Love at first click

N

ema tu neke velike mudrosti. Stan se kupuje kad se u njega zaljubiš, rekla je Gaga. Kad uđeš i kad ti „klikne“ na prvu. To je to. Ako osetiš da bi tu mogla da živiš za sva vremena. Ako ti se svidi. Ne mora biti savršen, ni veliki, ni preterano napucan, ali ako ti legne na keca – tvoj je. Jesi li ti tako birala svoj, pitala sam. Jesam. Tako sam izabrala stan. Tako sam izabrala i muža.

Prodajem stan, pisalo je. Trosoban, salonac, svetao, održavan, minimalna ulaganja. Minimalna i cena. Hmmm, možda je to – to, pomislila sam i forvardovala Vladi mejl. Zovi, napisala sam mu. Zakaži nam gledanje za popodne.
To ništa ne valja, rekao je Vlada. Zašto? Toliki stan, za te pare, na takvoj lokaciji… – ili se neko dobro šali ili nešto opasno ne valja. Pesimisto, frknula sam. Stalno svemu tražiš manu. Zašto jednom u životu ne pokušaš da misliš pozitivno? Mislim ja pozitivno, ali sam samo realan. Realan, nerealan, zakaži nam da odemo da vidimo to posle posla.

Ponekad nije lako imati realnog muža. A moj je upravo takav – surovi realista. Jedva sam ga ubedila da uzmemo kredit, i sad kad smo sabrali dva i dva – ne možeš naći stan da valja. Ako je prizemlje – što je prizemlje, tu ima vlage. Nema vlage, kažem ja, da ima već bi se osetilo. Aaaaa, ne znaš ti, oni to samo zamažu, okreče, pa dok ne prodaju, a posle ima da gajimo pečurke po kući…. Onda, ako je potkrovlje – ni to ne valja. Zimi je hladno, leti vruće, a kad padne kiša – prokišnjava. Otkud znaš da prokišnjava, vidiš da je suvo. Suvo je sad, a pitaću te kad kreneš da poturaš lavore svuda po stanu. Kao i ja, i on traži idealno – ali moje idealno s njegovim nema veze. Bog i šeširdžija.

Jeste, priznajem, sviđaju mi se salonci, sviđaju mi se debeli zidovi, teška vrata, velika kupatila sa tučenim kadama, devojačke sobice i kaljeve peći. Eto, nešto mi lepo kad uđem u takav jedan stan, tačno mogu da se zamislim tamo. A opet, on bi novogradnju, on bi centralno, on bi spavaću sobu dva sa dva, tuš kabine, šankove, visoke stolice, spuštene plafone, halogenke, ludilo…

U pet smo stajali ispred prastare zgrade. Bauhaus stil, veliš – rugao mi se Vlada. Ovo nije bauhaus, ovo je bau-bau. Nemoj da si negativan, rekla sam i munula ga u pleksus. Čekaj da vidimo unutra. Uđosmo. Na moju nesreću, unutra je bilo još gore. Klasičan crime sceene. Trosoban, a zbudžen u pedesetdva kvadrata. Terasa adaptirana u kuhinju, kuhinja u sobu, soba u, kako rekoše – centralni salon. Prljavo, zapušteno, fuj, bljak. Sunca ima, al’ samo između sedam i sedam i dvadeset. Ovde ni Drakuli ne bi kliknulo na prvu. Želite li još jednom da pogledate, pita me agentica. Neka, hvala, dovoljno sam već videla.

U kolima sam ćutala kao zalivena. Koji je ovo put po redu da se primim na oglas, a onda kad odem da vidim – jad i čemer. Gde su ti idealni stanovi koji se prodaju u oglasima?!
Ne budi luda, teši me Gaga. Nema idealnih stanova. To su samo priče. Idealni su jedino u oglasima. Ako je lep, onda je na lošoj lokaciji. Ako je na dobroj lokaciji, onda je suviše mali. Ili nema uredne papire. Ili je na trinaestom spratu bez lifta. Dobri stanovi ne postoje. Nema tu mnogo mudrosti. Tako ti je… Znam, i sa muškarcima.