Eto mi malo svratili…

Nova godina bude i prođe. Ali prvi januar – nikada. Prvi januar je najduži dan u godini. I nekako najlepši. Dan za bleju i uživanciju. Za spavanje do podne, uz pregršt opravdanja, sinoć se ostalo do kasno, popila se koja, a ionako se ne radi… Prvi je januar kao stvoren za jaku kafu u velikoj šolji koja se gustira lagano, za mobilni telefon koji se isključi odmah nakon što odgovorim na sve čestitke, glupave poruke koje se rimuju i poneki propušten poziv.

Volim prvi januar. Zato što se prvog meseca u novoj godini, ništa ne mora. Ne moram da raspremam po kući, ne moram da mislim šta ću za ručak, klope od juče ostalo koliko voliš, ne moram da trčim u radnju, jer ima svega a i da nema – ionako ništa ne radi. Mogu da se uvalim na trosed, prošetam po svih sedamdesetdevet kanala, odgledam Spajdermena, Betmena i reprizu novogodišnjeg programa u cugu. Da eventualno ustanem do kuhinje samo po činiju ruske i parče reforme. I na kraju da sve overim sa nekom dobrom romantičnom komedijom, Dajen Kiton, Meril Strip, i tako to.

Prvi januar nikako nije dan za goste. Pošten svet nikuda ne ide i nikoga ne poziva kod sebe. Osim ako nemate muža čiji kumovi ne znaju za red. To je neko staro kumstvo iz Prokuplja koje nam se uvali svake godine, i to sve sa familijom, on, žena, dvoje dece, svi đuture. Džaba što mi svima objavimo da kao nismo i nećemo biti kući pre Božića, samo čuješ predveče ding-dong…

Eto mi imali neka posla u Beogradu, pa svratili… Nije nego?! Ko još ima bilo kakva posla prvog januara? I kao ’’mi svratili’’… Svraća se na kafu, a ne na tri dana. Svaki put nam to urade, dođu, zasednu pa ne znaju da odu. Ja razumem da je to nekad bila moda, kad nije bilo telefona i telegrama, upadati u tuđe kuće iz zasede, ali danas bar možeš da okreneš broj, da se k’o čovek najaviš nedelju dana unapred. Ostaviti nas bez ikakve šanse za eskivažu prosto nije čovečanski. Pa prošli put su se najavili – brani Vlada svoje pleme. Jest’, najavili su se, al’ sa Slavije. Tad više nismo mogli da begamo ni u komšiluk.

Neće valjda i ove godine, jadam se Caci. Neće, kaže. Već je pet popodne. Da su hteli, već bi došli… Je l’ da..? Pa, da. Rekla sam Vladi da isključi telefon, al’ on neće ni za živu glavu. Očekuje neki poziv za posao, rekli javiće mu posle praznika, a on shvatio bukvalno pa samo sedi i čeka.

Zvaće, priziva moj muž. Neće, ne d’o bog, kažem ja. Ama, ovi za posao… Aaaaa… Pa zvaće te, al’ posle praznika. Pa sad je posle praznika, uporan je. Jeste, al’ oni to tako kažu… Mislim, nisu još počeli da rade, verovatno su mislili posle Božića i to… Ti baš znaš čoveku da uliješ nadu – iskren je moj muž. Samo da ne dođu, nastavljam po svom. Ko..? Pa oni tvoji, kako KO?! Aaaa, oni… pa iako dođu, šta ću, ne mogu da ih vratim, ljudi prešli toliki put da nas vide…

NAS da vide…? Nisu oni došli nas da vide, nego da im dupe vidi puta. Oni će da vide i ono što ja koja ceo život živim u ovom gradu nisam uspela da vidim, a mi im, diko, dođemo kao hotel. Dobiće besplatan konak, čiste peškire i tri obroka samo zato što su TVOJI kumovi. Uostalom, to i nisu tvoji kumovi, tvoj otac ih je kumio, što ne idu kod njega…? Kakav si ti neviđen baksuz, skoči on. Što…? Pa, i oni nas zovu da dođemo… Gde, u Prokuplje…? E fala ti na tome, onoliko.

Zvrrrrrrr, zazvoni telefon. Ne javljaj se, preklinjem te, ne javljaj se. Ali… nepoznat broj – raduje se Vlada k’o dete. Možda su ovi s posla…? Ne javljaj se, čuješ li me…? Čuj – nepoznat broj, to su oni sto posto, znaju da nećemo da se javimo pa kupili karticu na kiosku, stara fora… Eto čega se sve neće setiti, samo da se uvale,…

Zvrrrrrrrr…! Ali, Dudo, šta ako nisu oni, ako zovu iz firme, ode moja životna šansa… Nek’ ide Vlado, i život, i šansa, ja goste opet ne mogu podneti… Slušaj, ako me imalo voliš, ako ti je stalo do mene, nećeš se jav….
– Halo…?