LJUBAVNA PRIČA: Kako sam pronašao ženu svog života

Tek nedavno shvatio sam da zaista ima dana kad ne treba ustajati iz kreveta. Upravo jedan takav dan „dogodio“ se i meni, a zamislite, bio je petak trinaesti. Nikada nisam bio sujeveran, petak trinaesti bio mi je dan kao i svaki drugi. Naravno, do pre dva meseca.

Kao i svakog jutra, i tog sam onako bunovan ušao u kupatilo i stao pod tuš očekujući da će mi mlaz tople vode pomoći da se razbudim i vratim među žive. Međutim, suprotno očekivanju, zapljusnuo me je jak mlaz hladne vode, one prave izvorske, što reže poput najoštrijeg noža. Sledio sam se. Pravo čudo što nisam doživeo infarkt (to je jedino što me je utešilo). Nekako sam uspeo da preživim to neočekivano surovo buđenje i još suroviju spoznaju da mi je crk’o bojler, da bih odmah potom ostao zaglavljen u liftu sa najogorom ženskom osobom na svetu. Bila je to komšinica sa osmog sprata, debela, grozna žena masne kose, podbulog lica, širokog nosa, koja je uvek mirisala na zapršku.

Tri nesreće u jednom danu

Da sam kojim slučajem ostao još samo minut duže u toj surovo maloj kabini lifta, siguran sam da bih istresao iz želuca sinoćnu večeru. I to sam preživeo verujući da sam za taj dan odužio svoje, da sam pregurao sve baksuzluke koje čoveka mogu da zadese. Međutim, prevario sam se. Ne kažu ljudi bezveze da – kad ti tako krene, obavezno idu tri nesreće zaredom. A meni je cupkanje u liftu bila tek druga. Naravno, treća je bila najgora, otrežnjujuća.

Put do fakulteta prevalio sam bez problema, ali ono što me je dočekalo u mom radnom kabinetu prevazišlo je sva moja očekivanja. Neko je, igrajući se na mom kompjuteru, obrisao podatke koje sam mesecima brižljivo prikupljao. Moj mentor, profesor Janković, stariji čovek pred penzijom, radio je istraživački rad pod naslovom „Uticaj kontinentalne klime na pse poreklom iz Sibira“ i ja sam mu, kao asistent na biologiji, pomagao u skupljanju podataka. Kada sam uključio kompjuter i uneo šifru, a potom ugledao prazan fajl, gotovo da sam ostao bez vazduha. Sve što sam mesecima radio netragom je nestalo. Besno sam izleteo iz prostorije, verovatno nošen unutrašnjim nagonom da pronađem krivca za sve nevolje koje su me tog dana snašle. A da sam ga kojim slučajem pronašao, sada bih sigurno sedeo na optuženičkoj klupi okrivljen za ubistvo sa predumišljajem. Srećom, ako se to tako može nazvati, u blizini fakultetske zgrade naišao sam na Peru Đavola, momka sa kojim sam delio klupu punih četrnaest godina. Kao i uvek, bio je nasmejan, neopterećen ovozemaljskim problemima. Prava osoba za moju napaćenu dušu.

– Gde si, Zoki, kućo stara! Otkad tebe nisam video – povikao je čim me je ugledao.

– Bolje što nisi. Kako me je krenulo, bojim se da ću i tebi neko zlo doneti – rekao sam bezvoljno.

– Zašto? Šta se dogodilo?

– A šta nije?

– Sto posto te je riba ostavila – izjavio je Pera i potapšao me po leđima. – Ne brini se, stari moj, imam jednu na lageru. Baš za tebe, rođena štreberka, tvoja buduća koleginica, apsolvent na biologiji.

– U ovom trenutku ne bi mi pomogla ni Sindi Kraford – rekao sam ispričavši mu šta mi se tog prepodneva dešavalo.

– Auuu, pa ti si baš zaglavio. Mislim da bi trebalo da odemo nekud na piće.

Pera me je na silu odvukao u neki zadimljeni lokal objašnjavajući mi da je upravo ta grozno zadimljena prostorija njegovo omiljeno mesto u koje navraća više puta u toku dana da bi „napunio baterije“.

– Vidiš, i mene u poslednje vreme bije neki maler, ali ja sam optimista. Znaš mene, ništa ne može da me izbaci iz takta. Pogledaj me, čovek bez problema, uvek nasmejan i čio.

Da, njega zaista ništa nije moglo da izbaci iz takta. I kad ga je ostavila devojka s kojom se godinama zabavljao, i kad je pao na maturi, i kad je slupao očevu novu „askonu“, Pera je bio nasmejan od uva do uva. Bio je od onih tipova koji se nikada nisu nervirali, sve probleme rešavao je u letu, bez gubljenja nerava. Ja sam, za razliku od njega, bio pravi živac, nervčik kojem je bio dovoljan samo pogrešan pogled ili pogrešno protumačena reč da pobesnim. I tog dana bio sam besan, mrzeo sam čak i sebe, a mogu da zamislim kakav sam utisak ostavljao na druge. Verujući da će biti bolje da odem kući i da ne izlazim iz svog skrovišta do narednog dana, pozvao sam taksi i uputio se prema periferiji grada gde sam iznajmio jednosoban stančić. U tišini svoja četiri zida ispijao sam kafu i listao dnevne novine. Tišinu je prekinula odvratna zvonjava telefona koji je tog dana, bar se meni tako činilo, zvonio glasnije nego inače.

Poznanstvo sa lepom koleginicom

– Pa, stari moj, jesi li malo došao sebi? – bio je to Pera Đavo.

– Ne, nisam, i čini mi se da neću skoro.

– Nemoj da budeš tako malodušan! Sve će to proći, i to vrlo brzo, brže nego što misliš!

– E, života ti, nemoj i ti da me nervirš. I ovako mi je dosta svega – izjavio sam primetno nervozan od njegovih pokušaja da me odobrovolji.

– Na sreću, imaš mene. Upravo se spremam da dođem u tvoj stan. Da, i još nešto: nisam sam. Sa mnom je jedna divna dama – rekao je moj prijatelj spustivši odmah slušalicu.

Kako nisam stigao da mu kažem da nisam raspoložen ni za kakve posete, odmah sam se bacio na površno spremanje stana. Pokupio sam stvari sa fotelje, u letu sam obrisao prašinu, otvorio prozore. Jedva sam uspeo da se presvučem kada se oglasilo zvono na vratima.

A kada sam ih otvorio, mislio sam da je sve to zapravo san posle kojeg će uslediti užasna spoznaja da se sve lepe stvari događaju samo u snovima.

Pored mog prijatelja stajala je prekrasna devojka, visoka, vitka, duge plave kose i očiju zelenih kao trava.

– Ja sam Jovana, tvoja buduća koleginica – procvrkutala je veselo.

– Nisam znao da na mom fakultetu ima takvih lepotica – jedva sam izgovorio, još uvek zbunjen njenom lepotom.

Posle nekoliko trenutaka ispunjenih ćutanjem, rukom sam pokazao gostima da uđu. Pera mi je, prolazeći pored mene, namignuo, što je u našem momačkom „žargonu gestova“ trebalo da znači „znao sam da će ti se svideti“. Otišao sam u kuhinju i iz frižidera izvadio bocu hladne koka-kole i pivo za Peru.

– Jovana je izrazila želju da odemo u neki kafić na piće, ali kad sam joj rekao da imam prijatelja kojem su danas sve lađe potonule, ponudila se da mu pomogne i, eto, sada smo tu – rekao je moj večito nasmejani prijatelj opet mi krišom namignuvši.

Jovana se stidljivo nasmešila pa je sklonila pramen kose s lica. U tom momentu delovala je kao boginja, lepotica koja je upravo sišla sa neke druge planete. Da mi je neko rekao da na mom fakultetu postoji takva devojka, nazvao bih ga najvećim lažovom na svetu, direktnim potomkom barona Minhauzena.

Da bih olakšao svoju napaćenu dušu, ali i da bih zabavio goste, počeo sam da pričam o svom poslu i nesreći koja me je zadesila.

– Baš kada sam pomislio da sam rad priveo kraju, neko je, igrajući se mojim kompjuterom, izbrisao sve podatke.

– Ne mogu da verujem! – uzviknula je Jovana iznenađeno. – Pa, ti si taj asistent koji radi sa mojim ocem.

– Ti si Jankovićeva kćerka? – upitao sam iznenađeno.

– Da, ja sam… ali ima još nešto što bi trebalo da znaš…

– A to je?

– Pa, ja sam… Ja sam prekjuče sedela za tvojim kompjuterom dok sam čekala tatu da završi predavanje.

– Znači, ti si glavni krivac! A da znaš kakvu sam osvetu smislio za uljeza koji je boravio u mom kabinetu i koji je sedeo za mojim stolom – povikao sam besno.

– Molim te, nemoj da se ljutiš, nije sve izgubljeno – rekla je tiho Jovana.

– Kako to misliš, nije sve izgubljeno? – upitao sam iznenađeno.

– Pa, lepo. Baš zbog toga što nisam vešta u baratanju kompjuterom, pre nego što sam počela da igram igrice, snimila sam na disketu sve što je bilo u tom direktorijumu. Evo, tu mi je, u tašni.

Istog momenta zaljubio sam se u Jovanu. Ne samo zbog očiju zelenih kao trava, zbog svetle kose i usana kao jagode, već i zato što je bila pametna. Moj rad na kojem sam danonoćno radio, spasen je. Sve je bilo na disketi. Otada se Jovana i ja redovno viđamo. Ne znam da li će ta veza jednoga dana biti krunisana brakom ali, ako mene pitate, voleo bih da se to dogodi. Dok šetamo njenog haskija, u sebi zahvaljujem Peri Đavolu što me je upoznao sa ovom divnom devojkom. I još nešto – više ne mislim da je petak trinaesti baksuzan dan.