Sve o emocijama (2. deo)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde

Preosetlivost i povredljivost nisu svrsishodne i nefunkcionalne su za život pojedinca. Onemogućavaju ga da realno sagleda život i prihvati događaje onakve kakvi jesu. Rane frustracije čine da sve doživljava samo u relaciji sa sobom i svojim preosetljivim egom (sujeta, samoljublje, taština ) i na taj način štiti sebe i svoj ranjivi ego, bolje rečeno brani dete u sebi, koje je nekad bilo povređivano ili prezaštićeno.

Otuda povredljivost i uvredljivost imaju i adaptivnu ulogu za tu osobu, jer je brane od surove stvarnosti i služe da se pokaže drugima da sa njom treba postupati nežnije i drugačije nego sa drugima da se ne bi uvredila (očekuje da se i drugi ponašaju, na izvestan način, kao njeni roditelji). Ali, na žalost takvih osoba, drugi nisu tu da bi ispunjavali njihova očekivanja! Paradoksalno, posledica je distanciranje drugih od nje, nerazumevanje, a krajnja posledica može da bude i izolacija te osobe od društva.

Usled kompleksa niže vrednosti (slab ego) osoba je sklona da precenjuje svoje „ja“ (odbrambeni mehanizam), a svrha jeste da sačuva ličnu vrednost (integritet ), osnovne potrebe i ubeđenja od „neprijateljskog“ okruženja. Intenzitet osetljivosti kod ovih osoba ometa racionalne procese tako da svojim nesvesnim, preterano emotivnim i neracionalnim ponašanjem, iako očajnički traže od drugih bliskost, odobravanje, empatiju, sažaljenje i razumevanje za svoje postupke, doživljavaju sasvim suprotno: neshvaćenost, neprihvatanje, osećanje krivice, istinski pate, dok ih drugi ljudi odbacuju i doživljavaju kao „teške osobe“, koje se vređaju za svaku sitnicu, krute i neprilagođene.

Ove osobe imaju problem sa onim emocijama, koje su povezane sa percepcijom sopstvenog ega u odnosu na standarde vladanja i ponašanja, kako spoljašnje tako i unutrašnje. Najčešće se to odnosi na emocije srama, stida, ponosa, krivice i sl. Takve osobe nisu tolerantne na kritiku bilo koje vrste, rigidne su i nisu u stanju da odvoje svoje „ja“ od svojih postupaka (simptom infantilnosti). Stoga su one u stalnom „gardu“, spremne na reakciju u slučaju napada (reaktivne). Neopuštene su, u grču, nesigurne da li će uspeti da odgovore na očekivanja sredine od njih, a istovremeno od sebe očekuju da uvek budu uspešne i pohvaljivane. Takve osobe istinski pate, jer ne smeju da se opuste pošto opuštanje za njih predstavlja opasnost da će opet biti povređene.

Najbolji i najefikasniji način da se osoba oslobodi navedenih problema jeste psihoterapija, a ona nije ni brza ni laka i najčešće je povezana sa ponovnim proživljavanjem nekih bolnih situacija iz prošlosti. Obzirom da preosetljive osobe same sebe povređuju stalno i iznova, neophodno je da dijalogom sa psihoterapeutom dođu do sopstvenih uvida u svoje iracionalno ponašanje i strahove, koji su u osnovi. U međuvremenu, mogu primeniti i neke tehnike kontrole emocionalnog doživljavanja ili kontrole situacije. Ali, ako osoba kontroliše i obuzdava socijalno nepoželjne impulse (npr. želju da udari ako je besna, želju da plače ako je tužna, seksualne impulse, itd.) može doći u rizik da se oni još više pojačaju ili, pak, može doći do gneva, ogorčenja ili mržnje prema osobi, koja ga frustrira. Neprekidno sprečavanje emocionalnog izraza može da stvori trajnu i duboko usađenu apatiju ili gubitak spontanosti u emocionalnom životu.

Autor: Aida Zonjić, psiholog, Dom zdravlja „Dr Ristić“