Putuj igumane…

Taman smo nekako preživeli vest da se Nadica tetka Zorina udaje za „crnog Arapina“ – kad puče nova bruka. Tetka Zoru ostavio muž. Nakon trideset i pet godina braka, ponovila je moja majka i po stoti put uzdahnula. Jadna Zora, priča mi mama. Eno je – na bensedinima, ne budi se, sebi ne dolazi. Bila sam juče kod nje, Dudo draga, pola je nema.

Baš me čudi, kažem, imali su skladan brak, njih dvoje. Normalan život. Skroman. Bez besnila. Bez skandala… Nije da sam se nešto bavila likom i delom, ali ono… tetka se mlada udala, radili su k’o dva mrava, kuću skućili, decu školovali, na put izveli, sve redno, klasika. I sve to nekako tiho, polako, ne znam da sam ikad čula da je neko od njih dvoje ton povisio… Mada, uvek su svuda zajedno, i u šetnju i u goste, i na roditeljski… kad bolje razmislim, i ne pamtim da sam ih ikada videla odvojeno.

E sad ćeš da ih viđaš samo odvojeno. Sram ga bilo, čovek u godinama, ozbiljan, da se tako ponaša, kao balavac. Ama da je seo s njom da popriča, nego samo tako – da ode preko vrata. Kaže Zora, rek’o joj da ide na pijacu. Iiii..? Nema I, nije se više ni vratio. Samo posl’o razglednicu iz neke banje u Sloveniji.

Zar je to moja Zora zaslužila? Nakon trideset i pet… Oooo, mama, ne nabrajaj više, molim te… Ali, Dudo, tideset i pet godina braka…!?

I znaš li šta je gospodin napisao na postkarti? „Izvini. Nisi ti kriva.“ Sram ga bilo, tolike godine mu je bila dobra, a sad – izvini. Rekla mi Nadica da se njoj javio. Znaš da su njih dvoje uvek bili bliski… E njoj je sve ispričao, al’ to je samo među nama, nemoj da bi lanula kome slučajno… Ima neku, kaže Nada. Neku mlađu. Nadino godište. Može kćerka da mu bude. Sram ga bilo one sede brade… I šta mu znači to „nisi ti kriva’’…?! Naravno da nije kriva. Hoće čovek da proživi još koju godinu…? Šta je dosad radio, ovo nije bio život, šta…?

Ok, kažem, otišao – otišao. Šta sad… Dešava se, ljudi se žene, udaju, ljudi se i razvode. Možda će se vratiti, kad se izduva, možda je sve to trenutno? Nije da pametujem, ali mnogo je i Zora njega pritezala, davila ga je k’o zmija žabu. Kud god on, eto ti nje za njim. Samo što u klozet nisu išli zajedno… I nije on nagulio tek tako, tu sigurno nešto nije štimalo…

Otkud ti znaš, brecnu se mama. Da im ti nisi sveću držala?!

Nisam. U pravu si. Govoriti o tuđem braku – u najmanju ruku je nezahvalno. Niko ne zna šta se dešava iza zatvorenih vrata. Evo, Vlada i ja, naprimer – da nas neko sluša kad se posvađamo, ama rek’o bi – nećemo ni dva dana sastaviti zajedno, k’o pas i mačka, rogovi u vreći, a eto – mi imamo ok brak. Ovi drugi što ih celog života viđaš nasmejane, kao „nije nam ništa“, i što se ljube kad ih ko gleda, a čepaju ispod stola – ti su najgori, takvi na kraju pucaju.

Gde si toliko dugo, pita me Vlada. Kod mame. Opet? Pa šta ću, morala sam, tamo ti je sad vanredno stanje. Moram da im se nađem. Dobro, onda, idem ja, kaže on. Gde ćeš…? Na pijacu, Dudili, treba li ti šta…? Nemam pojma, uzmi neki paradajz, da imamo za salatu…

Čekaj malo, stani, veliš – na pijacu…?! Vladooooo….!?