Ekspanzija društvenih mreža je dovela do konstantnog priliva novih sadržaja. Gde god da se okrenemo čeka nas notifikacija, lajk, ili neka nova vest. Naš dopaminski sistem je preplavljen jer konstantno čekamo da se nešto desi, hranimo se informacijama koje neprestano dolaze sa svih strana. Ovome ne pomaže ni način na koji su aplikacije poput TikTok-a i Instagrama osmišljene – sadržaji se brzinom svetlosti smenjuju sa idejom da nam zadrže pažnju koja se postepeno sve više smanjuje. Naš um pokušava da se sa tim nosi i da se adaptira na novu situaciju. Kao optimalna dužina TikTok snimka se spominje raspon od 20-30 sekundi sa savetima poput keep it snappy, avoid fluff for maximum engagement, don’t drag it out. Po nekim istraživanjima, prosečan opseg kratkoročne pažnje se smanjio sa 12 sekundi 2000. godine na 8 sekundi 2020. godine – verovatno kako bi se susreo sa količinom informacija i multitaskinga sa kojim se suočavamo. Kao odgovor na ovakvu situaciju sve više odraslih ljudi je ubeđeno da imaju ADHD (attention deficit/hyperactivity disorder) bar u nekom obliku. U razgovoru sa stručnjakom demistifikujemo ovakve predstave.
Da li zaista toliko ljudi ima ADHD?
Na osnovu prethodno rečenog, logično je da u poslednjih nekoliko godina postoji veliki fokus na problemima koji su na neki način naslonjeni na način na koji funkcionišemo. Trendovi self-improvementa su krenuli da preplavljuju naše algoritmove u pokušaju da držimo tempo sa povećanim zahtevima, ali za mnoge ljude ovo je samo delimično delotvorno. Ako gledamo unazad čak i dve decenije, konsenzus stručne javnosti je bio da se ADHD skoro nikada ne pojavljuje u odraslom dobu. Međutim, kada premotamo film na sadašnjost, možemo reći da je adultni ADHD najaktuelnija dijagnoza sadašnjice. Šta se promenilo?Na društvenim mrežama su sve popularniji videi koji pokazuju liste ADHD simptoma u kojima se ljudi veoma često pronalaze. Postoji trend takozvanog samodijagnostikovanja, i mnogi su se pronašli u izlistanim simptomima i mogu da se povežu sa primerima koji se pojavljuju na socijalnim mrežama.
Ali, kako da zapravo znamo da li imamo ADHD?Poremećaj pažnje sa hiperkativnošću (attention deficit/hyperactivity disorder – ADHD) je neurorazvojni poremećaj tokom koga se mozak razvije drugačije od uobičajenog i pre svega je povezan sa poremećajem metabolizma dopamina. Najčešće je povezan sa poremećajima egzekutivne funkcije – što uključuje planiranje, organizaciju zadataka i radnu memoriju – ali i sa simptomima unutrašnjeg nemira, stalno uključenog motora i nemogućnosti da se ostane na istom zadatku.
ADHD ekspanzija: Šta kažu stručnjaci?
Dr Ivan Ristić koji radi u Kabinetu za ADHD Instituta za mentalno zdravlje navodi da mnogo ljudi dođe sa predubeđenjem da imaju dijagnozu, ali da veliki procenat njih ne ispunjava kriterijume za poremećaj: Smatram da je značajno da psihijatar, uglavnom u saradnji sa psihologom koji obavlja dalja testiranja donese dijagnozu adultnog ADHD-a. Jedna od ključnih razlika između simptoma ADHD-a i nečega što se može videti kod ljudi sa određenim pojedinostima koji nemaju poremećaj jeste poremećaj funkcionalnosti koji proizilazi iz ovih simptoma i to je jedna od ključnih stavki koja se uzima u obzir kod dijagnostkovanja. Pored toga, često se mogu pronaći značajne razlika prilikom psihološkog i neuropsihološkog poremećaja koje mogu upućivati na ADHD.
Takođe naglašava i da je ljudima često lakše da sebi pripišu poremećaj koji je prihvaćen u modernim vremenima, a da se često radi o nekoj drugoj problematici: Jedan od zadataka koje imamo u Kabinetu za ADHD jeste i da pomognemo ljudima koji sve svoje probleme stavljaju u koš ADHD-a, a zapravo boluju od nekog drugog poremećaja ili su jednostavno pod prevelikim stresom ili u nemogućnosti da se prilagode na veoma zahtevnu sredinu.
Dr Ristić navodi i razliku u pravilnom dijagnostikovanju ovog poremećaja između polova. Problem u dijagnostici ADHD-a je više nego očigledan u ženskoj popluaciji. Naime, po novijim istraživanjima je pronađeno da se ženama ADHD dijagnostikuje otprilike 5 godina kasnije nego muškarcima, iako se simptomi prvi put pojavljuju otprilike istovremeno kod oba pola. Kao posledica toga, žene se češće javljaju u stanjima koja su već zakomplikovana dugogodišnjom problematikom, i pokazuju znakove depresije, anksioznosti i probleme u funkcionisanju. Ovo se objašnjava time što se kod muškaraca simptomi češće ispoljavaju kroz hiperaktivnost ili impulsivnost što je vidljivije ponašanje za okolinu, dok su ADHD simptomi kod žena uglavnom povezani sa problemima sa pažnjom i manje smetaju drugima.
Dakle, postoje distnkcije između onoga što ADHD jeste i onoga što nije, ali veliki problem leži u tome što našu, sve više oštećenu pažnju, klasifikujemo kao medicinsku dijagnozu. Iako su nam društvene mreže donele mnogo toga korisnog, možda je ipak vreme da se zaista obratimo stručnjacima kada posumnjamo na neki problem, a ne viralnim content kreatorima.
Foto: Anna Tarazevich, Liza Summer, Ron Lach, Karola G / Pexels
