LIČNA ISPOVEST nakon borbe za potomstvo: U miru sa sobom

Kada je Katarina Gajin odlučila da promeni radno mesto, dogodilo se, sasvim neplanirano, da se nađe usred onog sa čim se nosila dugi niz godina – usred borbe za potomstvo. Ali sada je to borba drugih žena kojima pomaže da ostvare ono što priželjkuju. Ovaj izazov joj je doneo novu vrstu zrelosti i ličnog rasta.

Razgovarala: Lidija Ćulibrk

„Čini mi se da je svaki period mog života, shodno mojim potrebama, interesovanjima, svesnosti i, pre svega, veze sa samom sobom, određivao i moje izbore, u svemu, ne samo u poslu. Jednim delom ostala sam neostvareni kostimograf, ali uteha mi je bila ljubav prema umetnosti i, na kraju, diploma na studijama istorije umetnosti. Ipak, život me je odveo na pozicije kojih sam se najviše plašila, a koje su od mene tražile organizovanost, odgovornost i fokus na druge, na tim. To me je izbrusilo i danas me to određuje: dobra komunikacija sa ljudima i lakoća koju osećam dok to radim. Ipak, neki važan deo mene vapio je da pronađe svoju svrhu, svoju suštinu. Tada su u moj život prvo došli neverovatni ljudi – svetionici koji su zauvek osvetlili moju dušu i promenili moj životni tok. Sa druge strane, moja životna iskušenja su me pripremila za poziciju na kojoj sam danas, za PR menadžera u evropskoj grupaciji Pronatal, koja u Beogradu ima svoju kliniku za vantelesnu oplodnju. Sada znam da sam morala da sazrim za svoj životni poziv, da ga razumem kroz iskustvo, da budem spremna za njega. Učila sam iz svojih ličnih dubokih tuga, one su me gonile da tražim odgovore, da razumem, da prihvatim i zagrlim sebe baš ovakvu kakva jesam, bez osude i zameranja. Svaki trenutak na ovom poslu me čini ispunjenom, jer osećam i razumem strahove, čežnje, tugu, nemir svakog para, posebno žena koje dolaze kod nas i trudim se da im pružim sve ono što sam mislila da je meni bilo potrebno. Klinika u kojoj radim neguje holistički pristup u pripremi pacijenata za VTO. On podrazumeva da su telo, um, osećanja, emocije i duša usko povezane i da se moraju posmatrati  kao jedna celina, celina koja treba da živi u harmoniji sa svojom okruženjem. Lično verujem u ovakav pristup i raduje me što sam deo takvog tima”, rekla nam je Katarina.

Kako je izgledalo to donošenje odluke o promeni posla?

Nije mi bilo lako da donesem odluku, da izađem iz svoje zone konfora i odvažim se da radim nešto što na neki način nisam nikada radila. Ali kao što sam rekla, život me je pripremao i za odluku i za sam posao. Iza mene je bilo moje dugogodišnje iskustvo u borbi za potomstvo. Kada krenete u proces vantelesne, onda uvek postoji ogroman strah da ćete možda baš vi biti onaj statistički broj koji nije uspeo. Strah se ostvario. Morala sam da naučim da ga najpre prihvatim, zatim da nađem put da budem u miru sa tim. Dala sam sve od sebe i pustila, znala sam da postoji neki drugi plan za mene. Tako je i bilo. Ovo o čemu pišem je proces, koji traje, ali sam zahvalna na svemu što je život stavio pred mene, bez svega toga danas ne bih bila to što jesam. A danas sam dobro, ma nikad bolje i što je najvažnije – u miru sam sa sobom.
Poziv da radim na klinici Pronatal usledio je u trenutku kad sam bila spremna i ne samo to, osetila sam ogromnu radost prema tom pozivu. Radost da imam slobodu i podršku da realizujem ideje i projekte – pre svega, edukacije za žene koje se pripremaju ili su u procesu vantelesne oplodnje. Osećala sam da moraju da dobiju nešto više, da razumeju sebe u tom procesu, a opet da se ne izgube, da ne izgube svoj identitet. Da im omogućimo da ulaze u sam proces sa manje straha, i sa što više znanja.

Ko vam je u procesu prilagođavanja novom poslu bio oslonac?

Hvala prof. dr Sanji Sibinčić, jer smo se prepoznale u istim težnjama i želji da svakom  pacijentu damo više od uobičajenog tretmana. Uradili smo niz različitih edukacija i radionica za pacijente, većinu potpuno besplatno. Organizovali smo predavanja o ishrani i suplementaciji, dali im konkretne tehnike kako da se opuštaju, ponudili im poseban program vežbi za hormonalni balans, puno radionica sa psiholozima i psihoterapeutima, rad sa njima, i u grupama i jedan na jedan, pričali o donaciji reproduktivnih ćelija. Mnogo smo uradili za kratko vreme. I ne planiramo da stanemo, ovo je tek početak.
Kada osetite radost, kada ne možete da zaspite od ideja koje vam nadiru, kada vam srce ubrzano lupa, to je to, tu ste baš gde treba da budete, tako se osećam i danas. Pored niza neverovatnih okolnosti koje su me dovele do ovog posla, želim da pomenem i to da sam i ja sa svojim partnerom pre sedam godina bila pacijent Pronatal klinike u Pragu. Tada nisam mogla ni da pretpostavim da će moji tadašnji koordinatori, lekari… biti danas moji saradnici i kolege. Samo život može tako da režira i hvala mu!

Na koji način je ovaj posao izazovan za vas?

Uh, iskreno nije lako! Svakog dana viđam parove, žene posebno, u kojima mogu da se prepoznam i do najfinijih nijansi osetim ono što osećaju one. U trenutku mi se vrati svaki titraj u telu koji sam ja nekad osećala. Prepoznajem i saosećam sa njihovim strahovima, tugom, unutrašnjom borbom, nemirima, nespavanjem, nesigurnošću. Sve sam to prošla na svom putu i nemam problem danas da pričam o tome. Ali unutrašnja previranja, frustracije zbog neuspeha i bes zbog ograničenosti na sopstveno telo veliki su.
Majčinstvo se najčešće izjednačuje sa ženstvenošću i ostvarenošću i vrlo često žene koje nisu majke osećaju se kao da ne ispunjavaju očekivanja društva, šire porodice, supruga. S druge strane, majčinstvo je i duboki lični cilj i sastavni deo identiteta žene i – ukoliko ne dolazi do trudnoće, može doći do razdora između ličnih težnji i stvarnosti. Ne možete se porediti sa vršnjakinjama ili članicama porodice koje su uspešno postale majke, a to vas dovodi do osećaja neadekvatnosti ili neuspeha. Onda osećaj stida, preispitivanje sopstvene vrednosti i na kraju razmatranje sopstvenog identiteta, sve to stvara jednu konfuziju i ozbiljno razboli
dušu i telo.

Šta vam je najviše pomoglo da prihvatite sva ta osećanja i budete u miru sa
sobom?

Rešavanje ovih osećanja zahteva saosećajnu podršku, kako od voljenih, tako i od profesionalaca, kako bi se ženama pomoglo da upravljaju svojim emocijama i pronađu vrednost u svom identitetu van uloge majke. Većina veruje da je sve do lekara, embriologa i ne shvata koliko je važno da vode računa o nizu stvari koje takođe utiču na uspeh VTO, na ishranu, vežbanje i ono najvažnije: na misli i emocije. Mislim da je svakoj ženi neophodan rad sa psihologom ili psihoterapeutom, apsolutno verujem da to značajno može da utiče
na krajnji ishod. Na kraju, ako nema bebe, ako ne budete imali dece, shvatite da ste vi mnogo više od toga kao ljudsko biće, da treba da pronađete sebe, svoj smisao, da prigrlite život takav kakav vam je dat, bez osude, bez ljutnje, osećaja manje vrednosti. Treba pronaći radost u sebi, što nije lako, to je proces i to traje, ali je to isto tako i vaš izbor. Ja sam izabrala, radost, ljubav prema sebi, prigrlila i život i svog partnera.

Šta je najveća lekcija koju ste u životu naučili?

Da živim u istini!
Ljubav prema sebi, postavljenje jasnih granica i da je najvažnije da se osećam dobro. Tek tada mogu biti dobra i drugima. Pronašla sam vrednosti u svom identite tu izvan majčinstva. Otpustila sam kontrolu jer sam pronašla veru duboko u sebi. Vera me je oslobodila od potrebe da potpuno i totalno sve kontrolišem. To je takvo olakšanje! Kada kažem vera, mislim  na duhovnost, na povezanost sa sobom. Ovde ću citirati Draganu Jovanović, moju joga učiteljicu, koja je jedan od svetionika koje sam pomenula. Njene reči su mi mnogo značile u trenucima promene, a ako makar još jedna žena koja prolazi kroz sličnu životnu priču nađe podršku u njima, ja sam srećna: „Za svestan život je potrebna vera (u vrline koje razvijamo kroz rad na sebi), ali ona podrazumeva i nešto više od nas, silu kojoj možemo da se prepustimo. U veri postoji i naša velika odgovornost da uradimo ono što je do nas i da pustimo da se stvari dese, sa poverenjem da će ono što je naše – doći. Vreme u ne-delovanju (prepuštanju) je jedna vrsta provere – da li smo spremni da pustimo da se nešto desi kada je božanski tajming, a ne kada smo mi zacrtale da to bude. I da, ako se ne desi – prihvatimo, jer smo učinile sve što je bilo do nas.”

Šta vam pomaže u kritičnim trenucima?

Radim jogu, meditiram, tako sam umirila svoj um, ublažila stres u kojem sam dugo bila.
Dok naš um stalno luta, telo i emocije su uvek u sadašnjem vremenu – sve ovo prenelo se na moj celokupan život. Imam svoj ženski krug prijateljstva, ovo bih da mogu prepisivala na recept. To je za mene čitav jedan svet, jedna paralelna realnost u kojoj uz radost, podršku,
povezanost, učim i rastem uz međusobno uvažavanje i poštovanje. To je zbir veličanstvenih hrabrih i uspešnih žena, na čemu sam posebno zahvalna. Rešila sam da putujem kada god mogu. Putovanja su sreća, radost, sloboda! Izađete iz kolektivne svesti i date sebi prostor da se čvorovi razvežu, da se sve razmrsi. Kad god mogu odlazim u šumu, na planinu. Grad mi okupira sva čula, buka, milioni mirisa, šarenilo gradskih svetala i reklama, TV, internet, telefoni… Biram neka mala divna sela za koje nisam znala ni da postoje. Tamo sam srela neverovatne ljude, o svakom bih priču mogla da napišem. Jednostavne, pune životne radosti,
ljude bez velikih planova i velikih očekivaja, a koji, ipak, sve imaju. Oni svetle i nose takvu radost kakvu nikada pre nisam videla. Od njih puno toga možete da naučite. Na kraju, tu su porodica, roditelji, sestra, sestrić i ono najvažnije – podrška partnera, njegovo razumevanje, što je tu za mene, što ni jednog trenutka nismo odustali od ljubavi i od „nas”.