Putnici za Bombaj… Peron PMS

Š

to si nervozna,“ pitao me je. „Nisam.“ „Jesi.“ „Nisam nervoznaaaa!“ „Sad bi i da se svađaš…?“ „Ne svađam se.“ „Stvarno nisi normalna.“

A-ha! Nisam normalna? Neka si ti normalan. Neuravnotežena si. Da, da, znam, samo ti pričaj – luda, neuravnotežena, nenormalna, opičena… Ima li još, da čujem…? Gde ćeš..? Stani malo… Kakva teretana…? Daaaa, krenulo se u teretanu, da se malo nabace mišići, treba šarmirati sve one žene po firmi. Kako koje…? Znaš ti koje. Ma, daaaaa, ja umišljam. Sve ja umišljam. I ona Vesna što te zvala pre neko veče – jesam li i nju izmislila…? Sestra od strica…? Koliko sestara ti imaš, mislim, dve tri gore dole…? I kome sam spremala ovu večeru? Tancam od podne u kuhinji a on ode… Ne, neću da jedem sama. Da sam htela da jedem sama, otišla bi’ na burek preko puta. I to mi je hvala. Neka, neka, tako mi i treba. Kad sam glupa. Ne, ne, samo ti idi. Nemoj da ti zbog mene propadne termin… Ovako je bolje… meni će više da ostane. I sve ću sama da pojedem, znaš?

Gago, razvodim se, ne mogu više. On mene ne voli. Znam da me ne voli. Da me voli, ne bi otišao. Ne, ne umišljam. Ti si ista kao on. Ni ti mi ne veruješ. Otišao. Kako gde? U teretanu. Znam da će se vratiti. Što se mene tiče, i ne mora. Znaš li koliko mi je trebalo da zbarim mamu da pričuva Bebu, a njemu je preči trening od mene. Uopšte nisam ljubomorna. Nisam. Igra se mojim osećanjima. Čekaj, stigla mi je poruka…. ON je. Šta kaže? Ništa, pita me da prošetamo posle. Gde bi da me šeta? Oko zgrade? Stani, samo da mu odgovorim. Može, ako ćeš da me vodiš na kesten pire i bozu. Mislim, moraće malo da se potrudi ako misli da pređem preko svega. Kako čega? Pa svega. Ja sam žena – zanemarena i uznemirena. Usplahirena…? Nisam, što?

Posle pola sata, poslala sam mu sms. „Neću da šetam,“ rekla sam. „Zašto sad nećeš?“ „Eto zato. Neću. Nemam šta da obučem.“ „Pa idemo samo do Bombaja na bozu, šta ima da se cifraš?“ „Ti to ne razumeš. Uostalom, boli me glava. Da si pravi muž, do sad bi već bio kod kuće, i to s duplim sladoledom iz Meka. S prelivom od karamele.“

„Žurio sam koliko sam mogao,“ rekao je. „Malo se istopio,“ dodao je i pružio mi sladoled u znak pomirenja. „Neću,“ rekla sam. „Kako sad nećeš?“ „Ne mogu. Donela mi Nada krempite. Da sam tebe čekala – skapala bih. Ne, ne, meni ne moraš da se pravdaš. Uopšte ne plačem. Super sam. A kad me već pitaš – znaš li čega sam se setila? Ništa mi nisi kupio za godišnjicu. Znam da nije još, ali da si hteo da mi kupiš, do sad bi već kupio. I nikad mi ništa ne kupuješ. Daaa… dobila sam onaj ušlogirani buket. Dali ti popust u cvećari, misliš da ne znam…? I odma’ da si izbrisao broj od one Vesne, da ga ja ne izbrišem…! Uh, što me otkide glava…?! Ne foliram, majke mi, nije mi dobro.“

„Jeste li imali kakve simptome,“ pitala me dežurna sestra. „Malo je uznemi…“ – zaustio je Vlada. „Nisam. Nisam imala ama baš nikakvih simptoma. Sve je bilo normalno, a onda mi je, odjednom, pozlilo.“

„Na šta se žali pacijent,“ upitao je lekar koji se slučajno zatekao u ordinaciji. „Na mene,“ rekao je Vlada. „Ja sam za sve kriv. Uglavnom.“ „Osim toga? Mučnina, glavobolja, razdražljivost, epizode plača, napadi gladi…?“ „Onako…“ „Jeste li pojeli nešto pokvareno, možda? Pokušajte da se setite šta ste sve pojeli.“ „Hmmmm… Dve punjene paprike, malo pavlake, parče hleba s nutelom, čašu piva, ali sasvim malu… onda komadić čajne, edamer, Nadine krempite, onda opet jednu papriku, samo bez pavlake, dva reda milke sa celim lešnicima, i sladoled… Da nije od sladoleda, bio se otopio…?!“ „Da nije od pe-em-esa, upita doktor.“

„On će mene da uči šta je pe-em-es,“ siktala sam, dok se Vlada iz sve snage trudio da me strpa u kola. „Mogla sam i da umrem, a oni samo kažu ‘na nervnoj bazi’… Sram ga bilo! On mi zna šta je peemes?! ON..?! Skreni ovde levo, molim te. Kako što… Mislila sam samo da svratimo do Bombaja načas…“