LJUBAVNA PRIČA: Zaljubila sam se na prvi pogled

Toliko sam bila zbunjena kad sam ugledala njegove prelepe crne oči da sam jedva došla do kuće. Tura pića koju je uveče poslao za moj sto otvorila mi je vrata raja. Na rastanku, valjda od silnog uzbuđenja, izdiktirala sam mu pogrešan broj. Samo konci sudbine mogli su da nas povežu, na sreću to se i dogodilo

– Izvolite, izvolite. Još malo pa nestalo! – uzvikivali su prodavci na pijaci. Obožavam pijacu, tu gužvu, šarenilo boja… Sa svojih dvadeset i koju godinu, volim i ovaj predivni sunčani dan, i činjenicu da je subota, i to što mi je ostao neki dinar od plate pa šetam gradom neodlučna na šta da to potrošim. Ceo svet je moj, tako se osećam, mogu i umem sve. Večeras je devojačko veče, tako zovemo subote kada izlazimo same, bez momaka, ako uopšte neka od nas ima momka.

Ne znam zašto se sve toliko promenilo. Verujte, devedesetih godina u Srbiji nije bilo lako naći muškarca svog života. Nije lako pronaći bilo kakvog muškarca. A slušam sve one priče o korzoima pedesetih i igrankama ludih šezdesetih. Sedamdesete su, naravno, disko priča. U narednoj deceniji bilo je mnogo problema; a kako i ne bi kada je moda ženama diktirala naramenice tako ogromne da im se zaista nije moglo prići. Ali, devedesete, one su bile potpuno nestvarne, ni „m“ od muškarca. Niko nikoga ne zove na sastanak. Izlaze posebno devojke i momci, sede u dimu, izbečeni od nespavanja, i cevče jedno piće jer više ne mogu da plate. I posle odu kući. Prelepe devojke, savršeno skockane, sede same. Tuga. Nije da ih mladići ne gledaju… Ipak, muško je onakvo kakvim ga je Bog stvorio a stvorio ga je da voli ženu. Ali, kako pred ostalima priznati da otkidaš na plavušicu za drugim stolom kada će ti svi odmah reći da si idiot i da je mala, verovatno, ionako sponzoruša? A da joj priđeš? To ne dolazi u obzir! Mogla bi da te odbije pa bi se ovi papci koji cevče pivo sa tobom za istim stolom siti ismejali na tvoj račun. 

Nije meni za mene. Imam ja svog čoveka, već smo dugo zajedno, toliko dugo da ne mogu tačno da se setim šta više radimo zajedno ali, dobro… Prošli smo mnogo toga. To mora da je ljubav. Pa šta, ako više nemamo mnogo toga da kažemo jedno drugom. Ne traži se preko ‘leba pogače, to svaka pametna udavača zna. Ima dobar posao, vredan je, solidan, što bi rekla moja mama, a već smo razgovarali o venčanju. Voli me, ne vara me, poznajemo se.

Pijačni dan

I ne brani mi da se viđam sa drugaricama.
Šetam pijacom, probam orahe, cenkam se. Mislim o tome kuda ćemo večeras. Otvoren je dobar klub u centru, verovatno ću sa devojkama tamo, ne dolaze klinci. Popićemo po jedno „piće naše mladosti“, votku sa švepsom, ledom i limunom. Malo ćemo tračati, malo đuskati, malo šmekati. Život je lep! Za nekoliko sati ceo moj život okrenuće se naglavačke. Da sam to tada znala, da li bih nešto uradila drugačije?
– Sad će ova lepa mlada da kupi voće kod mene.
Normalno da sam se okrenula. Jeste, meni govori. Smeška mi se visoki, crni muškarac, gleda me u oči i obraća se baš meni.
– Izvoli: narandže, limun, grejpfrut, ili, s oproštenjem, banane?
Kako može da bude tako lep? Kakvi, bre, agrumi; preda mnom su crne oči koje vidim u svojoj glavi još otkad smo u školi prvi put čitali srpske epske pesme. Preda mnom je vitez na belom konju, bez konja doduše, i smeška se baš kao da može da pročita svaku moju misao. Ovo je zona sumraka, ovo nije moguće. Šta sada da kažem? Pada mi na pamet dobra rečenica: „Gde si bio celog mog života?“, ali nekako ne ide uz pijacu. U redu, u redu, dobro je, izvući ću se iz ovoga, samo diši duboko, Vera, govorim sebi. On se smeši, lepo, toplo, nežno, s tek mrvicom ironije u pogledu.
– E, da sam znao da ćeš zanemeti, ne bih ti nudio voće. U redu je, dušo moja, ne moraš baš od mene da kupiš, nego, samo sam mislio…
Jesam se osmehnula, znam da jesam jer, i on se osmehnuo meni još lepše i… Okrenuo se da posluži drugu mušteriju.
Koja sam ja glupača! Veče je prijatno, hodam polako pešice prema gradu; ni o čemu drugom ne razmišljam celog dana. Zašto ništa nisam rekla? Poželeh da sam rekla nešto vrcavo, pametno, nešto što bi ga oborilo sa nogu. Umesto toga, muk! Pa, dobro, mislim, bilo pa prošlo. Ionako se ljubavne priče k’o iz filmova dešavaju samo na filmu.
Novo mesto u gradu zaista je „nešto“, Mila i Jelena su već tu.
– O, ćao bebi, gde si ti?!
Da li da im pričam? Šta ima tu da se kaže? Slušam, a ne čujem. U glavi mi Desanka Maksimović:
S nežnošću gledah stopa ti trag, Trag po snegu belom; I znadoh da ćeš biti mi drag, Drag u životu celom.
Podigla sam ruku i zavrtela prste ukrug iznad stola, znak konobaru da ponovi turu. Za divno čudo, u ovoj gužvi stigao je za nekoliko sekundi.
– Gospođice, ovu turu šalje onaj dečko, tamo za onim stolom.
Okrenuh se da pogledam dok su moje drugarice oduševljeno cilikale:
– Vidi ti nju! Pa, ovo nisi prijavila!
Za rečenim stolom, sa nekolicinom kolega, sedeo je On.
Svi ste čuli za žensku intuiciju; e, vidite, još je jača od toga ženska solidarnost. Onog trenutka kada je ustao i krenuo prema našem stolu, moje drugarice se razleteše da bi nas ostavile nasamo. Večni sam im dužnik zbog toga. Samo kad se on ne bi tako smešio, sve bi bilo lakše. Verovatno bih se brže pribrala, verovatno mi srce ne bi tuklo kao ludo. Verovatno bi mi u glavi ostala bar trunka pameti. Ovako, sve je nestalo, ostali smo samo nas dvoje. On je Zoran. Ja sam Vera.
– Eto, vidiš, gde je Vera, tu će biti i ljubav, a naći ćemo i malo nade…
Je li moguće da crvenim? Pričali smo o svemu, lako, kao da se znamo sto godina. Rekoh da se skoro niko nije odvažio da mi pošalje piće.
Pa šta ću, nudio sam te voćem, nisi htela…

Leptirići u stomaku

Nije odavde, ovde je završio studije i upisao postdiplomski, čeka posao. Od nečeg mora da živi; od svih poslića koje je radio najisplativije je ovo na pijaci. Pričamo o svemu iskreno, neizveštačeno, baš ono što mislimo. To je nešto novo u ovom gradu gde moraš da budeš „in“ faca. Osećam da večeras, sa ovim muškarcem, mogu da budem prava ja, da mogu da kažem sve. Dok ga slušam, čini mi se da mi čita misli. Ovde, preko puta mene, sedi moje drugo ja, moja srodna duša.
– Šta čitaš? – pita me u jednom trenutku. Da li od pića ili od zajapurenosti, ko zna, počeh da deklamujem stihove mog života, zahvalna Dučićevoj duši što ih je napisao:
– „Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak i bludnja…“
Pogledao me tim crnim očima kao da me vidi prvi put. Mislila sam da ću propasti u zemlju od stida. K’o neka zaljubljena šiparica, ja tu… bezveze…
– „Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.“
On je dovršio stihove. Ćutke smo se gledali. Ništa nije trebalo da se kaže.
Nadala sam se ljubavi, nadala sam se porodici, deci, razumevanju, skladnom braku. Ali nisam se nadala mladiću u čijim očima vidim sve ono što sam ja, i koji, u ovo vreme kada od poezije opstaje samo još hip-hop i rep, zna najlepše srpske ljubavne pesme. Mislila sam da ih čitam samo ja; mislila sam da greju samo moje srce.
– Aaa, nisi me upoznala sa najnovijom „drugaricom“.
Pomislih da ću propasti i zemlju. Da li je moguće da je ovaj grad toliko mali? Pored stola, ljut, sa ciničnim osmehom na usnama, stajao je moj momak.
– Ja sam… ovaj… nisam… mislim… – buncam bezveze.
Više me nijednom nije pogledao. Zoranu je pružio ruku učtivo rekavši:
– Drago mi je što smo se upoznali – potom se okrenuo i otišao.
Zoran me je pustio da malo odsedim u tišini. Sve mu je bilo jasno.
– Hoćeš li da te odbacim kući? – mirno je upitao. Klimnula sam glavom.
U kolima smo ćutali i slušali muziku. Nije bilo o čemu da se priča. Trebalo je samo shvatiti koliko su čudni putevi Božji i prihvatiti svoje mesto u svemu tome.
– Daj mi broj telefona da se vidimo sutra, da popričamo o svemu.
Izdiktirala sam cifre, pogledala sam još jednom te crne oči koje će me koštati života, i zatvorila vrata za sobom.
Ostala sam budna do jutra. Nije trebalo to da uradim, vajkala sam se po stoti put. Da uradim – šta? Pa, ništa nisam uradila! Sve je to tako, jednostavno, ispalo. Nisam htela da budem izdajica, nisam htela da povredim dečka, nisam htela da mu povredim ponos. Nisam, zaista. Pekla me je savest, to što sam ispala izdajica i kukavica. Ali, najviše od svega pekle su me Zoranove oči. One su presudile.
Ujutro sam nazvala dečka pokušavajući da se izvinim, da objasnim. Znala sam da je to sve bezveze, ali morala sam da pokušam. Na kraju mi je rekao:
– Sve je u redu. Zaboravi. Ćao.
A bolje i nisam zaslužila.
Bilo mi je lakše na srcu. Situacija je čista. Radovala sam se očekujući da me Zoran nazove. Ko mi ga je poslao? Ko god da je, ova Vera mu je zahvalna za tu ljubav i nadu.

Besane noći

Zoran nije nazvao.

Malo se toga sećam iz tih dana. Utonula sam u uobičajenu, svakodnevnu rutinu pokušavajući da gomilanjem obaveza nađem sebi spas. One večeri čekala sam pored telefona do kasno, do zore. Kako je vreme prolazilo, tako je nestajala moja snaga i moja vera. S prvim zracima sunce, slomljenog tela i duše, procedila sam sebi u bradu:
– Tako ti i treba. Bolje nisi zaslužila.
Ali, nisam mogla da ne mislim na njega. Moje srce nije moglo da pronađe mir. Ipak, u svilenim nitima poezije prepoznavala sam Zorana kakav mi se učinio one večeri. Onu dušu moje duše, onu sudbinu za koju sam mislila da je moja.
Noćas ću ti dati, kada veče padne, U svetlosti skromnoj kandila i sveća; U čistoti duše moje, nekad jadne, Čitavu bujicu prolećnjega cveća.
Nikome nismo bili potrebni ni moje srce ni ja.

***

Ne znam zašto sam dopustila da me nagovore da posle jednog rođendana svratimo u isti klub u kojem sam samo jedno veče provela sa Zoranom. Možda sam mislila da je za srce dobro kada ga čovek do kraja sprži, manje će boleti. Pa neka, neka i umrem, samo da više ne mislim na njega… Hrabro zakoračih u kafić.
U sitne sate puni su velegradski klubovi a ove subote kao da su svi nagrnuli baš ovde. I u toj gomili, u toj gužvi, prvo što sam videla kad sam sa društvom ušla, bio je on. Ni on mene nije očekivao; ruka mu je ostala podignuta u vazduhu držeći piće. Bilo je u tim očima svega: prekora, neshvatanja, sumnje… samo više nije bilo nade. A ljubavi? Gledali smo se čitavu večnost. Ne znam šta je on pročitao u mom pogledu. Nikada to nije hteo da mi prizna. Činilo mi se da sam ukopana u zemlju i da moje olovne noge nikada više neće načiniti ni korak. Kako ću onda pobeći? A pobeći moram jer, evo ga, prilazi mi.
– Zašto si mi dala pogrešan broj telefona? Sa koliko se frajera tako poigravaš?

***

– Zorane, treba da krenemo, klinci će zaspati.
– Stižem.
Gledam ga dok završava ledeno pivo i opušteno ćaska sa našim prijateljima. Današnji dan uz roštilj kod kumova je, kao i uvek, bio veoma zabavan. Gledam svog supruga i razmišljam: o čemu priča? Da li je ikada sa bilo kim podelio našu tajnu? A to jeste priča koju treba ispričati. Neka deca znaju da neko, odgore, zaista vidi sve. Jer, ko bi drugi mogao da povuče konce sudbine na takav način? Onako smušena, napisala sam Zoranu one večeri u kolima pogrešan broj telefona. Kaže da je zvao i taj broj i sve moguće kombinacije. Kaže da je prvo pomislio da jeste neka greška, da nije moguće da sam ga svesno prevarila. Ne posle onog trenutka kad su se, pogledom, naše duše dotakle. A posle, posle je već mislio svašta. Da je blesav, da ne treba verovati u ljubav jer je očigledno da nema nade… Kaže, ipak je, gotovo svake večeri dolazio u isti klub nadajući se da će me sresti. Kaže, posle nije mislio ništa nadajući se da će vreme izbrisati onaj trenutak među nama.
Uzimamo u naručje naše dvoje dece i polako idemo prema kolima. Ne znam da li se on setio, ali ja dobro znam da je danas godišnjica našeg prvog susreta. Na isti ovaj dan venčali smo se, zadivljeni snagom sudbine koja nas je spojila. Kada deca legnu, zagrliću ga i reći ću mu da ga volim. I daću mu poklon, laptop za koji znam da ga želi ali uvek iskrsne nešto preče da se kupi…. Kada ga uključi, na ekranu će zasjati besmrtni stihovi koji će mu reći da mu ova Vera daje svu svoju ljubav a u njemu vidi svoju jedinu nadu:
I tako, kraj cveća ostaćemo sami, Spustiće se tada, kao divne kiše, Stidljivi šapati u blaženoj tami I reči iz kojih proleće miriše.