Zašto su svi muškarci u tvom redu?

Nije da prisluškujem, ali ova nije mogla da mi promakne. U gradskom prevozu, na sedištu tik iza mene, ama nije zaklapala sekunde jedne. Nisam baš uspela da je ošacujem, ali da sam čula – čula sam. Čak je i bakica pored mene pojačala slušni aparat.

Zapravo, bile su dve. Levu je upravo ostavio Žmu, desna je mudro klimala glavom, povremeno se oglasivši s nekim „uh, ah, mh, cccc“… „Mislim, helou, ja sam savršena žena, ja sam, bre, premija za njega“ – rekla je Leva. Nikada neće naći bolju. Znaš kako sam ga pazila? Imao je i skuvano i čisto i opeglano i samo, jednog dana, ode čovek“.

Naravno, pomislila sam, da je poenta u supici i besprekorno beloj košulji – ne bi bilo ni razvoda, ni raskida na ovom svetu. Srećo, da si se malo više posvetila sebi, umesto što si vijala recept za savršen umak od vrganja – možda danas ne bi na relaciji Zemun – Banjica zabavljala dokone penzose. Zašto su savršene žene same? Ne znam. Ja, kakva sam, prva ne bi trebalo da imam muža. Naročito ne muža kakav je Vlada.

Grozna sam. Ne uvek i ne stalno, ali umem da budem. Daleko sam od savršenog. Trošim pare na gluposti, gledam glupave emisije na tv-u, što je još gore – ložim se da su istinite. Gubim sate i sate na ogovaranje, kupatilo mi je puno testera i besplatnih uzoraka, nekad sam toliko iskrena da to boli, u mom je rečniku diskrecija – biljka iz roda puzavica…

Ne umem da čuvam tajnu, i imam svoje svetle trenutke u kojima menjam dan za noć, spavam do tri popodne, i održavam se u životu uz pomoć kajzerica i jogurta. Previše pušim, kafu trošim u enormnim količinama, a omakne mi se i poneki džin tonik. Ne igram po pravilima, obrve čupam sama, farbam se kad mi dođe, zimi odlažem depilaciju i po nekoliko (desetina) dana. Nekada vičem bez razloga, galamim, ćutim, imam eto-došlo-mi minute, plačem i smejem se u isto vreme, odlazim u bioskop sama samcata, a ako ni to ne pomogne – opet je tu Vlada. Najviše od svega, plašim se da ću početi da ličim na bilo čiju majku.

Uplaćujem ful paket u teretani, a onda iskoristim dva ili tri termina. Iznova kupujem jedan te isti crveni lak, da me mine želja. Između cipela i računa za infostan, radije biram cipele, jer ako će već da mi šalju sudske izvršitelje – da se bar ne brukam pred ljudima. Ne dam svoj deo troseda ni za šta na svetu, uživam u svih dvanaest jastuka istovremeno, ljuštim kožicu s celog pileta (zar nisi rekao da voliš belo meso?), i imam svoje štekove po kući gde sakrivam praline od badema i bajadere. Ne gledam Dnevnik i ne razumem se u politiku.

Između spavanja i seksa, biram ovo prvo. Ponekad nosim bele „domaćinke“, često kasnim na važne sastanke, gubim stvari i ne ustručavam se da preturam Vladi po džepovima. Danima zaboravljam da kupim toalet papir. Ne držim se baš slepo principa. Katkad dajem obećanja koja ne mogu da ispunim. Ponekad slušam krš narodnjake. Neke pesme (po pravilu one najgrđe) znam napamet. Slabo se snalazim sa sirevima i vinima. (Šta, svi smo se rodili sa znanjem da gauda paše isključivo uz Antinori?!) Torte pravim od kupovnih kora. Imam fleke koje nijedan veniš ne može da skine. Ne upinjem se da očistim one muzge od kreča iz ćoškova. Moje belo nije dovoljno belo, i gle čuda – prašinu iza radijatora ignorišem van grejne sezone. Zašto je moj muž i dalje sa mnom, a ova sirota žena nema nikoga?

Ustajem. Izlazim na sledećoj stanici. „Gde ćete?“, zaustavlja me bakica. „Nije još gotovo, niste još čuli kraj“ – šeretski mi namiguje. Nisam. Nema tu šta da se čuje. Neke žene se nikad ne opamete.

„Zašto me voliš?“, pitam Vladu. „Zato što si mi tako opičena i luda“.