Call M for murder

Ne, neće mi doći glave ni kataklizma, ni virusi, ni lekovi kojima je istekao rok trajanja, ni pijani vozači, ni dotrajale instalacije, ni starost ni bolest – stradaću od ruke sopstvenog majstora! Taj čovek je, sva je prilika, rešio da me sahrani. Ok, nije on pravi majstor, nego penzos jedan iz zgrade, i svi su o njemu govorili sve naj naj. Kao, šta god da treba, Mile je tu. Otišla gurtna – svi zovu Mileta. Curi slavina, Mile će to časkom. Mašina krenula da šeta po kupatilu – nema da brineš, Mile kad dođe, ima da bude k’o rukom. Znači, Mile – majstor ipo. Zna sve, a nije ni skup. Aha, gde to još ima…?!

I tako – procureo mi bojler, ama nema ni pet dana kako mu je istekla garancija, i šta ću, kud ću – zovnem Mileta. Dogovorimo se da dođe kad nismo tu, ostavimo mu ključeve, Vlada ispiše tri čeka, uzme nov bojler, sve super. Vratim se s posla i imam šta i da vidim. Onaj stari bojler je visio na jednom nosaču, ovaj novi kao mora da ide na dva. I Mile se pametno dosetio, uzeo hilti i probušio dve nove rupe. Ne bi bilo strašno da te dve rupe nisu probile zid u drugoj sobi. I to mu nije bilo dosta nego je sa strane sobe ojačao konstrukciju sa nekakve dve metalne podloške, zgulio metar tapeta, i uprašio sve što je moglo da se upraši.

Pa dobro čoveče, pitam ga, što ti je to trebalo, to je bojler od pedeset litara, nije NIS-ova cisterna pa da moraš da je ojačavaš. Ako je stari od osamdeset mogao da stoji na jednom šrafu, kako ovaj od pedeset morade na dva…?

Gazdarice, ne razumeš se u bojlere – kaže on meni. Jednom je pao bojler na jednu ženu, mladu, tvojih godina, ubio je u kadi, na licu mesta…

Mile, mislim se, bolje ti je ne počinji, završićeš i ti na licu mesta. Dobro, dobro, pusti sad priču, nego reci ti meni koliko smo ti dužni pa da se razilazimo. Pa znaš kako, gazdarice, morao sam da kupim dva nosača, a tek kad sam ga montirao, primetim da vam curi i ovaj stari ventil pa sam otišao po kudelju i staklenu vunu, e tek sam onda video da je šraf, osmica, izlizan, imao sam ja neki al’ ne paše, izgubio sam puno vremena (Pazi molim te, penzioner našao da mi priča o gubljenju vremena?!)… Koliko, Mile…? Dve ‘iljade. Evo tebi, Mile, tri i da se više ne gledamo. Ih al’ si neka…?! Neka sam ja neka, ‘aj ti polako, da te ne pratim.

Sednem u sobu i gledam one dve rupe, duša me boli. Te tapete su trebale da budu lajt motiv celog stana, moj ponos i dika, sama sam ih birala, sama lepila… Ne vredi, ne može da se krpi, mora da se skida, pa sve nanovo.

Ih, još si i dobro prošla, teši me Gaga dok sedimo i buljimo u dva nakaradna šrafa na zidu. Prvo, ostavila si ključeve skroz nepoznatom čoveku, tek tako? A znaš kakvog sve sveta ima. Mogao je da ti iznese šta je hteo dok vas nema.

Meni su jednom popili i pojeli sve što su našli u kući. I nije im bilo dosta pa su zvali na mobilni u Nemačkoj i hotlajn, kad mi je stigao račun, zamalo se nisam šlogirala.

A ta priča o komšiji Miletu, majstoru za sve – ne pije vodu. Imala sam ja jednog takvog u zgradi, čovek bio konobar, pa ost’o bez posla, i samo vidiš – Toza preko noći postade majstor. Zvali ga jednom da nam okreči, ja mu rekla bež, ono ispalo zift sivo. I još počeo da me ubeđuje da će biti bež kad se osuši, da se ne razumem u boje. Kasnije sam čula da Toza voli da popije, a kod nas u kući, dao bog, sve na izvol’te. Tad mi se upalila lampica – kako je i zašto ispalo sivo, al’ kasno. Morali smo da zovemo nove majstore i sve ispočetka.

Ok, šta je – tu je, moraćemo ponovo. Daj mi te oglase, neću više nikog poznatog, ni po preporuci, ni kuma, ni brata, ni nikoga.

Halo…? Dobar dan, dali ste oglas da radite moleraj… E pa vidite, imam samo jedan zid koji treba malo da se popravi… Aha… Dobro… Sasvim mi odgovara… Biće muž kod kuće… A izvinite, kako se zovete…? Mile…? Opet Mile, suflira Gaga i zloslutno odmahuje glavom. „Call M for murder“, dobacuje mi.

E pa ništa onda, u stvari, vidite, sad nešto gledam, nije to tako velika rupa, možemo mi to i sami da zakrpimo…