LJUBAVNA PRIČA: Miris šume vratio me je kući

Sticajem srećnih okolnosti, ali i napornim radom, uspela sam da se probijem na estradu. U trenutku kada su sve oči bile uprte u mene, postala sam svesna činjenice šta zapravo želim: nije to bila ni slava ni glamur, trebala mi je sigurna luka i ljubav čoveka u koga sam stekla poverenje

Živela sam u prelepom mestu u šumovitoj Fruškoj Gori. Posle osnovne škole završila sam srednju u Novom Sadu pa, kako nije bilo posla, prijavila sam se na Biro za zapošljavanje i čekala. Da mi vreme ne bi uludo prolazilo, stalno sam pomalo radila „na crno“. Moja prijateljica Marina, koja me je čula kako pevušim dok radim, predložila mi je da se prijavim na neki konkurs za mlade, talentovane pevače.
– Ko zna, možda će ti se posrećiti, Kosara! – ubeđivala me je. – Lepa si, a i to se „računa“…
Nema uspeha na estradi bez dugih nogu, zgodnog tela i lepog lica, kažem ti!
– A glas? – nasmejala sam se.
– Pa, poželjan je dobar glas ali to nije najvažnije! – nije se predavala Marina. – Predlažem ti da pokušaš, da odeš sledeće nedelje na tu audiciju za pevače početnike, pa šta ti Bog da! Ništa nećeš izgubiti.

Pošto mi je svakodnevno „ispirala mozak“ istom pričom, na kraju sam pristala da je poslušam, više da bih je skinula s vrata nego što sam zaista verovala da ću uspeti.
Uvežbala sam dve pesme i učinilo mi se da ne zvučim loše.
Na audiciji je bila gužva, više od stotinu mladih ljudi došlo je da se oproba. Posle prvog kruga ostalo je nas desetak u užem izboru a na kraju sam bila druga, što se smatralo velikim uspehom.
Marina je bila srećnija od mene.
– Odškrinula si vrata uspeha! Pazi šta ti kažem, jednog dana ćeš biti bogata i slavna!
Smejala sam se njenoj dobrodušnoj naivnosti.
Sutradan sam sve ispričala mami i tati.
– Slušaj, Kosara, ionako ništa ne radiš – oprezno je počela mama pošto me je saslušala. – Ako misliš da ćeš pevanjem moći nešto da zaradiš, pokušaj. äteta je da ne iskoristiš ukazanu priliku. Uostalom, vremena imaš, ko zna kad ćeš naći stalni posao…

Preseljenje u Beograd

Da bih pokušala da se probijem, bilo je neophodno da se preselim u Beograd jer se tamo sve dešava. Na sreću, mamina neudata sestra živela je u prestonici, pa je bilo rešeno pitanje mog smeštaja.
– Drago mi je što si odlučila da pokušaš, Kosara! – rekla mi je tetka kad sam se doselila u njen stan. – U početku će ti biti teško ali ćeš se vremenom priviknuti…
Već sledećeg dana otišla sam u muzičku kuću koja je organizovala takmičenje za mlade talente. Jedva su me se setili. Nisu me dočekali raširenih ruku, zamajavali su me, zakazivali i otkazivali sastanke… Na sreću, nisam se nadala brzom uspehu pa nisam patila zbog toga mada sam bila pomalo razočarana.
Prošla su dva meseca pre nego što me je primio muzički direktor jedne poznate produkcijske kuće, u čijem je društvu bio mlađi čovek.
– Mene znate a ovo je Radosav, perspektivni kompozitor i pisac tekstova, koji radi za nas i za koga će se tek čuti! – predstavio mi je direktor mladića.
– Velimir preteruje, kao i obično – nasmejao se mladi čovek pružajući mi ruku.
Lice mu je bilo preplanulo od sunca, a osmehivao se očigledno želeći da me ohrabri. Čak je delovao pomalo stidljivo, pogled mu je bio iskren i prijateljski. Već sam znala za njega, slušala sam neke njegove pesme i dopadale su mi se jer su bile ritmične, privlačne i jednostavne.
– Gospođice, želimo da vas čujemo a posle toga sve će biti jasno – rekao je Velimir. – Otpevajte nam nešto da ne gubimo vreme. äta ste pripremili?
Kad sam mu rekla koju sam pesmu izabrala, pogledao je Radosava.
– To je jedna od prvih pesama koje si komponovao, zar ne?
– Da – potvrdi mladi kompozitor. – Prilično je teška za pevanje. Izvolite, da čujemo – okrenuo se meni.
Uzela sam gitaru pokušavajući da se smirim. Trudila sam se da ne mislim ni na šta drugo osim na tekst i melodiju. Obojica su nepomično sedeli slušajući me.
Kad sam završila, očekivala sam komentar ali me je Radosav zamolio da otpevam još nešto. Učinila sam to jer sam uvežbala još tri pesme. Ništa nisu govorili pa sam se zbunjeno meškoljila.
Onda je Radosav ustao, pružio je ruku i čestitao mi.
– Bravo, Kosara! Imate lep glas i pevate veoma osećajno.
– Nemojte da se uobrazite, treba još mnogo da učite ali zaista je dobro zvučalo – saglasio se Velimir. – Snimak će preslušati vlasnik firme pa ćemo znati konačnu odluku. Radosav i ja samo iznosimo mišljenje, vlasnik o svemu odlučuje – objasnio je.
Bila sam zbunjena i uznemirena. Nije mi se popravilo raspoloženje ni kad mi je Velimir rekao da mu telefoniram za sedam dana.
Pozdravila sam ih i žurno sam izašla. Uzbuđenje i uznemirenost učinili su me nespretnom i zapela sam. Svakako bih pala da me nije prihvatila nečija čvrsta ruka.
– Kuda tako žurite?
Podigla sam glavu zagledavši se u nasmešeno lice i u, kao nebo plave, oči mladog kompozitora Radosava.
– Imam neke obaveze… – promucala sam.
– Na drugoj strani ulice je prijatan kafić. Zar ne biste mogli nešto da popijete sa mnom?
– Ne, hvala… Čekaju me… Kasnim… – porumenela sam plašeći se da će primetiti da lažem.
– Onda je to dobar razlog da vas odvezem tamo kuda žurite! – i dalje se osmehivao.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da pristanem.
– Zaista imate prijatan glas – rekao mi je kad je zaustavio automobil pred zgradom u kojoj je živela moja tetka.
– Hvala vam. Mada, ne verujem da je to dovoljno za uspeh… – ovoga puta bila sam iskrena.
Zainteresovano me je pogledao.
– Tako mlada a takav pesimista!
– Samo sam realna – nespretno sam se branila. – Dugo se pripremam, vežbam, idem na audicije…
– Koliko je to „dugo“? – prekinuo me je.
– Četiri meseca.
Tiho se nasmejao ali u njegovom smehu nije bilo podrugljivosti.
– Nasmejao sam se jer vi za to kažete „dugo“ – objasnio mi je kad sam ga prekorno pogledala. – Vidite, meni je trideset godina, od toga osam aktivno komponujem a tek sam se nedavno izdvojio iz mnoštva nepoznatih kompozitora za koje se nikada neće čuti. A vi… četiri meseca! Inače, potrebna vam je pesma „po meri“, napisana samo za vas, tada biste zablistali i pokazali koliko zaista vredite. Poznajem mnogo pevača ali nikada nisam sreo nekoga sa vašim senzibilitetom. Velimir deli moje mišljenje, već mi je to rekao.
– Hvala vam, Radosave – zbunjeno sam promucala.
– Zahvalite mi se tako što ćete mi, pre nego što izađete iz automobila, obećati da ćemo se ponovo videti.
– Pozovite me sutra. Daću vam broj…

Bez poljupca na rastanku

Sledeće večeri zajedno smo otišli na koncert naše poznate folk pevačice. Iza pozornice, tokom pauze, Radosav me je upoznao sa mnogim pevačima i pevačicama koje sam dotad znala samo sa televizijskih ekrana.
– Zapamtite šta sam vam rekao: za samo šest meseci doći ćete na koncert ove plavokose devojke, naravno ako budete uspeli da kupite kartu! – govorio je Radosav a ja sam u neprilici crvenela ne znajući kuda da pogledam.
Pored Radosava sam se osećala bezbednom, gotovo srećnom. Prijalo mi je interesovanje koje je tako očigledno pokazivao za mene. Odlučila sam da pokušam da ga isprovociram da mi kaže i ono što još nije izgovorio.
– Kad pomislim da ste ovo veče mogli da provedete sa nekom poznatom pevačicom, a sve vas tako čežnjivo gledaju… Grize me savest zbog toga, Radosave…
Odmah je progutao udicu.
– Ali, meni je lepo s vama! Sasvim se razlikujete od svih mladih žena koje poznajem. Žene iz naše profesije misle samo na to kako da postignu uspeh na estradi i za to su spremne da žrtvuju sve. Međutim, vi uopšte ne pokušavate da iskoristite svoju lepotu i šarm. Još nešto mi se kod vas dopada ali to ću vam reći drugom prilikom. Biće drugih prilika, zar ne?
– Ne znam – iskreno sam rekla. – U poslednje vreme dogodilo mi se toliko toga da o svemu moram da razmislim.
Delovao je razočarano ali nisam bila sigurna da li glumi.
– Nazovite me do nedelje – rekla sam mu kad smo se te večeri rastajali pred tetkinom zgradom.
Na rastanku nije pokušao da me poljubi. Nisam znala šta da mislim o tome.
Narednih nekoliko dana neprestano sam sebi postavljala pitanja u uzaludnoj potrazi za odgovorima. Znala sam da se dopadam Radosavu ali nisam bila sigurna da li želi samo prolaznu avanturu ili su njegova osećanja prema meni dublja.
Dok sam mislila na Radosava, osećala sam prijatno uzbuđenje. Da li je to ljubav, pitala sam se. Ili samo njen nagoveštaj? Moje iskustvo bilo je sasvim skromno ali sam bila sigurna da nikad ranije, ni prema jednom muškarcu, nisam osećala ništa slično.
Ipak, nisam zaboravila posao. Odredila sam sebi rok od godinu dana da nešto postignem.
Ako ne uspem, primiću to sportski, vratiću se tamo odakle sam došla.
Iz muzičke kuće u kojoj sam upoznala Radosava javili su mi da je vlasnik zadovoljan snimkom i da mi nudi šestomesečni ugovor. To je podrazumevalo da će firma voditi brigu o tekstovima mojih pesama, o kompozitorima, čak i o načinu na koji ću se šminkati, o frizuri, boji laka za nokte, oblačenju… To su zvali stajling.
Telefonirala sam Radosavu, on je to već znao.
Čim je došao, rekao mi je da je napisao pesmu za mene i da je počeo da komponuje melodiju.
– Biće to pravih hit! – ubeđivao me je.
Otišli smo na ručak, a već sledećeg dana doneo mi je pesmu. Zvala se „Miris šume“ i veoma su mi se dopale i reči i melodija koju mi je odsvirao na gitari.

Naporan rad u studiju

Narednih dana pripremio mi je još tri pesme i počeo je naporan rad. Gotovo dva meseca radila sam po desetak sati dnevno. Radosav je bio perfekcionista, nikad nije bio zadovoljan, uvek je tvrdio da može bolje. Inače, on je dirigovao velikim orkestrom od pedeset članova koji je bio angažovan kao muzička pratnja.
– Ne mogu više, Radosave! – kukala sam ali se on na to nije obazirao.
– Još malo, samo još malo i sve će biti kako treba – govorio mi je. – Hajde, odmori se pet minuta pa ćemo nastaviti.
I onda sve ispočetka…
Najzad je došao dan snimanja. Kad sam tog prepodneva ušla u studio, zaglušila me je buka koju je stvarao pedesetočlani orkestar štimujući instrumente. Mislila sam da moji prenapregnuti živci to neće izdržati i htela sam odmah da se okrenem i da pobegnem ali me je Radosav čvrsto uhvatio za ruku kao da zna šta mi se mota po glavi.
– Nemoj da budeš nervozna, Kosara, sve će biti u redu, toliko smo vežbali… – umirivao me je.
Sve je bilo besprekorno organizovano i svi su zapravo bili zadovoljni učinkom.
– Sledećeg dana snimaćemo spot! – podsetio me je Radosav upravo kad sam pomislila da je sve konačno završeno. – To će biti lakše jer nećeš pevati, samo ćeš otvarati usta.
Kad je narednih dana i to urađeno, zaista sam odahnula. Ništa više nisam mogla da učinim, sada je sve bilo u rukama drugih, pre svega stručnjaka za reklamu.
Moj CD pojavio se u prodaji nekoliko dana kasnije. Istovremeno je moj spot počeo da se emituju na programima nekoliko televizijskih stanica.
Mogla sam da se odmaram samo nekoliko dana a onda su me se dočepali reklamni stručnjaci i počeo je moj hod po mukama.
– To je cena slave, Kosara! – objasnio mi je vlasnik muzičke kuće.
Tih dana nisam viđala Radosava. Zvala sam ga na mobilni ali je stalno bio nedostupan. Davala sam intervjue za televiziju, radio i novine, po ceo dan provodila sam u razgovorima, večeri na promocijama, potpisivala sam svoje albume, fotografisala se sa fanovima…
Uspeh je bio munjevit i fantastičan, reklamna kampanja izvanredno vođena, a sopstveno lice posmatralo me je sa zidova, reklamnih panoa, bliborda, iz izloga, sa stranica dnevnih novina i ilustrovanih časopisa, sa TV ekrana…

Postala sam zvezda

Prvi tiraž brzo je rasprodat pa su odštampani novi primerci. Poslovni menadžer i vlasnik firme zadovoljno su trljali ruke. Preselili su me u veliki stan, dodeljena su mi dvojica telohranitelja i lični menadžer. Postala sam zvezda.
Ispunio se moj san.
Sve je to bilo divno ali nisam bila srećna. To više nije bio život. Svaki minut bio mi je isplaniran, ludački tempo brzo me je uništavao. Popuštala sam, osećala sam da neću moći još dugo.
Jedne večeri na nekom koktelu priređenom u moju čast, neočekivano se pojavio Radosav. Oko njega se tisklo mnoštvo mladih i zgodnih pevačica pokušavajući da ga nagovore da sa njima sarađuje. Mahnula sam mu, a on se jedva izvukao iz obruča obožavateljki spremnih na sve samo da ga zadrže.
– Dobro veče – pozdravio me je. – ČČini mi se da su se ostvarile sve tvoje želje! Slavna si a bićeš i bogata.
– Oh, Radosave, želim da razgovaram s tobom, ali ne ovde!
– Ovo je prijem u tvoju čast! Ne možeš da odeš! – upozorio me je.
– Ko kaže? Jesam li ja zvezda? A zvezde uvek rade šta hoće. Hajde, vodi me pre nego što počnem da vrištim! – uhvatila sam ga za ruku.
Oklevao je za trenutak a zatim me je povukao prema izlazu koristeći laktove da prokrči prolaz. Začuđeno su nas gledali, menadžer mi je mahao a ja sam se pretvarala da ga ne vidim. Telohraniteljima sam dala znak da me ne prate.
Radosav me je odvezao u lokal van Beograda, daleko do gradske buke. Kad sam ga pogledala, primetila sam da mu preplanulo lice sija od zadovoljstva.
– Kosara, draga moja, sve je onako kako treba da bude! Već pišem nove pesme za tebe. Ponovo ćemo raditi zajedno…
∆utala sam neko vreme pokušavajući da smislim najbolji način da mu kažem ono što sam odlučila.
– Ne mogu ti reći koliko si mi prethodnih nedelja nedostajao, Radosave. Da, mislim da te volim, u stvari, sigurna sam u to… Nešto želim da ti kažem ali ne znam kako da ti objasnim… Moja odluka je konačna. Radosave, sve napuštam…
Trgnuo se zapanjeno me pogledavši.
– Molim? äta napuštaš, Kosara?
– Sve, Radosave… Sve… Beograd, pevanje, šou-biznis, estradu, koncerte, spotove… Sad mi je konačno jasno da nisam stvorena za ovo. Tvoja pesma otkrila mi je moje prave želje. Želim jednostavan život daleko od grada, život u prirodi, treba mi da ponovo osetim miris šume. Moja kuća je na obronku šume, na proplanku punom cveća koje opojno i nezaboravno miriše…
Zanela sam se, oči su mi bile pune suza. Radosav me je prvo dugo i pažljivo posmatrao a zatim me je uhvatio za ruku.
– äta misliš, zašto sam napisao „Miris šume“? Zbog tebe, ti si me inspirisala upravo dok si mi pričala o svojoj kući na Fruškoj gori… Volim te od prvog dana, od prvog trenutka kad sam te sreo… Ako me voliš, ni trenutka nećemo oklevati… Ostavićemo i Beograd, i estradu i uspeh, ni meni to ništa ne znači… Kupićemo kuću na Fruškoj gori, otići ćemo tamo da živimo, da se svakog jutra budimo uz miris šume, najdraža moja. Hoćeš li da se udaš za mene?
To zaista nisam očekivala. Za trenutak sam bila zbunjena a onda sam u mašti videla budućnost, videla sam Radosava i mene daleko od Beograda, smirene, spokojne i srećne. I – bacila sam mu se u zagrljaj.