Ružo moja, mlados’ sam ti dala…
Ja jako volim cveće. Razno cveće. I poljsko i sobno i baštensko i sveže i suvo i svako. Moja baka ima neverovatnu baštu. Preko dvadeset vrsta ruža, magnolija, hrizantema. Da ne pričam kako svaki cvetak ima svoje ime i pedigre, kako im zna i rod i broj i kad je od koga uzela pelcer, čuvala od mraza, držala zimi u prozoru…
Moja mama nema baštu, ali joj bakinih gena ne manjka. Na ono malo terase uspela je da stavi preko trideset saksija. I sve su pod konac, i sve rastu i cvetaju. Trebalo bi da se nadovežem na ovo – logično bi bilo da ja, koja nemam ni baštu, ni terasu, gajim bar neki cvetić. Makar bonsai. Nanu, začinsko bilje, šta god. Ali ne. Ja sam izrod. Mene cveće ne voli.
Nije da nisam probala, ali ništa mi se živo ne prima. Kupovala sam i ovo i ono seme, krala pelcere (kažu – valja se), teglila zemlju s raznih strana, zalivala, đubrila, pričala, pevala mu – i jok. Krene neka liščica iz zemlje, tek kol’ko da se ponadam, da mi udari čežnju, i samo za par dana vidiš – nema.
Možda si previše zalivala? Možda joj treba više sunca? Možda joj tu duva, na promaji je, ljubičice ne vole promaju… Možda, možda, možda… Ja znam da nije možda. Znam tačno zašto je to tako. Ok, možda i ne znam, ali svakako slutim.
Rekla sam već koliko moja baka voli cveće. Stvarno ga voli. Gaji, neguje, zaliva strogo stajaćom vodom, ništa direkt sa česme, pa ih onda posipa pepelom, dodaje vitamine, andole, ta čuda.
E takvoj jednoj baki ja sam pre par godina udarila na ruže. I to ne bilo koje ruže. Imala sam petnaestak godina, ložila se na suve ikebane, i ojadila njenog Don Žuana, najlepšu ružu puzavicu koju možete da zamislite. Orezala sam, pa jedno pedesetak cvetova, da se ne lažemo. Kao, neće baba ni primetiti. Jok i neće.
Eto ti nje na kapiju, pa pravac na onaj grm. Kad je videla, ’tela je da svisne. Naljutila se na mene, onako kako se bake ljute jednom ili dvaput u životu. Sve u svemu, opasno smo se zavadile zbog tog Don Žuana. Poprilično sam sigurna da je ovo što mi se danas dešava neka kosmička osveta Rosacea Domesticae, babine ruže.
Prošle su godine od tada, pomirila sam se s bakom, sekire su zakopane i cela stvar gurnuta pod tepih. Mama mi otputuje na more i ostavi mi ključeve od stana, da joj zalivam cveće. Treba li reći koliko sam se osetila važnom u datom trenutku, jer pored dve komšinice-skoro-pa-profi-botaničarke, ona svoje cveće ostavlja meni na brigu i čuvanje?
Naravno, sledila su detaljna uputstva. „Filadendron samo poprskaj onom vodom što fajtam veš, Lepog Jovu dobro natopi, on voli vodu, difenbahiju onako, ni puno ni malo. Ljubičicu samo premesti na drugu stranu. I pusti im radio. Da ne budu same. Sve sam ti zapisala…“ Ok, mislim se, nisam bolid, znam da zalijem cveće…
Ali kako sam mogla da znam da je u onim flašama neka tatina loza, a ne voda?! Nije mi palo na pamet da pomirišem, još manje da nagnem. Nego sam zalivala i zalivala dok se nisu poizvrtale. Mama, kad je došla… Ma šta da pričam, Don Žuan je dobro prošao, kakav sam genocid ovde napravila.
I tako, nakon dva fijaska – nekako je i logično da nemam cveće. Ali, šta ću, i dalje ga silno želim. Toliko ga želim da sam htela Bebi, kad se rodila, da dam ime Nevena. „Alo bre, jesi normalna, kakva Nevena, ’oćeš dete da nam uvene…?“, pobunio se Vlada. Kapiram ga, meni bi se, kakve sam sreće, i plastično – osušilo. Ne ide, pa ne ide.
Ali… prođem pre neki dan pijacom, i naletim na – njega. „To je Don Žuan“, kaže mi bakica. „Mnogo lepo cveta“, dodaje. „Znam“, mislim se, „i te kako znam kako taj dečko cveta. Nano, daj četir komada, pa nek’ ide život“.
‘Opet…?’, pitao je Vlada. ‘Opet. Ali ovaj je poseban’. ‘Je li…?’ ‘Jeste. To je Don Žuan’. I onaj pre njega je bio poseban, kako se zvao, Bendžamin?’ ‘Da, ali on je bio stranac, nismo se slagali, kulturološke razlike i te stvari. Ovaj ovde, taj ti je moja sorta. Da bode – bode, al’ kad procveta, pa zamiriše – pamet da ti stane. Al’ moraš i ti da učestvuješ’. ‘Da ga zalivam…?’ ‘Ne. Da doneseš onu vreću zemlje iz gepeka’.