Parkinsone, čitaj mi malo

Z

naš li da su muškarci koji čitaju – bolji ljubavnici, upitala je Gaga. Stvarno? Stvarno, radili su istraživanje i ispostavilo se da jesu. Koga su istraživali, pitam. Njih lično? Ako su ih pitali ’’da li ste bolji ljubavnici otkako čitate knjige’’, onda se to ne računa. Naravno da će reći da jesu. Muškarci su to. Pa ne znam, reče Gaga, valjda su pitali njihove žene, ljubavnice… A kakav je tvoj? Sestro slatka, šta da ti pričam – kakav će biti kad se ni školske lektire ne seća..?

I stvarno, to neko istraživanje je pokazalo je da su muškarci koji slobodno vreme provode uz knjigu romantičniji, imaju više razumevanja za žene, maštovitiji su i nežniji. S druge strane, pisalo je, oni koji ne vole knjige i retko čitaju, ne cene romantiku i ne trude se previše da razumeju svoje partnerke. Tačno, pomislila sam. Kakvu romantiku mogu da očekujem od čoveka kome je omiljeni lik iz literature – Zagor Te Nej?

Ne znam zašto – ali moj muž stvarno ne voli da čita. Dok se ja davim u knjigama, on to smatra čistim gubljenjem vremena. Poslednje štivo koje je pročitao, ako se ne varam, bio je Svet kompjutera. Posle toga ništa. Ako ne računam uputstvo za najnoviji Samsung Galaxy, mislim, pozamašna knjižica, ali i tu je preskakao stranice. I svih mi bubnjeva Darkvuda, uhvatim ga ponekad da čita i teletekst, ali mislim da se to ne važi.

Kako možeš da ne čitaš, upitala sam ga. A šta da čitam, te tvoje ljubavne romane? Nisu to uvek ljubavni romani, branila sam se. Ima tu i pametnog štiva, čovek nauči nešto, ako ništa drugo, fokusiraš se na nešto drugo, malo se odlepiš od svakodnevice. Nema potrebe, rekao je. Meni je moja svakodnevica skroz ok. Uostalom, čitao sam kad sam bio mali, Alana Forda, Tex Wilera, Zagora, Komandanta Marka…

Moraš da ga nateraš da čita, predložila je Gaga. Kako..? Ne znam ni ja, čitaj mu naglas, uveče u krevetu. Da li si normalna, malo mi je što čitam Bebi, sad i mužu da čitam…? Zašto da ne, priča je priča. Ako je zanimljiva – zainteresovaće ga, pa će i sam uzeti da čita.

Znaš li da su muškarci koji čitaju, bolji ljubavnici – upitala sam ga. Je l’…- upitao je prezrivo. Pa dobro, ako ti ja ne valjam, ti nađi sebi nekog profesora, nekog načitanog, pa uveče lepo u krevetu, knjigu ti, knjigu on… Što se odmah ljutiš, nisam tako mislila. Nego KAKO si mislila? Mislila sam da bi i ti mogao s vremena na vreme nešto da pročitaš. ZAŠTO, upitao je, da ti nisam glup, ovako…? Nisam to rekla, samo sam mislila da bi, tu i tamo, mogao da pročitaš knjigu. ZAŠTO, ponovio je? Pa, ne znam, pročitam ja, pa dam tebi, i posle pričamo o tome šta smo pročitali. A ZAŠTO..? Zašto… pa zato što to može da bude interesantno, ne znam ni ja, ti nađeš neki deo koji ti se dopada pa onda diskutujemo o tome. Diskutujemo o tome…? Misliš da nemamo pamentnija posla nego da diskutujemo, rekao je i zavukao se pod jorgan. Daaaaj, pusti me, nemooooj,… čekaj da čuješ ovo, rekla sam i dohvatila Moju omiljenu suprugu sa police. Toni Parsons, lepa knjižica, muškarac pisao, nije jedan od onih mojih ženskih ljubavnih romana, na koje Vlada inače pravi face kao da ga teram da pojede pun tanjir kaše od barene šargarepe.

’’… Sid i ja bili smo sami kod kuće.’’- čitala sam naglas.’’ Bili su to oni retki trenuci mira koji se spuste na kuće u kojima je stalno gužva i galama. ’’ Je l’ ti se sviđa, upitala sam ga. Aha, rekao je što je značilo da treba da nastavim da čitam, iako su mi se usta polako sušila. ’’Trenuci kada odjednom shvatite da imate vremena, da je kuća tiha i da su deca negde drugde…’’

… I šta misliš, upitala sam ga na kraju. Stavio je prst na čelo, napravio jednu od onih svojih faca kao kad razmišlja o nečemu jako važnom. ’’Pa ne znam…’’ rekao je na kraju. ‘’… i nije loš, taj tvoj PARKINSON.’’