam on priđe. Kada smo večerale, Sandra je pozvala konobara da plati.
– Ali siguran sam da se znamo! Jedno vreme naručivali ste pice iz „Pikola“. Jesam li u pravu?
– A, to ste vi – „najednom mi je sinulo“. – Ne radite više u piceriji? – posle toliko vremena uspela sam da započnem davno uvežbanu konverzaciju.
– Ma, plata je ionako bila mala. A otkad ste vi, nemojte mi zameriti, prestali da naručujete pice, postala je mnogo manja.
Iskreno sam se nasmejala a onda bolno jauknula – Sandra me je svom snagom očepila ispod stola.
– Izvinite, moramo da pođemo – ubacila se moja prijateljica i bukvalno me je izvukla iz restorana. – Milena, jesam ti zabranila da ”poneseš glavu”, ali nisam mislila da ćeš kod kuće ostaviti i poslednji gram mozga. Samo ti treba da se ponovo uvališ u istu glupost.
– Sandra, cenim sve što si dosad uradila za mene. Zaista cenim… Zahvaljujući tebi, postala sam samouverenija, otvorenija, snalažljivija i pusti me da to pokažem. Večeras je moje veče i hoću da celog života pamtim ovu noć – nisam mogla da prepoznam sebe.
– Onda mogu samo da ti kažem: srećno – pozdravila me je i krenula svojim putem.
Kada sam ostala sama, bar deset puta izgovorila sam u mislima „Očenaš“, potom sam duboko udahnula i pošla da uradim ono što je odavno trebalo. Uletela sam u restoran i bez razmišljanja prišla svom raznosaču pica.

Konačno u njegovom zagrljaju

– Ja sam Milena i želela bih da porazgovaramo.
– Drago mi je, Milena. I ja bih želeo da popričam s tobom, ali moraćeš da sačekaš da mi se završi smena. Uzgred, ja sam Ognjen.
Sela sam za sto u uglu posmatrajući Ognjena. „Sigurna sam! Sigurna sam da je on taj… Sigurna sam da ću ovu noć pamtiti dok sam živa. Sigurna sam…“, šaputalo je moje zaljubljeno srce.
– Možemo da krenemo – Ognjen je konačno završio smenu, a mene je tek tada uhvatila panika i poželela sam da pobegnem.
I možda bih pobegla da me on nije nežno uzeo pod ruku. Tog časa shvatila sam da sam zarobljena za celi život i da od njega nikada neću moći da pobegnem, ma šta se desilo.
– Ako nemaš ništa protiv, predlažem da odemo u moj stan. Tamo je mirno i moći ćemo o svemu da razgovaramo – predložio je.
Iz američkih filmova, ljubavnih romana i priča svojih drugarica znala sam šta takav poziv znači, ali nije mi to smetalo. Štaviše, nadala sam se da su te priče tačne. Želela sam da još s vrata počene da me ljubi, želela sam da osetim njegove ruke na svom telu, htela sam da budem žena!
Pokušaću da opišem kako sam se osećala te večeri mada je ta osećanja teško rečima dočarati. Ognjen me je ”naterao” da se smejem iskreno, nevino, kao što se deca smeju, potom je bio uz mene kada sam prvi put ”poletela”, a onda me je zaštitnički grlio dok sam u njegovom naručju jecala kao beba.
– Milena, da li sam negde pogrešio? Šta ti je? – šaputao je.
– Srećna sam, Ognjene. Ranjivo srećna, bolno srećna. Ti ne možeš da zamisliš kako izgleda dvadeset sedam godina živeti u samoći, ne znaš šta znači biti uskraćen za ljubav i dodire. I ne znaš šta znači za jedno veče sve to dobiti…
– Pssst – pokrio mi je usne prstom i jače privio uza se.
Te noći više nismo pričali. Pustila sam da me vodi kuda hoće, dopustila sam sebi da letim i nije me bilo briga šta će biti sutra. Htela sam da živim makar samo tu noć…
Sledećeg jutra probudila sam se pre Ognjena. Polako sam se obukla i na prstima krenula iz njegovog stana.
– E, neće moći tako… – sanjivo je promrmljao. – Mesecima sam čekao da se ovo dogodi, čeznuo sam za tvojom blizinom još od prvog susreta, maštao o tome da si moja… I ti bi sada sve ovo da pokvariš? Čega se plašiš, Milena?
– Plašim se sreće koja me je najednom snašla… Treba mi vremena da se priviknem.
– Prvo sam čekao da se ohrabriš… Znaš, svaki put kada sam ti donosio picu, radovao sam se kao dete, svaki put sam želeo da te pozovem da izađemo, da ti kažem šta budiš u meni, ali strahovao sam da ću te uplašiti, strahovao sam da ćeš me odbiti, da ćeš prestati da zoveš i da te nikada više neću videti… Milena, veruj mi, da nisi sinoć došla u restoran, došao bih kod tebe. Opčinila si me… Ne znam da li veruješ u sudbinu, u ljubav na prvi pogled…
– Verujem u tebe, Ognjene – potrčala sam mu u zagrljaj i šćućurila se uz njega.
Od tada je prošlo pet godina. Ognjen i ja se ne razdvajamo i naša ljubav je svakim danom sve jača a ja sam beskrajno srećna…
Znam da na ovom svetu ima mnogo usamljenih devojaka, znam da su one sada, kada su pročitale ovu priču, bolno uzdahnule i da su pomislile kako je lepo biti srećan. I shvatam njihov bol. Ali hoću da znaju da je njihov bol prolazan i da će možda neka od njih baš danas, dok bude prelazila ulicu, naići na ljubav svoga života. Verujte mi, znam da je to istina, jer sam usamljena nekada bila i ja.