DUDA ALAPAČA: Šta ćeš biti kad porasteš?

Nakon dvanaest uzastopnih dana provedenih u kancelariji i osamdeset prekovremenih sati rada, koje niko nikada neće uzeti u obzir, ni u životu ni na platnom listiću, nisam mogla a da se ne upitam – da kojim slučajem nisam odabrala pogrešno zanimanje? Kad sam bila mala, volela sam da se igram prodavačice. Napravila bih svoju malu prodavnicu na terasi, prodavala sve, od maminih istrošenih karmina, tabakera, praznih bočica tatinog Pino Silvestra, a lutke bi kupovale i kupovale. Zatim sam želela da budem frizerka. Uzimala sam makaze i šišala sve redom. Mama bi me posle grdila jer je svetloplave čuperke nalazila svuda po kući, ali nijedna lutka nikad nije kritikovala moj rad.

Problema kol’ko hoćeš
Tako je bilo nekad, a danas se više nikome ne dopada to što radim. Ili sam previše temeljna, ili ne uspevam da radim za troje, i svi vide kada zakasnim pet minuta, ili izađem na pauzu. Zato niko ne primećuje kad Duda odradi posao za tri koleginice, ili kad se svi porazboljevaju pa samo ja luda dođem na posao. „Niko me ne zarezuje dva posto“, požalila sam se Gagi. „Ubi me posao, ne mogu više, svako jutro sve teže i teže ustajem, vučem se na jedvite jade do kancelarije, radim kao mazga, i nisam ni za šta kad dođem kući. Znaš šta je moj problem? Ne umem da kažem NE. I sad, kad su svi to shvatili i kad mi samo uvaljuju svoj posao, ko je kriv…?! I svaki dan kažem sebi: ‘Dubravka, od sutra okrećeš drugi list. Kad ti neko priđe s papirima, a ti samo reci – ne znam ni ja, reci da ne možeš, da ne znaš, da ti je i tvog posla preko glave, odbrusi nešto, onako muški…’ a onda dođe i to sutra, i opet sve po starom. Žao mi ovog, žao mi onog, znam da ću ja to časkom, nisam kilava k’o neki… Ali izgleda da baš ti kilavi na kraju najbolje prolaze…“ „A kako bi bilo da promeniš posao?“, upita Gaga. „Znaš kako Amerikanci kažu – posao se menja kad si zadovoljan. Ne treba da čekaš da ti proradi čir.“

Prekvalifikacija?
Da promenim posao, pomislila sam? A šta ću i kad ga promenim? I ko se još usuđuje da menja posao na ovu krizu? Svi traže mlade, s iskustvom. A to nema, ne može biti – ili si mlad ili si sa iskustvom. Kako neko kome se ni mastilo na diplomi nije osušilo može da ima višegodišnje iskustvo, pa još i u struci? A čak i da mogu da prođem kao mladolika, šta bih…? Gde bih…? I šta ja to drugo znam da radim, osim da se petljam s bilansima? Da šijem lutkama haljine, da šišam, šta…? Da sam koju godinu mlađa, možda bih i mogla da pokušam nešto drugo. Ovako, malo sam okasnila za prekvalifikaciju. „Šta bi radila“, upita me Gaga, „kad bi mogla da radiš isključivo ono što voliš? Znači, ne pitam te za krizu, godine, školu i platu, nego onako, sad kad bi mogla da biraš…“ „Hmmm, teško pitanje“, morala sam baš da se zamislim. „Radila biiiih… posao koji me ispunjava… Radila bih ono što volim… Bila bih kuvarica, ne, još bolje – imala bih svoj restoran, na nekoj obali, spremala ribu, pastu, salate, umake, mesila domaći hleb s koricom koja se presijava, nosila belu kapicu i kecelju i po ceo dan nešto seckala, kuvala…“ „Dobro“, reče Gaga, „ali nešto mi nije jasno – sve to možeš da radiš i kod kuće. Da kuvaš i mesiš po ceo dan.“ „Jeste, ali kod kuće mi niko ne plaća.“

Mogla sam biti ja, bilo šta…
Da me moj siroti otac nije ubedio da odem na ekonomiju, sada bi sve bilo drugačije. Mogla sam da budem kostimografkinja, frizerka, kozmetičarka, bilo šta drugo, samo ne kontista u odeljenju plasmana. Ali ne, moji su hteli dipl. Ec…. E, eto im sad, sa diplomom dipl. Ec i nisam tako daleko dogurala. Mlađi referent sa dipl. Krivom kičmom, dipl. Migrenom i na momente svetski priznatim sertifikatom nervne neuračunljivosti. Kažu psiholozi da ne možemo pogrešiti ako u životu odaberemo ono zanimanje o kojem smo maštali kao deca. Znači, trebalo je da budem frizerka. Da imam proširene vene, iskrzale nokte i da se po cele dane inhaliram dvanaestoprocentnim hidrogenom? Možda bih mogla da upišem neki ubrzani kurs, i šta onda…? Da radim na procenat? Da otvorim svoj salon? Sad, kad salona ima k’o pleve? A gde su doprinosi, a inspekcije ove, one, troškovi zakupa, plate radnika…? Ne, bolje da ne budem frizerka. Bolje da radim na kasi u nekakvom superhipermarketu.. Dobar dan, izvolite, vaš račun je dve hiljade četiri stotine dinara, ček ili kartica, da nemate sitno, izvolite vaš kusur, hvala, dođite nam opet. I tako po ceo dan? Neka, hvala, ‘ajmo dalje na berzu rada..

Profesija bira nas
Trebalo je da budem učiteljica, i to da predajem nižim razredima. Jedino tom uzrastu, izgleda, uspevam da nametnem autoritet. Jedne nedelje idem pre podne, druge nedelje posle podne. Sat i po radim, pa veliki odmor, onda još sat i po, i gotovo. Kad sam prva smena, kući sam u pola dva, dva. Pregledam pismene, jednom u mesec dana održim roditeljski sastanak, imam procenat od izleta, ekskurzija, nastave u prirodi, letnji raspust, zimski raspust i milina… Ne, stvarno je trebalo da budem učiteljica. Pa kad me neko ne sluša, samo kažem: „Sedi! Jedan!“ Kažu da ne biramo mi profesiju, nego profesija bira nas. Da smo, zapravo, ono što treba da budemo. Dobro, ali ako za dvanaest godina nisam uspela da odgonetnem šta je uzrok tome da se svojevoljno i protivno svim zakonima prirode zakopam u kancelariji dva sa dva, sa gomilom papira i registratora, a nisu me zatvarali u šifonjer kao dete – onda će ipak biti da sam omašila.

Lako je vunderkindima
Kad sam bila mala, živela je u našoj zgradi teta-Beba, stjuardesa. Egzotično zanimanje u ono vreme. Bože, kako je ta žena mirisala! Kad ona izađe iz lifta, ceo sprat zamiriše. I bila je super obučena, uvek po poslednjoj modi. Kada sam rekla mami da hoću i ja kao teta-Beba, jednog dana, da letim avionom, mama je samo frknula. „Nisam ja rađala decu da mi lete tamo-amo“, rekla je. „I to mi neki pos’o – raznosi kafu i sendviče…“ Jeste, ona je tri godine delila lanč pakete, ali zato se udala za nekog pilota American Airlinesa, pa sad ti vidi. A šta ja da radim – ni da se nanovo udajem, ni da tražim novi posao…  A i kad bih mogla da ga nađem, očigledno da ni sama ne znam šta je to što želim. Šta ćeš kad te bog za sve dao, kaže moja mama. O bogo, bila bih mnogo srećnija da si me dao samo za jednu stvar, pa da bar znam šta sam. Kao oni vunderkindi koji sa tri godine rešavaju jednačine sa dve nepoznate, za njih se zna da će u životu biti matematičari i tačka. A ja, kad saberem i oduzmem – svašta pomalo, nikom ništa i sve to za bedne pare.

Narandžasta uniforma
„Je li, Vlado“, pitala sam ga to veče dok smo ležali u krevetu, „šta si ti ono hteo da budeš kad porasteš?“ Živo me je interesovalo o čemu je jedan IT-jevac mogao da sanja kad je bio mali, kad u ono vreme nije ni bilo kompjutera. „Hteo sam da budem đubretar“, reče moj muž, na šta ja zamalo ne padoh s kreveta od smeha. „Đubretar?! Ti!?“ „Štooo“, reče Vlada i raširi ruke. „I to je za ljude, pošten posao, šta fali?“ „Znam, znam“, rekoh i zagrcnuh se. Ahahaha… hvala ti bože pa su izmislili kompjutere, inače bih mu sad peglala narandžastu uniformu… „Ko radi, ne boji se gladi“, poče moj muž da ređa poslovice iz malog mozga. „Bez alata nema zanata… Svaki zanat je zlatan… Ko pre devojci, njemu devojka“, reče i stade da me golica. „A ne, neće moći, Vladimire“, rekla sam. „NE, neeeee, čuješ li, neeeeeee…! Sram te bilo, sedi – jedan!“