Poštar uvek zvoni dva puta

Š

ećer pet posto, ulje dvadeset posto, mleko četiri posto, pedeve dvadeset, grejanje… Znači, toliko je sve poskupelo da više ne uspevam da se saberem. Svaki put kad uđem u radnju – druga cena! Pa ovo stvarno više nema smisla, jadala mi se Gaga. A crkla bi da je nisi kupila…? – pitam. Koga…? Suknju. A, tooo…. pa morala sam, kad mi je žena čuvala ispod tezge nedelju dana, kako sad da je ispalim…? Super mi stoji, je l’ da…? Nego, Dudili, je l’ imaš malo parica na zajam, do plate…? Može, al’ da daš suknju pod hipoteku.

Stvarno, Gago, kažem joj, ova kriza udara li udara. Više ni sama ne znam koliko dugo stežem kaiš, kombinujem ovako, onako – ne ide. Kupovna (ne)moć mi je na nuli. Ma, i ispod nule. Plata – sitnica, tek da izguram do petnaestog. Posle, žickam od Vlade, mame, ispisujem čekove, uvaljujem se u minus… I znaš šta – već mi je zlo. Znam, kaže Gaga. Ali šta nam je činiti…? Ne znam, neko rešenje mora da postoji.

Popodne sam svratila kod mojih. (i nije neko rešenje, znam…) Mama je, biće, primila penziju. “Jesi gladna, upita me još s vrata. Ima graška, da ti podgrejem…? Mislila sam da skoknem do radnje, ali, evo čekam poštara, nikako ga nema…“ Znači, svi čekamo poštara…? Pa, super.

Mama, pitala sam je, kako uspevaš da uštediš? Mislim, ti i tata, dve male penzije, pa opet nikad nisi rekla da nemaš, nikad se ne žališ, a ja i Vlada ne možemo da sastavimo kraj s krajem. Na koju ti foru uspeva? Kladim se da sad imaš bar pet flaša ulja u šteku. Deset, priznade mama. Deset…?! – zgranuh se. Pa ti si pravi crnoberzijanac! Šta će ti deset litara ulja? Vladi i meni to traje barem godinu dana. Pa, eto, nek’ ima – reče mama i slegnu ramenima. Jače je od nje, stari je to hrčak. Skuplja ta sve i svašta, i nema kod nje bacanja, jer – nikad se ne zna… Stari hleb je za prezle. Peteljke od višanja su dobre za čaj. Domaći sapun uklanja fleke k’o rukom… Ta u životu nije uključila mašinu po skupoj struji. Moraš da probaš moj ajvar, nudi me mama. I domaći hleb sam mesila, vidi ga, mekan k’o duša… Napomeni me da ti spremim džem od šljiva, Beba voli…

Eto, počeću da mesim hleb, rekla sam Gagi. Jeftiniji je od kupovnog. A i zdraviji. Tako bar znam šta jedem. Au, silno ćeš da uštediš, brecnu se Gaga. Mani me, molim te, mešenja… Nisi luda, još ti samo to u životu fali – da mesiš hleb svaki dan, nemaš pametnija posla nego da prljaš kuću zvog vekne hleba?! Kad bolje razmislim – i u pravu je. Ne moram da mesim, da bih uštedela. Ali, prestaću da koristim šećer. Ni ulje neću da trošim, samo po malo, ako baš mora. Ionako svi apeluju da izbacimo slatkiše i masti iz ishrane. Grejaćemo samo jednu sobu, bojler ćemo da uključijemo na keca, ići ću pešice na posao, sama ću štrikati šalove, rukavice… Mislim, stvarno ne znam šta više da smislim!?

Mani se ćorava posla, reče Vlada. Što ne daš na mostu, daćeš na ćupriji. Ali… Ali ja stvarno više ne umem da se skrpim s parama. Ja, ja… ja sam sedela danas kod mame tri i po sata, sve sam se nadala – doći će taj poštar. Pa, dočeka li ga na kraju? Nisam, što je najgore. Ali barem smo dobili teglu džema, domaćeg. Dobro, i to je nešto, obradova se moj muž. Vlado, ti si stvarno grozan, neporavljiv optimista! Što, šta fali džemu od šljiva…? Ako mu ništa ne fali, ti onda ručaj džema i ‘leba, a ja odo’ kod mame. Da ako stignem pre poštara.

Setila sam se! Sangejzing, reče Gaga i pljesnu rukama. To je super stvar, samo da se raspitam ima li gde kakav kurs. Sangejzing…? Pa, da – krenu da objašnjava. To ti je ona joga, znaš, ne moraš ništa da jedeš, samo gledaš u sunce i to je to. Ali moraš da ustaneš jaaaako rano, pred samo svitanje… I šta…? Ništa, okreneš se prema istoku i gledaš u sunce. I onda si sit…? Pa, tako kažu. Napuniš se valjda tom sunčevom energijom, otkud znam, posle nisi gladan. Ima jedan čovek, bio je na teveu, on godinama niti jede, niti pije, i ništa mu ne fali.

Da ti navijem u sedam, pitao me Vlada. Može. U stvari, čekaj, nemoj u sedam, moram pre sedam da ustanem. Mnogo pre sedam… Što…? Videćeš. I tebe ću da probudim. Pliz bože, kad te molim, samo da ne bude oblačno.