Bebo, izvini!

P

et je popodne. Utrčavam u vrtić. Zadihana. Tašna u jednoj, kese i kišobran u drugoj ruci. Gužva u prevozu, klasika. Obećala sam Bebi da ću, ovoga puta, ja doći po nju. Starija grupa je desetkovana. Svi su u jednoj, dežurnoj sobi, i mali i veliki. Deca iz dežurne sobe ostaju u vrtiću do „fajronta“. Po decu iz dežurne sobe bake i deke ne dolaze pre spavanja. Njihove mame i tate rade daleko i rade dugo. Deca iz dežurne sobe imaju dežurne vaspitačice. I drugare iz mlađe i srednje grupe po koje još niko nije došao.

Zastajem ispred vrata. Virim kroz staklo. Posmatram ih. Svi su za jednim stolom. Njih pet. Dečaci i devojčice. Udubljeni u crteže i plasteline. Mrtva tišina. Ne galame, ne skaču, ne svađaju se oko jedine crvene bojice, samo sede i čekaju. Vaspitačica je za drugim stolom. Nezainteresovano tipka poruke u mobilni telefon. I ona čeka.

Bebo, izvini, kažem u sebi. Izvini što dolazim ovako kasno. Izvini što uopšte moraš da ideš u vrtić. I što te budim u šest ujutro i izvlačim iz toplog kreveta. I što te oblačim dok još spavaš, i teram te da požuriš, i što nemam vremena da čekam dok preturaš po sobi i biraš koju igračku danas da poneseš, jer petak je, a petkom možete da nosite igračke od kuće. I što hodam toliko brzo da jedva uspevaš da me stigneš svojim sitnim koracima. Izvini što umesto toplog peciva s medom doručkuješ bajate prženice koje smrde na užeglo ulje. I što te teraju da jedeš krompir pire i paprike i kelj i sve one bućkuriše koje znam da ne voliš. I što moraš da spavaš posle ručka, a obe znamo da to nije tvoje omiljeno vreme za dremku.

Izvini, ali mama mora da radi. I da ide na posao svaki dan. Znam da znaš, sve je to zbog tebe. Da zaradim puuuuuno para, pa da posle možemo da kupimo sve one igračke zbog kojih zastaješ kraj izloga i čija imena teško pamtim. Izvini što nisam kao neke mame. Što nemam više vremena. Što, umesto da se igram s tobom, ja sortiram veš, peglam ili radim neku beskorisnu, bezveznu stvar. Izvini i što ti pred spavanje ne čitam one priče koje smo zajedno kupile. Znam da sam obećala, ali sutra se rano ustaje… Izvini i što se raduješ svakoj suboti i nedelji, kao da je Nova godina, jer znaš da ćemo ta dva dana biti zajedno. I što skakućeš oko mene po kuhinji i postavljaš hiljadu sjajnih, fantastičnih pitanja na koja ti ponekad šturo odgovaram, jer nemam vremena ili sam suviše umorna.

Izvini što prečesto podižeš taj pogled u pravcu vrata, iščekujući da se pojavim. I hvala ti što misliš na mene. I što me crtaš kako me još niko nikada nije crtao. Što mi crvenom bojicom bojiš kosu, a plavom oči i oblačiš mi one lepe haljine na cvetiće i što se na tvojim crtežima uvek smejem. Hvala ti za to oduševljenje kad me ugledaš, i taj osmeh dok trčiš prema meni, i grliš me svojim malim ručicama. Moja mama je došla, kažeš drugarima, i ništa više nije važno, ni bojice koje se kotrljaju sa stola, ni to što ti Dunja nije dala svog medu, ni što te je Joca gurnuo, ništa. Mama je tu. Vidi, nacrtala sam tebe, kažeš. Stvarno? To sam ja? Baš sam lepa. I noge sam ti nacrtala, ali su mi prešle na drugi papir, a vaspitačica je onda dala Urošu da crta… Je l’ idemo kući? Idemo. Juuupi…! A je l’ se sutra ne ide u vrtić? Ne ide. Jeeeeee! Šta je danas bilo za ručak, pitam dok ti skidam patofne. Krompir pire, kažeš razočarano. Opet pire? Opet.