LJUBAVNA PRIČA: Vratilo mi se „milo za drago“

Đura i ja zabavljali smo se, čini mi se, otkad znam za sebe i sasvim je bilo za očekivati da ćemo se i venčati. Međutim, pred kraj fakulteta zaljubila sam se u Dragoslava pa sam Đuru, po kratkom postupku, izbacila iz svog života. Udala sam se i rodila dvoje dece ali, na žalost, veoma brzo postala udovica. Tada su se moji i Đurini putevi ponovo ukrstili…

Đura je, otkad znam za sebe, bio tu negde pored mene, podrazumevao se. Pamtim ga kao musavog dečačića sa kojim sam od prvih spoznaja o životu trčkarala zelenim poljima našeg sela, kao školskog druga koji mi je nosio torbu do udaljene seoske škole i pubertetliju kojem je glas iznenada mutirao uz prve znakove muškosti. Zajedno smo prošli sve faze odrastanja, zajedno odvrteli film života. I za sve to vreme našeg druženja roditelji, prijatelji i poznanici gledali su nas kao par, čak i pre nego što su se rodile emocije među nama. Zato nisam sigurna da li je moj prvi pogled simpatije upućen njemu bio rezultat sugestije okoline ili mog ličnog izbora. Uglavnom, niko se nije iznenadio kad smo zvanično postali par.

Desilo se to na prelazu iz osnovne u srednju školu kada smo izabrali različita zanimanja, pa osetili strah od odvajanja. Ja sam htela da budem medicinska sestra, a on opštinski činovnik. Dobili smo smeštaj u istom domu u gradu i, iako smo išli u različite škole, provodili smo mnogo vremena zajedno. Naš prvi poljubac bio je sasvim spontan, spontano je prerastao u dublji kontakt i spontano se rodila prava, iskrena ljubav.
Kad bi me neka drugarica pitala koliko dugo imam dečka, zastala bih ne znajući šta da kažem jer je Đura u mom životu prisutan otkad znam za sebe. Roditelji, i njegovi i moji, samo su čekali da steknemo diplome i da se zaposlimo se, pa da zvanično postanu prijatelji. U selu me nisu zvali Verica Mićina, kako je bilo ime mom ocu, nego Verica Đurina i svi su nepogrešivo znali o kome je reč. Mi smo, naravno, bezbroj puta pričali o braku i deci jer je jedino taj životni scenario dolazio u obzir. Prolazile su godine ne menjajući naše emocije ni odnos. Sve do četvrtog razreda srednje škole…

Miličin brat

Mojoj novoj cimerki Milici tog dana u posetu je došao stariji brat. Slušala sam pohvalne priče o njemu, ode njegovoj muškoj lepoti, pa sam bila zainteresovana da ga upoznam i vidim koliko su istinite Miličine reči. Iako je od početka školske godine bilo prošlo tek dva meseca, moja cimerka je nestrpljivo izvirivala kroz prozor kao da se nisu videli godinu dana.
– Smiri se – govorila sam čudeći se njenoj nervozi. – Šta su dva meseca…
– Ne znaš ti, Dragoslava – rekla mi je. – Dovoljno je da sa njim provedeš dva sata pa da ti se uvuče pod kožu. Ne videti ga dva meseca, ravno je ludilu. Evo ga! – uzviknula je povukavši me za ruku. Od momenta kad sam ga ugledala, postala sam nesvesna dešavanja oko sebe. Videla sam samo njegove plave oči, nestašnu kosu, široki osmeh i bele zube. Nisam znala u šta pre da pogledam, toliko me je privlačilo njegovo lice. Seli smo u obližnji kafić, a ja sam i dalje bila zaslepljena njegovom lepotom.
– Vidiš da nisam preterivala kad sam ti pričala o njemu – pribrao me je Miličin glas kad je Dragoslav otišao u toalet.
– Nisi – iskreno sam priznala. – On je predivan.
– Vidi ti malu, kao da nema dečka milion godina…
– Nemoj da mu kažeš, molim te – stegnula sam je grčevito za ruku.
– Kako hoćeš, ali neću ti dozvoliti da se poigraš sa njim – upozorila me je. Nije to bilo potrebno jer je Dragoslav potpuno izbrisao Đuru iz mojih misli. Kad sam shvatila da ne znam koje su boje njegove oči, kakvu frizuru ima i smeje li se često, uverila sam se da ono imeđu nas i nije bila ljubav nego duboko prijateljstvo. Samo je bilo pitanje dana kada će nekoga sresti on ili ja, pravdala sam svoj postupak.
Kada smo popili kafu, Milica se vratila u dom a Dragoslav i ja još dugo smo ostali sedeći i držeći se za ruke. Drhtali smo oboje pogođeni silinom emocija koje nismo očekivali tog, ispostavilo se, sudbonosnog dana. Odvajanje više nije dolazilo u obzir, čak ni da bih Đuru upoznala sa promenama. On mi i tako više nije bio važan.

Zaboravila sam na Đuru

Istoga dana Dragoslav je preko prijatelja pronašao sobu u gradu jer je želeo da bude u mojoj blizini.
– Biću uz tebe dok ne završiš školu, naći ću neki posao, a onda te vodim mojima na selo – odmah mi je dao do znanja da sa mnom misli ozbiljno. Nisam sumnjala u njegovu iskrenost. Prepoznale su se dve srodne duše i nije više bilo mesta oprezu.

Tek se zavesa noći spuštala na taj dan kada smo, držeći se za ruke, došli u dom da i Milicu upoznamo sa novostima. Obradovala se, znala sam da za brata priželjkuje devojku sličnu meni, ali nije propustila da me još jednom podseti na Đuru.
– Nadam se da ste sve koji treba da znaju za vašu vezu uputili u dešavanja – značajno me je pogledala a ja sam se gotovo naljutila na nju što prekida moju čaroliju. Ko se još Đure sećao… Shvatiće on, nadala sam se. Iznenadnu sreću bilo bi šteta prekinuti mučnim objašnjenjem. Zaboravila sam da smo se dogovorili da dođe po mene te večeri jer smo planirali šetnju. Milica je izašla, a Dragoslav i ja se prepustili smo se čarima našeg prvog poljupca kad sam začula kucanje na vratima. Pogledao me je očekujući da ustanem. Mahinalno sam krenula prema vratima kad sam iznenada shvatila ko kuca. Zastala sam.
– Nešto nije u redu? – upitao je začuđeno Dragoslav. – Hoćeš da izbegneš nekoga?
Prišla sam mu položivši ruku na njegova usta.
– Verice – začula sam Đurin glas. – Verice – ponovio je, sačekao koji trenutak, a onda je otišao.
– To je dečko kome se sviđam – slagala sam ne trepnuvši. – Hteo je da izađemo u šetnju večeras, bolje da mu se nisam javila zato što je veoma uporan i dosadan. Dragoslav je progutao objašnjenje a ja sam, posle nekoliko neprijatnih sekundi, bila zadovoljna krajnjim učinkom. Te noći moju sobu napustio je krišom u sitne sate iako sam ga i tada jedva pustila. Sledećeg dana morala sam u školu pa je to bio jedini razlog što smo se razdvojili.

Nenaspavana, ali srećna, sa širokim osmehom na licu izašla sam iz doma ispred kojeg me je čekao Đura.
– Ljubavi, sinoć si, pretpostavljam, zaspala? – smireno je upitao. – Dolazio sam, kucao i zvao, ali nikoga nije bilo.
– Đuro, smaraš me – nisam htela da se upuštam u raspravu pa sam prošla pored njega i otišla u školu. Valjda je pomislio da sam iz nekog razloga nervozna i nije pošao za mnom, a ja sam odahnula.
Da neće lako odustati od mene bez objašnjenja, shvatila sam kada se scenario od prethodne večeri ponovio pred mojim vratima.
– Znam da si tu – čula sam njegov očajni glas. – Vidim da se nešto dešava i hoću da mi kažeš šta… Verice, otvori…
Ljubeći Dragoslava, trudila sam se da ne čujem njegov glas koji me je nervirao. Kvario je moje zadovoljstvo…

Sledećeg dana dočekao me je na izlazu iz škole.
– Šta se desilo? – opet je pitao. Samo nekoliko desetina metara dalje čekao me je Dragoslav pa sam, pretvarajući se da ga ne vidim, prošla pored Đure kao pored spomenika. Krenuo je za mnom kao verni pas, a ja sam namerno ubrzala korak i, čim sam prišla Dragoslavu, počela sam da ga ljubim ne osvrćući se na Đuru. Krajičkom oka videla sam da se Đurino lice skamenilo, a onda se okrenuo i otišao. I dalje sam ljubila novog dečka…

Sudbina je umešala prste

Kada je završena školska godina, prema planu, Dragoslav i ja smo se venčali. I dalje smo bili opijeni srećom i ljubavlju. Moji roditelji bili su šokirani i neko vreme besni kada su saznali da sam prekinula vezu sa Đurom. 

Kako sam preko poznanika saznala da je i on u međuvremenu pronašao novu devojku, mudro sam čekala da je dovede u selo pa sam tek onda obelodanila vezu sa Dragoslavom. Servirala sam je uz priču da sam prevarena ne mareći za to što će se moji roditelji posvađati sa Đurinim pošto je i on tvrdio da je izigran.
Đuru nisam viđala ali sam znala da se oženio. Nadala sam se da je sa drugom srećan onako kako sam ja to bila sa Dragoslavom.

Početna strast i ljubav koju sam osećala prema mužu vremenom su pojenjale. Znala sam da drugo ne mogu da očekujem pa sam donekle bila zadovoljna životom. Nisam imala mnogo vremena za razmišljanje uz dvoje dece koju sam godinu za godinom rodila, i uz obaveze oko zemlje koju smo obrađivali. Živeli smo skromno ali lepo sve dok sudbina nije umešala prste.
Prelazeći ulicu neoprezno, moj muž je izgubio život pod točkovima automobila koji nije na vreme primetio. U jednom strašnom trenutku postala sam udovica sa dvoje maloletne dece. Da njih nije bilo u tom periodu posle tragedije, ne znam kako bih preživela spoznaju da čovek koga sam nekada volela do ludila trune pod zemljom. 

Od velike ljubavi ostala je uspomena i prazno srce. Trebalo mi je mnogo vremena da se trgnem i da počnem racionalno da razmišljam o životu. Smenjivali su se tuga i bes na muža koji me je iznenada ostavio samu u vrtlogu problema.

Preselili smo se u grad

Naša kćerka je te godine trebalo da pođe u srednju školu, a sin sledeće, pa mi je pitanje njihovog smeštaja u gradu visilo nad glavom. Nisu bili odlični učenici i na dom nisam pomišljala, a novca za odvojeni život i stan nisam imala. 

Posle mnogo mozganja odlučila sam da se nas troje preselimo u grad gde sam i ja pohađala srednju školu. Naša borba za život počela je tek tada. Troškovi života bili su mnogo viši nego na selu pa se, uz dodatni posao i decu tinejdžere, moj život sveo na posao, posao i samo posao. 

Prijatelje sam mahom ostavila na selu, a godine i način života nisu mi ostavljali mnogo mogućnosti za započinjanje novih prijateljstava. Uglavnom sam sama pila kafu vodeći u mislima razgovore sa nevidljivim sagovornicima. Jednom takvom prilikom na pamet mi je pao Đura. Gde je, da li je njega sudbina mazila kada mene nije, pitala sam se. Čežnjivo sam se setila prohujalih vremena kad se njegovo prisustvo podrazumevalo tu negde, uz mene… Morala sam da priznam da sam sama kriva zbog načina na koji smo prekinuli komunikaciju. Tek kada sam shvatila kako je teško nekoga iznenada izgubiti, postala sam svesna nepravde koju sam mu učinila. Ironično jeste ali povremeno sam se ljutila na pokojnika što je iznenada nestao iz mog života, a kako je tek Đura morao da bude ljut na mene… Pomislila sam kako bi bilo lepo popiti kafu sa njim u ime starih vremena, možda pokušati da mu objasnim svoje razloge iako sam ih i sama teško pronalazila.

Susret nakon mnogo godina

Da podsećanje na njega nije bila slučajnost nego predosećaj, shvatila sam kada sam ga ugledala u gradu sledećeg dana. Primetila sam ga pre nego on mene, pa sam imala vremena da ga dobro osmotrim. Poneka bora na licu, nekoliko kilograma više i isti, poznati lik. Prepoznala bih ga među hiljadu ljudi… Tada me je ugledao… Trgnuo se kao da je za trenutak razmišljao da li da produži ili da zastane sa mnom, a onda je ipak stao. Da li zbog poznatog lica u gradu koji mi je i dalje bio stran i nepoznat, ili zbog davnih emocija koje su nas vezale, osetila sam neobični nemir kad je stao naspram mene.
– Zdravo, Đuro – morala sam prva da mu se obratim jer sam ga predobro poznavala da ne bih primetila tračak ljutnje, stare dvadeset godina, na njegovom licu. Shvatila sam da mi nikada nije oprostio…
– Zdravo, Verice – drsko je šarao pogledom po mom licu.
– Kako si? Nismo se dugo videli… Gde živiš? Ja sam sad ovde, preselila sam se sa decom… – tek kad sam izgovorila rečenicu, postala sam svesna činjenice da sam mu odmah, nesvesno dala do znanja da nemam muža. Uznemirila me je njegova blizina.
– Dobro sam, i ja živim u gradu već neko vreme. Sa decom, kažeš? A muž? Mislio sam da će ta silna ljubav trajati večno – rekao je cinično.
– Muž mi je poginuo…
– Oprosti, molim te, žao mi je – smekšao je glas. – Jesi li za kafu?
Srce mi je poskočilo od radosti, ispuniće se baš ono o čemu sam maštala.
– Izvini, znam da je sada kasno, ali htela bih da te zamolim da mi oprostiš za sve što sam ti učinila… Nema jednostavnog objašnjenja, postoji samo iskreno kajanje… – počela sam kad smo seli. Činilo se kao da je jedva čekao da počnem razgovor na tu temu, dugo nakupljana gorčina kuljala je napolje…
– Godinama sam bio povređen i ljut na tebe. Krivio sam te za sve loše što mi se dešavalo u životu. Zbog tebe sam se oženio ne razmišljajući, zbog tebe sam, kad sam čuo da si rodila, hteo dete iako moj brak od početka nije funkcionisao. Posle jednog, dobio sam i drugo, pa treće dete. Oni su moja najveća radost i zbog njih se nikada neću razvesti iako mi je taj brak teret.

Svesna svoje greške

Pogodilo me je kada mi je rekao da će pripadati drugoj celog života. Srce gladno ljubavi iznenada je poželelo baš tog čoveka koji mi je ljubav otkrio… Nisam imala pravo da tražim bilo šta od njega, ništa nisam zaslužila osim prezira.
– Tvoje je pravo da me mrziš… – zaključila sam tužno.
– Znaš li šta je najgore? – pitao je. Uplašila sam se onoga što će reći.
– Ipak te volim. Sedim naspram tebe i vidim devojku kakva si bila u vreme naše najveće ljubavi. Ni traga mržnji koju sam želeo da osetim kada te sretnem…

Lavina emocija obrušila se na nas… Kao nekada, ruke su se pronašle, a usne spojile. Nije nam bilo važno to što smo na javnom mestu i što u kosi već imamo sede, bio je važan samo taj poljubac u koji je stalo dvadeset godina čežnje, ljutnje i kajanja. Rastali smo se potpuno smeteni ali smo razmenili brojeve telefona.

Tek kada sam ponovo osetila ljubav prema njemu, postala sam svesna strašne greške koju sam počinila. Odjednom, moj pokojni muž bio je daleka uspomena, a vreme ljubavi sa Đurom nastavilo je da teče kao da prekida nije bilo.

Od tada sam postala Đurina ljubavnica. Život me na pravi način kažnjava za sve ružno što sam mu učinila pa su naši susreti tajni i kratki, a rastanci bolni. Nemam iluziju da će zbog mene ostaviti ženu, nikada mi nije dao lažnu nadu. Živim za mrvice njegove ljubavi. Nisam u situaciji da mu postavljam uslove jer znam da bi izabrao porodicu, a ne bih mogla da živim bez to malo ljubavi koju mi ipak poklanja.
Kao što sam ja nekada okretala glavu od njega, tako on, kad ga vidim sa ženom, na uvce lepe gospođe uvek ispriča neku dobru šalu, oboje se slatko nasmeju pa prođu pored mene kao da sam nevidljiva.

Trudim se da se ne pitam često šta bi bilo da onog sudbonosnog dana nisam tražila „hleba preko pogače“, da nisam pored iskrene ljubavi tražila ludu i neobuzdanu strast… Trudim se, jer bi me konačna spoznaja ubila…