Na slovo, na slovo… K!

I

maš neki dobar recept za krofne, pitala sam Gagu. Ih, imam ih koliko hoćeš, ali nikako da ubodem onaj pravi, da budu po starinski, kao bakine. Ove današnje krofne ne liče na one kao kad smo bili mali. Pravim ih i pravim, ali to nikako nije to. Postajem blago frustrirana zbog tih krofni, znaš?

Ma ’ajde, pomislila sam, šta tu ima da se mudruje – krofne su krofne. Brašno, kvasac, korica limuna, malo šećera, malo soli, vrelo ulje… Odmah se bacam na posao. Mama, šta to praviš, zapitkivala je Beba. Krofne, rekla sam. Je l’ to ono veliko okruglo što smo jeli kod bake? E, baš to. Sa čokoladom? Možemo da napravimo i sa čokoladom, i sa džemom, i sa rupom u sredini, kako god hoćeš. Mmmm, jupi, jedva čekam – bila je nestrpljiva Beba.

Bila sam nestrpljiva i ja pa nisam sačekala ni da se čestito dignu, nego odma’ fljas – oklagijom po onom testu, vadi čašom kolutove i na ulje. Jesu gotove, jesu gotove, pitala je Beba. Nisu još, sad će, sačekaj… I tako, pržim ja one krofne, ulje cvrči, ali vidim – nije mi to – to. Nikako da narastu, da se naduvaju. Nema rumene boje, ni onog belog prstena po sredini. Ni dalji rod maminim krofnama, ma ni nalik. Zovnem Gagu. Šta je? Ne znam, neće da narastu. Da ti nije bilo vrelo mleko? Nije. Star kvasac? Ama nije. Jesi sve stavila? Jesam, sve što si mi napisala – i neće. Pa rekla sam ti ja – nisu krofne mačji kašalj, ne može svako to da pravi. Mama, prekide me Beba. Molim? Mama, ovo nisu krofne. Kako nisu? Jesu. Nisu, uporna je. Nisu kao bakine.

Okrenem mamu. Ista priča. Jesi stavila ovo, jesi stavila ono…? Stavila sam sve i ne, nije mi bilo vruće mleko, ali opet nisu kao tvoje. Čini ti se, teši me mama. I ja sam dugo mislila da moje nisu kao bakine, a vidi sad – žmureći bih mogla da ih napravim. Dobro, Karapandža, u čemu je onda tajna? Ne znam, možda treba da dodaš i još koju godinu na sve to…?

Ne, stvarno, u čemu je tajna? Zašto su bakine krofne bile tako lepe? Zbog starog šporeta na drva, ili plave šerpe sa belim tufnama u kojoj su se pržile…? A tek miris… da ti pamet stane… Cela je ulica znala kad baka pravi krofne. Svi bi se sjatili oko stola, i nismo mogli da čekamo da se ohlade, nego smo ih onako vrele umakali u prah šećer. Zaboleće vas stomak od vrućeg testa, upozoravala je baka. Nikad nas nije zaboleo. I bile su taaaaako velike…! Ili smo samo mi bili mali…?

Što ne jedeš, nutkam Bebu. Ne mogu, odgovara. Nisam gladna. Znači da ništa ne valjaju, pomislim. Pa dobro, biće bolje drugi put, hrabrim se iako znam da me od tog ’’drugog puta’’ deli par svetlosnih godina. Demoralisana sam. Frustrirana. Gore krofne u životu nisam videla. To nisu krofne, to su žetoni, mali spljošteni, zagoreli komadići testa. Dobro, ako ništa – poješće Vlada kad dođe. Njemu sve valja.

Krofne…? Ti pravila krofne? – čudi se moj muž. Jesam. Probaj, kažem i poturam mu tanjir pun dugmića kamufliranih šećerom u prahu. Vidim da se nećka. Dobro, što si takav, probaj jednu… Prevrće po ustima, mulja, guta, kurtoazije radi. Ni tebi nisu nešto…? Sleže ramenima. Biće bolje drugi put, teši me. Aha, kako da ne. Znam šta ćemo, kaže na kraju. Šta, šta – nestrpljiva je Beba da čuje plan. Možemo da uzmemo mamine krofne i da odemo na reku. Da hranimo patke..? Ma neeee, da pravimo žabice…!