DUDA ALAPAČA: Jedan od „onih“ dana

Prvo sam se jutros uspavala“, jadala sam se Gagi. „Kada sam ustala, vidim, ostalo mi deset minuta da se spremim, našminkam, popijem kafu…

Nema šanse, al’ šta ću, ne mogu da se vratim u krevet, danas moram da predam one izveštaje.“ „Stavim vodu na šporet, uletim u kupatilo, i krenem da se šminkam. I tu mi zadrhti ruka kod ajlajnera, sve sam morala ispočetka. Završim i to nekako, odem da zakuvam kafu, i vidim da sam zaboravila da uključim ringlu. Uključim ringlu, kao sve je ok, imam još pet minuta, samo da manem peglom preko košulje, nisam mogla sinoć u dvanaest da peglam da me ubiješ. Kako sam uzela onu peglu, tako se ona zalepi za košulju, valjda bila pregrejana, šta li… Onda traži šta da obučeš i ugledam onu moju odvratnu crnu rolku. Ajde, mislim se, dobra je za petak. Vratim se u kuhinju, kad ono – nema trunke kafe.“ „Možda samo nije tvoj dan“, prekide me Gaga. „Ma da je samo dan, nego čekaj da čuješ dalje…“

„Turistički“ obilazak
I tako, bez kafe, polunašminkana, polušlogirana i u polurolci, krenem na posao. U startu kasnim, i ako ne uhvatim taksi, mogu da se slikam. (Otkako su nam uveli da ukucavamo one kartice, nema vrdanja.) Čekam, čekam, nema taksija. Stade mi u pet do osam neki matori s „ladom“, ajde, mislim se, šta je, tu je – sila boga ne moli. Bar da se ugrejem, pomislih. Kad ono, unutra minus deset. Deda stavio kapu i vozi, a ja nazad cvokoćem. Kaže, ne radi grejanje, otiš’o karburator… A kad meni odu sinusi, to nikom ništa? Deda taljiga li taljiga, provoz’o me okolo naokolo, a taksimetar samo cakće. Noćna tarifa, garant. Gutam knedle. Izađe me vožnja k’o turistički obilazak, s razgledanjem znamenitosti. Al’ ajde, mislim se, nek se na tome završi.

I, čiji je posao važniji?
Uđem u kancelariju, Goca sama. „Šta je, gde je Vera?“ Kaže, javila se, nešto joj nije dobro. Ma je li? Pa, da, zaboravila sam. Ta nije sastavila dva kišna ponedeljka na poslu. „Šta ti je to na rolci“, pita Goca. „Koje?“ „To tu, neka aplikacija?“ Pogledam, imam šta i da vidim. Fleka od paste za zube. Posred srede. Stvarno je trebalo da ostanem u krevetu, pomislim i krenem da je brišem.
„Ne diraj, napravićeš gore“, upozori me Goca. „Pa i nije baš neka aplikacija“, kažem i iscedim truleks. Stigne mi oko pet poruka od Vlade. „Idi ti po dete, zaginuli smo na poslu.“ „Ne mogu“, odgovorim mu, „završavam izveštaje.“ Onda počnemo s prepucavanjem, čiji je posao važniji, ko ima veću platu i na koga je red da ide po dete. Ja sam išla juče. Ja sam je vodio pre dva dana, i dan pre toga. Da si ti neka majka, ti bi ostavila posao i otišla po dete. Da si ti neki otac, obezbedio bi svome detetu takav život da majka ne mora da mu rinta od jutra do mraka… „Da ste normalni, sad bi već bili u vrtiću“, umeša se Goca i uvali mi tašnu. „Beži kući, ja ću ovo da završim. Moji su popodnevna smena.“ „Srce si“, kažem joj i nagulim preko vrata.

Organi reda
U prevozu me uhvati kontrola. Taman sam sela i zamislila se, zamalo da zakuntam, kad eto ti njega. Karte na pregled, molim! Krenem da muljam po tašni, i setim se, ostala mi markica u džepu od sive jakne. Divota! Samo mi je još to trebalo. A on navalio k’o mutav. Daj ličnu kartu. Nemam. Daj neki dokument. Nemam. Izađite iz vozila. „A je l’ baš moram?“, pitam i složim onu moju facu dobricu. On strogo klima glavom. Krenem priču da idem po dete u vrtić, vidim, ne vredi, ne da se. Sirov neki tip. Kidiše na mene, još ću i nastradati. „Šta ćemo sad?“, pitam kad smo izašli. „Ništa, sad ćete da nađete neki identifikacioni dokument“, obožavam kad počnu da se frljaju zvaničnim nazivima, „pa ću da vam napišem kaznu.“ „Nemam ličnu kartu“, kažem. „I nemam da platim.“ „Zvala bih muža al’ smo se posvađali.“ „Pa ništa, onda ću da zovem organe reda, pa će oni da vas sprovedu.“ „Može li taj sprovod da sačeka da pozovem muža?“

U pet do šest
Beba je poslednja u vrtiću. Zatičem je kako sedi ispred tv-a, i po milioniti put gleda jedan te isti crtani. Vaspitačica se s mukom suzdržava da mi saspe u lice bujicu optužbi jer je petak a ja stižem u pet do šest. „A mi smo baš pomislili da nas je mama zaboravila“, kezi mi se u facu, rospija. Kao da meni nije dovoljno loše što se plašim da me jednog dana dete neće prepoznati kada se pojavim na vratima? Što hronično vučem osećaj krivice da sam premalo tu, da joj se ne posvećujem dovoljno, da provodi više vremena u vrtiću nego sa rođenom majkom? Ali ne, ovde je vaspitačica uvređena strana i osećam da će me stići osveta, kao što stiže sve one roditelje koji dolaze po dete pred kraj radnog vremena. Verovali ili ne, vaspitačice imaju svoje načine da vam se osvete. Za početak, ignorišu dete. Onda zaborave da ga nahrane ili mu ne obrišu guzu. Duša me boli kad pomislim koliko puta sam je zatekla s prevrnutim patofnama, ili s naopačke obučenim pantalonama, slinavog nosa, prljavu, musavu, sa skorenom hranom na majici… I ona će meni da kaže da sam ja zaboravila rođeno dete? Ona MENI?!

Neki bolji petak…
Vlada ćutke vozi. Ne govorimo. Beba čavrlja sa zadnjeg sedišta. Petak, pomislim. Mogao je biti i bolji. Mogli smo doći kući, mogla sam spremiti neku lepu večeru, mogli smo da se uvalimo, da gledamo neki film, mogla je Beba ranije u krevet, mogli smo i mi ranije u krevet… Sve je moglo, ali sad ne može. Nije mi ni do čega. Želim samo da dođem kući i da se pokrijem preko glave. „Previše mi je za jedan dan“, kažem Gagi. „Umorna sam. Zlo mi je. Muka.“ „Pusti, proći će“, kaže ona. „Previše se nerviramo oko gluposti. Pridajemo značaj nevažnim stvarima. Trošimo se, kidamo, dajemo se tamo gde ne treba i gde nam niko neće reći hvala.“ „Prestani“, kažem, „zvučiš k’o moja mama.“ „Znam, ali tako je“, pravda se ona. Znam i ja da je tako, ali trenutno nemam snage za bilo šta drugo. „Znaš li kakva mi je kuhinja? Ako sad ne sredim onaj krš, sutra neću imati iz čega kafu da popijem. A tek veša koliko ima za peglanje…“ A dok dlan o dlan, eto ga ponedeljak. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.

Dosta za danas!
„Jedva je zaspala“, reče Vlada i tiho pritvori vrata. „Mrtva sam umorna, ugasi svetlo.“ „Nećeš da gledaš film?“ „Nema šanse, dosta mi je za danas, imala sam i horor, i komediju i akciju i dramu… I samo da znaš, ti sutra ujutro ideš po kafu.“ „Ja? Zašto ja? Ja sam išao juče.“ „A ja sam išla dva dana pre toga. Uostalom, stalno ja kupujem…“ „Imaš nešto belo na pidžami…“ „Koje? Gde?“ „Tu, eto tu…“ „A tooooo… Ma, pusti, to mi je APLIKACIJA.“