Kad intervju postane PR

Brankica Treskavica, novinarka

K

ada dugo radite u novinama, čitanje intervjua ili gledanje talk show emisija gotovo da izgubi svaku draž. Već dve-tri godine, čini mi se kao da – čast izuzecima – gledamo i slušamo klasičan PR- Kao da su ljudi platili dve-tri strane u novinama ili pola sata-sat na televiziji, pa se hvale do mile volje.

Toliki srećni brakovi, „male princeze“ koje će „roditelji podržati ma koje zanimanje odaberale“, toliko razvoda čiji je jedini uzrok gašenje emocija, a ne – daleko bilo – neko treći, toliko je onih koji su sami ne zato što nemaju sreće u ljubavi, već zbog toga što ne mogu da pronađu osobu koja će pratiti njihov tempo, tolike lepotice koje nikad nisu zavirile u ordinaciju plastičnog hirurga… Da nemam veze sa novinarstvom, sigurna sam, s vremena na vreme bi se zapitala – da li je moguće da je sve baš tako. Budući da sam ovaj posao radila još u prošlom veku, ne moram da se pitam, već znam da nije (uvek) tako.

E, sad, koliko često i u kojoj meri se ne govori ono što se misli, već što lepo zvuči – teško je izmeriti. Razmišljajući o tome, odlučila sam da pozovem neke od ličnosti, koje često daju intervjue, i da ih zamolim da mi kažu koliko su iskreni i to u procentima. Ja ih pitala, oni odgovorili, a vi donosite zaključke.

Bata Spasojević: Igrom slučaja, pozvala si me u trenutku dok čitam tekst o sebi, u kojem je samo polovina tačna. Takve stvari se sve češće dešavaju, naročito kad su u pitanju kratke forme, a za to je delom kriv tempo rada, jer zbog brzine mnogo toga ostaje nedorečeno, pa i pogrešno. Neretko problem predstavlja loša komunikacija osobe koja piše i o kojoj se piše. Kad je reč o intervjuima, situacija je bolja, ali i tu se dešavaju propusti. Nemam šta da izmišljam, već sam 100% iskren. Ukoliko mi se neko pitanje ne dopadne, neću odustati od iskrenosti, već od odgovora.

Sanja Marinković: Iskrena sam i više nego što bi trebalo. Jedino se trudim da, koliko je moguće, sačuvam ili bar lepo „upakujem“ detalje vezane za muža, dete, porodicu… Ako treba baš u procentima, onda je to 90%.

Ivana Stanković: Od početka karijere i prvih intervjua, pa sve do sada, moja iskrenost je 101%. I te kako umem da pričam i o starima koje meni ne idu u prilog. Na kraju krajeva, i kada sam pisala biografiju, bila sam u potpunosti iskrena – na svakoj strani. Ljudi su to osetili i, mislim, zato je knjiga i doživela veliki uspeh i prodata u 10.000 primeraka. Suština je da želim da budem voljena zbog onoga što jesam, a ne da izmišljam. Šta bi mi vredela i ljubav celog sveta, kad bih stvorila lažnu sliku o sebi?

Jelena Bačić Alimpić: Budući da sam veoma otvorena i iskrena u odnosu sa ljudima, što nije uvek dobro po mene, najčešće govorim istinu i kažem i više nego što bi trebalo. Što se intervjua tiče, situacija je vrlo slična. Možda ponekad samo nešto prećutim ili „uvijem u ružičastu oblandu“, tako da dolazimo do 97%

Budući da se svake nedelje nalazi u ulozi onoga koji pita i sluša odgovore, zanimalo me je da li veruje svojim sagovornicima:

– Uglavnom, mada umem da prepoznam neiskrenost. Tokom svih ovih godina, radeći intervjue sa raznim profilima ličnosti, čula sam svašta i nagledala se svega. Naučila sam da prepoznajem i „govor tela“, koji nam puno toga može reći o iskrenosti. Dešavalo se da prepoznam neiskrenost, ali nisam reagovala, pre svega zato što smatram da lepo vaspitanje podrazumeva da je vrlo teško nekome u oči reći: „Znam da lažeš“.