Reportaža: Terraneo fest, drugi dan

Piše: Žikica Milošević 

Festival Terraneo je sličan svim drugima, a upadljivo podesća na „maleni Exit“. Stejdževi se zovu „Aqua Stage“ ili „Terra Stage“, verovatno zato što je neki od njih bliži vodi, a drugi baš na suvom. Terraneo je tek drugi put domaćin celom svetu u jednoj pustari negde iza industrijske zone Šibenika, a pre plaže, koja se ranije koristila, valjda kao solana ili tako nešto. Sjajna prilika da se grad koji je nekad vrcao od života, turista i industrije vrati na mape bekpekera i muzikofila.

Jednom sam opisao jednoj drugarici Terraneo i slične festivale na moru kao pokušaje lokalnih vlasti da namame ljubitelje muzike da dođu na festival i ubeleže noćenja, ića i pića, a da posle možda i ostanu u gradu ili zemlji još koji dan duže. I eto, voila, odjednom imaš mladog čoveka koji je zbog The Ting Tingsa ili tako nekoga odabrao da letuje u Šibeniku i Hrvatskoj. Ako i ode posle u Trogir, Zadar ili Split, nema veze, dobro je i to. Ingeniozna zamisao, muzika sa brčkanjem. Rade to i Španci, i Italijani i Portugalci. Ne može tebi ekonomija posustati ako imaš ideju kako da iskoristiš resurs. Svaka čast Šibeniku. Posebno zbog svih nasmejanih prodavaca i prolaznika koji sa radošću dočejuju novosadski akcenat, kao i beogradski. Could life ever be sane again?

Aqua Stage, 8 uveče. Anna Calvi je novo čudo britanske female-pop scene. Italijanka poreklom (nisam našao drugačije tvrdnje), poprekog pogleda, pomalo nalik na mešavinu Amy Winehouse, Lane Del Rey i nekih žestokih devojaka gitarske scene, poput Siouxie iz The Bansheesa ili PJ Harvey, ona meša seksepil 30-gišnjakinje (da, prvi album izdala sa 28, i sad je taj album nominovan za sve moguće nagrade) sa tugom, nespokojem, žestinom i nežnošću žene-gitariste koja je potpuno ženstvena. Usto je i modna ikona, i Gucci se lomi da je odene. Opasna, emotivna, virtuoz na gitari, prelepa. Odličan putokaz za sve devojke kada ih neko pita „šta želiš da postaneš?“. Postani Anna Calvi. Ona nije odustala, a mi smo oduševljeni.

Odmah potom, The Ting Tings, možda i vrhunac večeri i celog festivala. Kad ti festival počne vrlo jakom svirkom, kao Exit što je počeo sa Duran Duran, nemaš druge nego da do kraja budeš sa osmehom od uva do uva i pun dobrog vajba. Katie White. Pevačica. Moj lični favorit. Napisao sam status na Facebooku, „Katie White, one day I will marry you!“. Kakva promena paradigme seksualnosti, kakav kopernikanski obrt! Devojka sa izrazito belim tenom, iz Mančestera, sa bledim, bledim butinama na koje je natakla šorts iz 1975. sa socijalističkih časova fizičkog (sada jako vintage i hipsterski i trendi, da), sa plavom kosom ispod koje viti crna (vezana u rep), Katie je skakala, prašila gitaru i pevala polu-punk, polu srećne pesme savršenog popa, pomalo isprekidane. Pratio ju je jedan bubnjar, potpuno nalik na The White Stripes. Gitaristkinja koja peva i bubnjar koji peva. I onda svi poskaču da sviraju sintizajzere. Katie ruši mikrofone. Ima pomoćnika koji pomaže da se mikrofoni postave na svoje mesto. Skida joj gitaru sa leđa, kao gaćice, nadole, i ona se izmigolji iz gitare koja ostane poluzgažena na patosu i nastavlja da skače i peva. „Veselje lijte iz tela u telo!“, rekao je Majakovski onomad. E, ovo veselje se lije iz tela u telo. Iz njenog u naša. Kad pomislim na armije dosadnih, nakvarcovanih lokalnih i svetskih lepotica koje misle da je to seksepil, smuči mi se. Setim se da je ovo civilizacijski iskorak. Katie je seksi uprkos svim trendovima solarijuma i Kim Kardashian, a njena muzika je odlična i da je ne gledaš. Da, ima velike grudi, čini mi se, koje skakuću ispod preširoke majice. Zašto spominjem ovo? Pa nije ih utegla i izbacila. Jedva da možeš da provališ. Sjajno. Could life ever be sane again?

Friendly Fires su zvezde večeri, na neki način, pravi hipsterski savremeni britanski bend koji zna da umiksuje stil, veselje, probleme kišnog ostrva i izgubljene ljubavi sa maštanjem kako će surfovati na havajskom vazduhu. The next big thing. Ili su već postali big thing? Sjajno je što živimo u vremenu kada su Friendly Fires popularni i u vremenu u kome oni MOGU da postanu popularni.

The Thievery Corporation su privukli najviše ljudi. Zanimljiv miks svega, fank i svetski bit. To sve teče. Izlaze pevači i menjaju se. Jedna peva na riodežaneirskom brazilskom, poziva nas da plešemo uz pun mesec. Ode. Dolazi druga, engleski. Ode. Dolaze dva Jamajkanca sa dredovima i obučeni kao mešavine makroa i britanskih vojnika iz 1812. I tako u krug. Odlično. Not really my cup of tea, ali stvarno dobro. Future Islands i DJ setovi završavaju plesnim ritmovima veče. Ovi prvi su synth-pop bend, a to je sad trendi. Žalosno je što u nekom periodu NIJE bilo trendi.

I još jedna stvar: obraćam se vama, drage čitateljke. Pišem drugaru: „Ej, nije do nas. Do devojaka je. Ovde su sve Zagrepčanke i Ljubljančanke takve da ti se nasmeju u prolazu, da započnu razgovor, flert, ili ništa, samo razgovor. Ne misle da to što su nasmejale nepoznatom znači poziv na seks.“ Ne misle da si gej zato što imaš običnu firzuru i odevanje a ne trudiš se da ličiš na mafijaša ili ratnog zločinca. Zapravo, nismo mi ni jadni ni ružni. Jednostavno, gordost i predrasuda. Ovo je kritika za vas, drage moje. A sada kritika za nas. Pre mesec dana sam se šetao Novim Sadom, dva dana pred Exit. I primetio sam da devojke puno gledaju. Pomislio sam da ne haluciniram? Ipak je ovo Novi Sad, Srbija. Ovde su devojke „nedostižne“ i hladne. A onda sam se setio. Misle da sam stranac! To me je ražalostilo. Znači da su muškarci Srbije toliko gluposti uradili u svojim prilazima devojkama da one jedva čekaju da neki Brit dođe u Novi Sad da bi one bile normalne. Žao mi je što smo to uradili. Kritika za muškarce. Kao i uvek, istina ima dve strane.

Dopada mi se vazduh Terranea.

Foto: Walter Sirotić, Nikola Zelmanović, Tomislav Sporiš, Zvonimir Ferina

*Nastavak reportaže iz Šibenika tokom naredna tri dana trajanja Terraneo festivala pratite na našem portalu 

Zahvaljujemo se autoprevozniku “Lasta” na realizaciji reportaže. www.lasta.rs