Imitacija ljubavi

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

K

ad prođem sva dnevna izdanja naših novina, shvatim da u Srbiji godišnje umre više ljudi od ljubavi nego svih prirodnih katastrofa zajedno. Kako vreme ide, moglo bi se reći da svakim danom ima sve više ljubavi oko nas.

Sevaju sekire, lete noževi, pucaju prangije, zvižde pesnice i to sve od ljubavi. Kad malo bolje razmislim, moglo bi se reći da živimo u ljubavnom carstvu. Nažalost, bol je cena koju plaćamo zbog takve ljubavi. Jer postoji samo jedna vrsta ljubavi – to je ona plemenita, bezuslovna, koja ispunjava dušu toplinom i čini nas boljim ljudima. Sve drugo su imitacije.

Kada dete udari dete, to je agresija. Kada dete udari odraslu osobu, to je čist bezobrazluk. Kada odrasli udare jedan na drugog, to se zove napad, a kada odrasla osoba udari dete, to nazovemo disciplinskom merom. I to je početak svekolikog zla. Postoje dve laži koje nam utuve u glavu od malena. Prva je da roditelji biju svoju decu za njihovo dobro. Roditelji vole svoju decu i baš zato ih lemaju k’o volove u kupusu da bi od njih napravili dobre ljude. Batina je iz raja izašla, zar ne?! Sa tom mudrošću prinuđeni smo da živimo dok ne ojačamo i nadjačamo roditeljsku silu. Obično do punoletsva, što je ipak manji deo života. Druga laž, koja sasvim logično proizlazi iz prve je da ljubav boli. Ta laž je mnogo gora i opasnija od ove prve jer sa njom, kao naučenim i prihvaćem modelom ponašanja u ljubavi, prinuđeni smo da živimo do kraja života. Ta laž nas vodi u pogrešne izbore partnera iz čijih ’ljubavlju optočenih’ kandži retko ko uspe da se izvuče. Takođe nas navodi na pogrešan model ponašanja u vezi. Tako dolazimo do apsurda da osoba kojoj najviše verujemo je ona koja nam nanosi najviše boli, a povređujemo onu koja nam je najpotrebnija u životu. Nažalost, naše društvo funkcioniše po reaktivnom principu ’saniramo posledice’ umesto da proaktivno lečimo uzroke.

Bez namere da ulazim u psihološku analizu zločina u odloženom direktnom prenosu (ne mogu da se setim kako bi to nazvao Aca Stojanović), koji se pre nekoliko dana desio u Novom Sadu i opravdavanja istog, zaista verujem u istinitost iskaza momka koji je priznao da je pesnicama iskasapio svoju devojku kad je rekao da je beskrajno voleo. Takođe kapiram zašto je ona ostajala pored njega sve te godine dok je svirepo zlostavljao. Sigurna sam da takav model ljubavi nose iz svoje primarne porodice – oboje su naučili da se ljubav daje i prima kroz silu i zlostavljanje. Formula nasilja kaže da on nju tuče da bi bila dobra jer je voli i želi da je nauči pameti, a ona prihvata da mora da mu je mnogo stalo i da je silno voli čim je toliko tuče. Kao nekad mama i tata. Ono što mene brine u ovom i bilo kom drugom slučaju gde stradaju nevine žrtve od siline ’ljubavi’ je što okolina reaguje uvek jedan trenutak prekasno! Gde su bile te komšije da pozovu policiju kad je počeo da je muči?! Što su čekale da se okonča zločin i da sve utihne?! Neprihvatljiv odgovor bi mi bio da ’nisu hteli da se mešaju’ ili da je ’tukao svaki dan’, a policija ne može ’baš svaki čas’ da trči tamo-amo i miri ljubavnike, jer ima ’pametnija posla’ (recimo, brutalno hapse majke pred očima dece, kao danas na Dorćolu). Gde je društvo da nauči decu šta znači ljubav i kako se pokazuje, ako to već roditelji nisu znali i bili u stanju (jer su i njih njihovi roditelji ’voleli batinama’)?!

Nasilje je naša realnost u kojoj živimo i sa kojom se svakodnevno suočavamo, bar kroz zidove, ako ne u svojoj kući. Tužni jecaj koji dolazi sa druge strane zida čini nas saučesnikom ako ne reagujemo na pravi način, a to je da zločin prijavimo.

Znamo da se nasilje uvek dešava nad slabijima, a to su žene i deca. Njihova slabost se ogleda u finansijskoj ovisnosti od nasilnika jer sloboda ima svoju cenu. Vredi stotinama evra mesečno, što nije malo. Ali ponekad, ni to nije dovoljno. Jer da jeste, što bi onda Rijana trpela batinjanje.

O tome zašto žene privlače agresivni muškarci čitajte u ponedeljak.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations