DUDA ALAPAČA: Mladost – ludost

Sunčani petak, Duda i Gaga sede u kafiću i prisluškuju razgovor grupice studentkinja, koji budi njihova sećanja na vreme kada su bile brucoškinje… Cimerisanje, buđava garsonjera, žurke, bonovi iz studentske menze, paketi od kuće – eh, kako im sve to nedostaje…

Petak je popodne. Sedimo u kafiću, Gaga i ja. Sunce, vetrić, lepo nam, uživamo… Završile smo s poslom, ne žurimo nikuda.

Za stolom pored nas, grupa devojaka. Kikoću se, galame, dobacuju nekim momcima preko puta. Pričaju glasno i malo-pomalo, Gaga i ja – puštamo antene. „Mislim, pazi kad me je oborio… Čovek nije normalan, uradila sam sva pitanja na kolokvijumu…“, kaže jedna. „Iskuliraj… položićeš u junu“, hrabri je druga. „Ne mogu da izađem na junski, uplatila sam Korziku… Vaaau, jedva čekam, idemo kolima, Keti, ja i neka njena dva ortaka, Džoni i… Keti, kako se zove lik, podseti me…“

Neko drugo vreme
Gaga i ja se gledamo. Znam šta misli. Seća se dana kada smo mi bili studenti. Sve je bilo drugačije. Mi smo bile drugačije, nimalo nalik ekipi od preko puta. Ova deca su bezbrižna, imaju sve. Ne može da izađe na ispit u junskom roku, jer ide na Korziku, pazi molim te!

„Šta smo mi radile preko leta?“, upita Gaga. „Hmmm“, počešah se po glavi… „Brale maline u Kosjeriću…?“ Keti ustaje i zabacuje svoju savršeno negovanu kosu.

Lepa je. Smeje se dovoljno glasno da privlači pažnju. Iz džepa vadi ključeve i daljinskim otključava svog malog ljubimca, parkiranog na bezbednoj razdaljini da signal dobaci, ali i da svi vide kako Keti vozi „vaaau“ auto. Stvarno, nije bilo baš toooliko davno, ali definitivno – bilo je drugo vreme. Svet u kome smo Gaga i ja ponosno ponele titulu brucoša, mnogo se razlikovao od ovog danas.

Ćumez na Dušanovcu

„Sećaš li se, Dudili, gde smo sve živele?“, upita Gaga. „Prvo na Dušanovcu, u onoj arsonjeri, u dvorištu… „Brrrr, stresam se…“ Tamo je uvek bilo hladno, uključivale smo rernu da se ogrejemo…“

„Da, i nije bilo prozora, samo ono staklo na vratima, a kad vetar jače udari, vrata se otvore… “ „A, sećaš li se kad smo našle guštera u kupatilu?“ „Jao, daaa!“, reče Gaga i iskrivi usta. „A gde smo živele posle?“, pokušava da se priseti moja cimerka. „Pomerili smo se samo ulicu iznad, kod one stare… kako se zvaše… teta-Vere, one što se farbala ehotonom, pa je sva bila ljubičasta…“ „Da, a preko puta nas je bila ona prodavnica pogrebne opreme…“ „Sećaš se kako te je bilo strah, nisi smela noću da prođeš tuda…“ Da, pomislim, tu smo imale bolji smeštaj nego u garsonjeri. Soba, kuhinja i kupatilo. I taman kad smo pomislile da smo se udobno smestile, nastupila je zima. Duga, hladna zima. Računi za struju premašivali su visinu kirije, pa smo – da bismo uštedele – obe spavale u kuhinji. Štrik na kome smo sušile veš protezao se od jednog do drugog zida. Snalazile smo se kako smo znale i umele, ložile, kobajagi, neku pećicu na drva, a i pored toga vlaga se pojavila na zidovima i iza kreveta. Bože, samo kad se setim onih mojih kožnih čizama, kako su se ubuđale od vlage, u ormaru… Da smo ostale još nedelju dana, i mi bismo se pretvorile u gorgonzolu. „Pih, Dudili, stvarno, kako smo mogle da živimo u tom ćumezu?“ 

Šmek studentskih dana

Kako smo mogle…? Ne znam ni ja. Mogle smo. Kad ti je osamnaest, možeš sve. Možeš da ne spavaš danima, ili da spavaš bilo gde, možeš da budeš gladan i da ti je opet lepo, možeš da se sjajno provedeš i bez para. Tada je sve imalo neki svoj šmek i nas dve smo plivale kako smo znale i umele. Sad vidim da nije bilo lako, ali ne sećam se da smo se ikada žalile.

Naravno da nismo uspele da upadnemo na budžet, tako da smo morale da se snalazimo za školarinu. Slali su nam od kuće, ali, u ono doba, trebalo je skupiti tih nekoliko stotina maraka…

Radile smo svašta, čuvale decu, prale čaše po sumnjivim kafićima, brale maline – svaki dinar bio je bitan. Štedelo se za kiriju, knjige, prijave ispita, kartu do kuće. Kad nismo imale za kartu, vraćale bi se stopom. Nikada u životu nisam imala manje para, a opet, ne sećam se da sam ikada manje brinula zbog toga. Znale smo da ostanemo i bukvalno gladne. Onda smo išle na autobusku stanicu da čekamo paket od kuće. Koliko je sarmi, brižljivo upakovanih u plastičnu ambalažu, međugradskim prevozom stiglo u Beograd – nikada nismo brojale, ali znam da sam tada za sva vremena omrzla i kupus, i kiflice sa uskislim sirom, i bakin kolač koji su nam mesili u neograničenim količinama. „Može dugo da stoji“, govorila bi moja mama, dok bi mutila duplu meru keksa na kalup.

Ah, to bezbrižno vreme…
Tada nismo mogle da biramo, a opet – sve nam je bilo lepo. Valjda je to mladost, ne znam ni ja. Ne razmišljaš mnogo o tome da li ti je hladno, kad si zadnji put pojeo tanjir supe, da li su ti gola leđa, i gde ti je šal na minus deset. U stanju si da pravo sa žurke odeš na ispit i dobiješ sedmicu. Da ne spavaš tri noći zaredom, nije problem… Nije problem ni to što nemaš kola, ni što prevoz nailazi na svake tri svetlosne godine, ni što ne možeš sebi da priuštiš najskuplju garderobu, ni kvalitetnu kozmetiku. Kad si mlad, lep si svakako. „A vidi nas sad, Gagice, grcamo od obaveza, ne znamo šta ćemo pre, posao neće da čeka, deca ne čekaju, niko ne čeka…“ „Ostarilo se“, kaže mi Gaga. Mora da je to… Kad sam bila mlađa, ustajala sam bez problema u sedam, a sad mi treba dizalica da me ujutro pomeri iz kreveta. „Pogledaj njih“, reče Gaga i pokaza na grupicu  studentarije koja je upravo izlazila s fakulteta. Blago njima… Mladi, bučni, nasmejani, bezbrižni… Ceo svet je njihov, ceo život pred njima. Dođe mi lepo da ustanem, pa da im kažem da ne moraju da žure, da propuste poneko predavanje, da zaborave da izađu na ispit, da obnove godinu, pa šta? Da im kažem da to što imam posao, stan i kola i nije neka sreća. Da bih se očas posla menjala s njima, barem na dva dana, samo kada bih mogla da se vratim u onaj buđavi ćumez na Dušanovcu. 

Dolče vita je gotova!
Nije da sam sada nesrećna, ali mi nedostaje ta divna lakoća postojanja, ta radost, potpuno nerazmišljanje ni o čemu. Vreme kada sam mogla da kažem sebi da će sve biti u redu i da stvarno verujem u to. Vreme u kojem se dobitak merio brojem sakupljenih bonova iz studentske menze. Vreme u kojem nije bilo važno da li ćeš dobiti šest ili devet, a i ako padnemo – uvek smo mogli da kažemo kako nas „profesor mrzi“. „Nema više toga, Gagili, dolče vita je iza nas“, kažem i uzdahnem. „Znaš li kolika me gomila čeka za peglanje? Hoćemo li polako?“, upitam i mahnem da platim. Devojka s crnom keceljom o pojasu nam prilazi i sramežljivo govori cifru. Ne snalazi se najbolje s tacnom, baš kao ni mi pre sto godina. Dajem joj najkrupniju novčanicu koju imam. Prebira po kecelji i počinje da broji kusur. „U redu je“, kažem. Ona nastavlja da prebira po džepovima. „Ne, ne, sve je u redu“, ponovim. Ona me zbunjeno gleda, ne trepće. Znam taj pogled. Nije mnogo, ali njoj je k’o kuća. Potrudiće se da me zapamti, sledeći put kad dođem, smestiće me za najbolji sto, prazniti pikslu svaka dva minuta… „Šta ti bi“, munu me Gaga. „Što ostavi onoliko?“ „Neka, pusti, biće da je student“, rekoh i odmahnuh rukom. „Samo, sad nemamo za taksi, moraćemo prevozom… Gde ovde ono beše autobuska stanica?“