Sve po spisku

N

e bi bilo strašno da mi nije rekao da se spakujem u roku od dva sata. Ama, koja se još žena spakovala za dva sata? Ni da me evakuišu – ne bih uspela, a kamoli ovako – u mirnodopskim uslovima. Samo dva dana, rekao je. Ništa ti ne treba, u nedelju se vraćamo. Aha, rekla sam mu, moja dva dana i tvoja dva dana – nisu isto. Jer ti možeš u jednim gaćama i da odeš i da se vratiš (i da se kupaš), a ja ne mogu. Meni sve treba. Ako ti je lakše, napravi spisak, predložio je.

Priznajem – ima žena koje se stvarno spakuju za dva sata. Ja – ne. Jer, podučena iskustvom, pakovanje nekako uvek započnem sa ŠTA AKO… Šta ako bude gužva u putu? Bolje da spremim još dva tri sendviča više nego da budemo gladni (iako NIKO nije umro od pet sati nejela.). Šta ako nigde usput ne budemo mogli da kupimo vodu? Litar je malo. Barem dva, a…? A šta ako me zaboli glava…? Uvek me od klime zaboli. Bolje da ja imam aspirin u torbi. I kafetin. I brufen. Antibiotike, što da ne…? Nikad ne znaš šta može da te strefi. Daljina je to…

Ok, spisak. Četkica za zube – puta tri. I fotoaparat (koji je, naravno, zaboravio da podigne sa servisa.) Papirne i vlažne maramice i flaša soka, naočari za sunce, četka za kosu, sapun, bikini, brijači moji, brijači njegovi. Krema sa zaštitnim faktorom. Kantice, lopatice, dušek na naduvavanje. Tri velika peškira. Tri mala peškira. Frotir. Baterijska lampa, jer šta ako nestane struje? Tamo često nestane struje. Malo jastuče da Beba ima u kolima. Ćebence. I meda. Bez mede neće da zaspi ni pod razno. Posteljina. Otkud ja znam šta će da me dočeka? Šta ako bude prljavo i štrokavo…? Kreveti su to, ko zna ko je sve tu pre nas spavao… Spakovaću i domestos, pa šta bude. Mislim, znam ja da ima i tamo prodavnica, ali šta ako je daleko, što da pešačim po suncu kad mogu da ponesem od kuće? Sredstvo protiv komaraca, prošli put su nas unakazili. I krpu kuhinjsku, možda tamo nema. Lonče za kafu. Prošle godine nismo imali, pa sam morala da kupujem ono plastično kuvalo što se ušteka u struju. Kafa. Jer ona njihova – nije k’o naša. I šećer. I šolje. Ne mogu da pijem kafu iz nekih krnjavih šolja. Volim ovu moju.

Jesi mi spakovala onaj zeleni šorc, pita me muž. Nisam. Nisam još stigla do garderobe. A šta je ovo, pokazuje na dupke pun kofer. To je RAZNO. Higijena, peškiri, tako to. Tako to? Da, tako to. E, pa smanji malo to tvoje TAKO TO, ne vozim šleper. Aha, pomislim, sad ćemo se još i posvađati. Svaki put pred put – mi se posvađamo i to tako da mi presedne i to malo letovanja.

Da smanjim, gunđala sam. A kako da smanjim? I šta da smanjim? Manje od ovog ne može. Sve mi treba. Ama baš sve. A onda sam se setila. Četkica za zube – puta dva. Naočare za sunce – njemu i tako ne trebaju, nikad ih ne nosi. Papuče za plažu, broj 43 – koliko samo prostora to zauzima…? Maska za ronjenje? Pa ne mora baš svaki put da roni, nije delfin. Zeleni šorc – to nam tek nije potrebno, dva su mu sasvim dovoljna. I ove knjižurine što je spremio, kao da će tamo nešto da čita…?!

Vlado, rekla sam. Ja sam spremna. Možemo da krenemo. Jesi li i moje stvari spakovala? Jesam, dušo. Naravno. Spakovala sam ti – sve po spisku.