Najčešće greške u vaspitanju dece

Porodica prva škola za život u kojoj dete stiče osnovno znanje o ljudima, o njihovim međusobnim odnosima i o životu i njegovim problemima. Tu stiče prva iskustva koja će kasnije u životu primeniti. Zato je i vaspitanje dece u porodici jedan od najtežih i najodgovornijih zadataka.

Najčešća i najteža greška u vaspitanju dece je popustljiv stav i razmaženost. Razmaziti dete ne znači često ga milovati i pokazivati mu ljubav i nežnost, već preterano mu pomagati i služiti, i umesto njega obavljati sve one zadatke koje ono može već samo izvršiti.

Razmažena deca vrlo brzo pokazuju posledice maženja. Oni postaju samovoljni, nesamostalni, sebični, preosetljivi, a često i asocijalni. Beže od sistematskog rada, izbegavaju dužnosti i uvek traže nekoga ko će ih umesto njih izvršavati. Takva deca mogu patiti i od raznih neuroza, npr. noćnog straha, noćnog mokrenja u krevet, grickanja noktiju, mucanja i slično.

Kad roditelji izgube strpljenje s razmaženim i hirovitim detetom, često prelaze na strogost, uvereni da će se stanje popraviti.

Strog ili autoritativan odgoj primjenjuju i oni roditelji koji žele brzo i bez razmišljanja da postignu poslušnost, a i oni koji svoje dete ne vole jer im predstavlja teret, pa su prema njemu nestrpljivi i nasilni.

Previše strogo vaspitanje dete teroriše, zastrašuje pa i fizički zlostavlja. Roditelj je sklon da detetu predbacuje njegove mane i greške, viče na dete i nadzire svaki njegov pokret. Na takvo vaspitanje dete može reagovati na dva načina: ili se otvoreno suprotstavlja roditelju, prkosi mu i svađa se s njim ili zauzima naoko pasivan stav iza kojeg se krije neprijateljstvo i nepoverenje.

Previše strogo i grubo odgajana deca izmišljaju razna obrambena sredstva da bi izbegli kaznu i neprilike, na primer laž, lukavstvo, osveta…
Osim toga, grubo odgajana deca postaju i sama gruba, neljubazna, otresita, bezobrazna i okrutna.

U lošem vaspitanju retko nalazimo samo jednu grešku, već se greške obično kombinuju. Tako uz maženje ili previše strog postupak vidimo još i neprestano zanovetanje, međusobno upoređivanje dece i nesigurno vaspitanje, tj. čas popustljiv, čas strog, čas ljubazan, a čas hladan stav prema djetetu.

Posledice neispravnog vaspitanja vide se već u detinjstvu. Takvo vaspitanje obeshrabruje dete, čini ga nesamostalnim, koči njegov osećaj za zajednicu i dovodi ga do toga da izbegava dužnosti i rad.

Uspeh u vaspitanju postići ćemo samo ako smo samokritični prema svojim vaspitnim greškama, ako u dete imamo poverenja i ako ga volimo.
Da bismo ga što pre osamostalili, moramo ga učiniti nezavisnim, tj. moramo mu omogućiti da samostalno obavlja sve one dužnosti koje, primereno svom uzrastu, može već samo obavljati. Uz to ga treba sistematski hrabriti i ulivati poverenje u njegove sposobnosti. Po potrebi treba mu i pomoći, ali nikad se ne smeju detetove dužnosti u celini preuzeti na sebe.