DUDA ALAPAČA: Svođenje računa

Evo prođe i septembar. Svodimo račune. Godišnje, polugodišnje, ali (još uvek!) i one s odmora. Idu mi na živce koleginice koje su uhvatile poslednji tračak sunca i „iskopale“ neki jeftin aranžman pred kraj sezone, pa sad donose slike na uesbeovima. Uleću u kancelariju, štekaju se na moj kompjuter i pred oči mi prosipaju kojekakve Tunise i Egipte. U najgorem slučaju Jadransku obalu, naniže ili naviše od Makarske, svejedno. „Vi niste nigde bili, ili si ti izbledela?, pitaju me dok sumnjičavo zagledaju moju kožu boje mladog sira. „Hm, nigde“, mucam. „Ove godine nigde, ali sledeće ćemo ići, svakako, već sad bezecujem egzotične destinacije.“ Lažem kao pas. Nema egzotike u mom životu.

Ista scenografija iz dana u dan
Vlada nije mogao da uzme godišnji, i zbog toga nismo otišli nikuda. „Mnogo je gadno vreme“, rekao je, „u firmi samo čekaju da ti smeste. Odeš na odmor, a sačeka te aneks za sporazumni raskid ugovora. Kraj, nema više. Dobiješ neku bednu otpremninu i to je to.“ „Zašto misliš da će baš tebi da uvale otkaz?“, gunđala sam nad daskom za peglanje. „Pa, ti si im najbolji radnik…?!“ „Baš zato, neko mora da se žrtvuje i za one loše“, rekao je i slegao ramenima. „E, naradio se ti meni dabogda“, rekla sam i nastavila da peglam. Toliko mi je bilo krivo što nismo otišli nikuda da sam htela da skapam. „Šta si zapela za to more?!“, rekla je mama. „More k’o more, ništa posebno. Ne bi’ išla ni da mi plate. Svaki put kad sam išla, ti bi dobila neki stomačni virus, pa bi’ danima ostajala s tobom bolesnom u sobi, i taman kad prezdraviš, pakuj se i nazad. Ne znam što si toliko pomahnitala, šta te spopalo…?!“ „Spopalo me je, majko, da menjam“, pomislila sam. Spopalo me da mi se ide nekud makar i na dva dana. Samo da promenim scenografiju, eto. Makar da smo za vikend otišli na planinu ili na jezero, ma ne bih se ni za banju bunila. Nego ni to. On to ne razume, on bi mogao cele godine isto, njemu rutina odgovara, a mene ubi ova svakodnevica. Svaki dan jedno te isto. Ne mogu više.

Izem ti ja takav odmor!
Volim more. Kakvo god da je, plavo, Crno, Crveno, Egejsko, dorsko, Jonsko – ne pravim pitanje. Samo da se ide. I nije mi teško ni da se pakujem, ni da potovarim pola pokretne imovine u gepek, ni da napravim tovar sendviča i termos kafe, ništa mi nije teško, samo da mi dupe vidi puta. Dobro, nije uvek sve sjajno, priznajem. Prošle godine zamalo se ne pobismo pred put. Nervoza, šta li, kažu – hoće to tako, kad treba da se ide na odmor. Dva dana sam se pakovala, Vlada je suflirao sa kauča, tražio da mu stvorim kako znam i umem one karirane kupaće gaće (kao da se ja bavim njegovim gaćama…?!), pa gde su mu udice, olova, mamci, plovci… Sećam se da mi je dva sata pred put stvarno došlo da odustanem, da mu uvalim Bebu i kažem: „Hajde, ti, brate mili, s detetom na more, a ja da ostanem da se sita odmorim“. Jedva nekako krenusmo… A onda, mučnina u putu. Nismo se ni popeli na Zlatibor, Beba je već bila u poodmakloj fazi bljuckanja po svemu i svačemu. Džaba što je vozio polako i u krivini smanjivao brzinu, do same granice je overila svaku stvar u kolima. On se nervirao što je njoj muka, meni je bilo muka jer se on nervira bez razloga – šta je dete krivo što ne podnosi put, čak sam mu u jednom trenutku rekla da zaustavi kola, da izlazim, aman, zajedno s detetom, tu nasred puta, pa valjda ću nekog ustopati do Beograda. „Izem ti ja ovakav odmor“, rekla sam mu.

Neslana šala
I kad smo, konačno, ugledali pučinu, negde prepodne, pomislila sam – super, stigosmo – to je to, za sat vremena smo na plaži. Malo sutra za sat vremena! Vlada dogovarao smeštaj preko interneta, a to ne može da izađe na dobro. Nađosmo mi i ulicu i kuću, al’ sobe nema. Samo neki dragstor. Nikad čuli da je neko u izdavao apartmane, naročito ne za dvadeset evra po danu. Pa znala sam ja, sumnjivo je to meni bilo od samog početka, ali pustila sam ga, mislim se, zna valjda šta radi, nije malouman… Kad bolje razmislim, stvarno mi nije jasno kako se upecao. Ko još, pri zdravoj pameti, može da poveruje da ćeš usred sezone naći dvosoban stan s klimom, kablovskom, bežičnim internetom i terasom odavde do plaže za dvadeset evra?! Ne možeš ni šator za te pare da razapneš…. To može da se desi samo mom mužu… Tako mu i treba kad se uzda u internet. Htela sam krvi da mu se napijem, tražili smo sobu do pet popodne. Proputovali magistralom uzduž i popreko. Na kraju nije bilo bitno ni da li je dvokrevetna, trokrevetna, da l’ delim kuhinju i kupatilo s dvanaest Moldavki, bilo je daj šta daš, samo da spustim dete na krevet.

Dezinfekcija – pod hitno!
Na kraju, nađosmo smeštaj. Smeštaj u kome niko normalan ne bi ni psa držao, ali ponosna vlasnica dva kauča na razvlačenje osetila je da nemamo kud, nazvala svoj brlog četvorokrevetnim apartmanom (jer, kad se kauč razvuče može dvoje da spava) i drznula se da traži cifru od koje mi se zavrtelo u glavi. „Da sam htela da dam toliko za sobu, uplatila bih all inclusive u Rivijeri“, zvocala sam mu dok smo unosili kofere. „Neću sad ništa da ti pričam, da nam kvarim odmor, ali kad dođemo kući, pa znaš šta, ima dušu da ti izvadim.“ „Oprala sam kupatilo vrućom vodom“, rekla je gazdarica. „Vrućom vodom?! Ako ovde pod sredstvom za dezinfekciju smatraju vruću vodu, bolje da se ne izuvamo pre nego što sve dobro oribam“, rekoh i spustih se do dragstora po „domestos“ i gumene rukavice. I tako, dva dobra dana sam provela ribajući naš vajni apartman. Sve je bilo toliko štrokavo da me je bilo strah bosom nogom da zgazim. „Super, došla sam na odmor, i ribam li ribam“, drobila sam. Klečim, na sve četiri, sapiram, ispiram – da imam bar gde da sednem. „Pogledaj ove pločice, to nije videlo deterdženta bar godinu dana. A tek posteljina, piiiiih, ne bih zaspala tu, nema tih para. Treba još i neku boleštinu da pokupim, pa džaba ti odmor i sve… „

Trodnevna apstinencija od gunđanja
Tri noći sam levitirala iznad kreveta, nije bilo šanse da se opustim i zaspim. Sve mi se činilo da nešto mili po čaršavima, i samo sam čekala kad ću napipati bubašvabu ili tako neku sličnu zverčicu. Ali rekla sam sebi, čvrsto sam obećala, da neću biti skot i da mi ovakve stvari neće upropastiti odmor, i da mu neću gunđati za svaku sitnicu. Majke mi, obećala sam! I tri dana sam izdržala, svojski. I nije mi smetalo ni to što nas smeštaj košta ko svetog Petra kajgana, ni što je na plaži tolika gužva pa nemam gde ni peškir da spustim, ni što nema vode, ni što je more prljavo, ni što noću ne mogu da zaspim od muzike iz obližnje kafane, ni što moram da se asimilujem sa svim mogućim navikama domaćih i stranih turista, od onih da pincetom čupkaju dlake s prepona na plaži, cede bubuljice i slične gadosti, do toga da me onaj dripac što prodaje kukuruz do te mere izluđuje da ću ga, kada mi sledeći put drekne „…ajmoooo, narode, kuvani kukuruzi…“, zveknuti suncobranom posred glave…

Nezvani gost
Elem, sve sam mogla da mu oprostim, ali kada sam u kupatilu našla guštera, mislila sam da nema kud dalje. Gore od ovoga nije moglo. Malo roze gmizavo stvorenje, potpuno nesvesno mog prisustva, baškarilo se u kadi. „Guuuušteeeer“, povikala sam i đipila na wc šolju. Da sam mogla, popela bih se na bojler. Vlada i Beba su dotrčali. „Pa šta?!“, rekao je moj muž. „Gušter, čudna mi čuda. I nije gušter, nego daždevnjak…“ „Molim?“, vriskala sam i držala se za onu cev od vodokotlića. Kao, šta sad tu dramim, nije čak ni pravi gušter, a ja digla dževu…? Šta je trebalo da nađem u kupatilu? Iguanu, aligatora, brontosaurusa…? „Skloni mi to čudo, kako znaš…“ „Vidi, milice, to je gušterbeba, mali gušterčić“, držao je moj muž Bebi čas biologije, nasred kupatila, dok sam ja i dalje izvodila akrobacije na šolji. Ona je znatiželjno posmatrala zverčicu. „Mala beba, znaš… i on je došao na more, isto kao mi“, gugutao je Vlada. „Kako to misliš, beba?“, sinulo mi je. „Pa, beba, Dubravka, još je mali, rep mu se providi, tek se izlegao…“ „Čekaj malo, druškane, ako je to beba, onda su mu tata i mama sigurno negde u blizini…?!“ I tako, kad bolje promislim – nemam za čim da žalim. Loš smeštaj, još gore plaže, skupoća na sve strane… sve u svemu – ništa naročito. A opet – već razmišljam kako ću se brčkati sledeće godine, pa makar i van sezone.